Пише: Милорад Дурутовић
Ријетко ко тако прецизно описује ћуд модерног човјека као Франц Кафка. Узмимо, на примјер, једну параболу под називом „Јазбина“, у којој Кафка описује некаквог створа, да ли јазавца, који читав живот проводи у бригама и паничном уређивању своје јазбине, како би била довољно сигурна и удобна, опремљена залихама хране, малим и великим ходницима, одајама, предсобљима – за скривање или за разоноду у данима од предаха.
Свијет изван јазбине је или резервоар хране или станиште опасних звјери. Зато се у њему опстаје само колико је потребно да се зграби неки плијен, или материјал за ушушкавање јазбине.
Христолики младић и аспекти хорора у поезији Бећира Вуковића
Свијет у јазбини, саграђен у стилу емоционалне самоизолације, духовне и социјалне самодовољштине – all inclusive – јесте удобан као колијевка, као материна утроба.
И, тако, јунак наших дана гомилање сваковрсних залиха оправдава својим сваковрсним страховима. Рекло би се да је канда анксиозан, да креира сценарио, читаву књигу сценарија довољно угрожавајућу којом може, глатко, да оправда (пред собом као мјером свих ствари) свој неконтролисани живот, а заправо одсуство способности да погледа у лице Другога, тј. да лице Другога препозна ка лице Ближњега. То је, дакле, његов хибрис. Он нема моћи да своје прекомјерно благо и сигуран, топли дом подијели с неким другим, јер једино би тако могао, напокон, да се роди, да прихода и постане човјек. Стога, до краја остаје само то: створ. Живи досљедно своју филозофију: „Мени би било изванредно мучно већ и то да неког добровољно пустим у своју јазбину. Ја сам је саградио за себе, не за посетиоце…“ Па да.
