Пише: Џесика Сус
У XVIII веку Едвард Гибон написао је своје шестотомно капитално дело Опадање и пропаст Римског царства. Обухвата историју царства које је започело у граду Риму од 98. до 1590. године н. е, на више од 3.928 страница. Генерацијама је ово дело сматрано обавезним штивом за сваког озбиљног студента римске историје, али поставља се питање да ли је и данас вредно читања. Овај текст представља Гибона, његов контекст и утицаје, као и преглед онога што обрађује у својим томовима. Такође разматра његове аргументе о узроцима пропасти Рима и ставове савремених историчара о његовим тумачењима.
Едвард Гибон био је енглески историчар из XVIII века, познат по својој обимној историји Римског царства. Често се сматра „првим модерним античким историчаром“ због коришћења примарних извора и критике организоване религије, нарочито хришћанства, у свом сагледавању прошлости. Био је познат и по квалитетној прози у којој је читаоце забављао својом ироничном духовитошћу. У томе је, чини се, био под утицајем римског аутора Тацита, који је такође био познат по иронији и усредсређености на времена опадања.
Међутим, критичари признају и то да је Гибон био писац „свог времена“. Имао је минималан приступ модерним археолошким доказима који су изменили наше разумевање прошлости. Такође је писао унутар оквира патријархалног XVIII века, британског империјализма и просветитељства.
На много начина, Гибон је био типичан припадник енглеског племства тог доба. Рођен је у богатој породици 1737. године, а са петнаест година провео је око годину дана на Оксфорду, што наводно није волео, али је то време искористио да се посвети својој страсти према римској историји. Током живота прикупио је око 6.000 историјских књига, вредних 3.000 фунти, што би данас било око 230.000 фунти.
У раним двадесетим годинама, Гибон је добио чин капетана у Седмогодишњем рату, служио је у домовинској одбрани у Енглеској. Ипак, боље разумевање грчке фаланге и римске легије приписивао је управо тој служби. После тога, кренуо је на традиционално путовање по Европи, тзв. „grand tour“,коју је највећим делом провео у Италији. Током путовања, био је под великим утицајем филозофских идеја просветитељства, које су наглашавале разум, напредак и индивидуализам, а преиспитивале институционална веровања, нарочито Цркве.
Тројански ратници, римски богови, Херкул у мозаику старом 1.600 година откривеном у Сирији
Са тим искуством Гибон се вратио у Енглеску и почео да пише, најпре необјављену историју Швајцарске, док је истовремено бринуо о болесном оцу и више пута био члан парламента. Сам је навео да је 1772. започео рад на свом главном делу Опадање и пропаст Римског царства. Први том објављен је 1776. године. Томови II и III изашли су 1781, а последња три објављена су 1788–1789.
Гибон је можда могао да напише још занимљивих дела да није било лошег здравља. Умро је 1794. у 56. години. Никада се није оженио нити имао децу. Ипак, у младости се заљубио и запросио ћерку једног швајцарског пастора, али су брак спречили и Гибонов отац и девојчина невољност да напусти Швајцарску. Последње године живота биле су му, наводно, веома усамљене, чак му ни рукопис није правио друштво.
Временска линија Гибонове историје
Гибонова историја се често описује као анализа узрока опадања и пропасти Римског царства, али то заправо није сасвим тачан опис. Он је написао историју света под влашћу људи који су себе могли звати римским царевима, обухвативши скоро 1.500 година историје на 3.928 страна у првобитном издању.
Гибон почиње са оним што је сматрао златним добом Римског царства, под владаоцима из династије Антонина. Ипак, ретроспективно се осврће све до Октавијана Августа, првог римског цара. У великој мери је управо Гибон одговоран за представљање доба Антонина као врхунца овог царства.
„Када би неко био позван да одреди период у историји света у којем је стање људског рода било најсрећније и најпросперитетније, без оклевања би навео период између смрти Домицијана и доласка Комода на власт. Огромним пространствима Римског царства владала је апсолутна власт, под руководством врлине и мудрости…“
Гибон описује царство од Трајана (или Аугуста) па до смрти последњег римског цара, Ромула Аугустула, што чини главнину његовог дела, отприлике половину. Међутим, царство је у касном III веку подељено на Западно и Источно, па његова историја обухвата и векове до пада Цариграда, тада средишта Византијског царства, крајем XV века.
Да би обухватио Византинце, Гибон мора да исприча много ширу причу о притисцима на царство: успону ислама, крсташким ратовима и монголској претњи. Његово дело такође обухвата успон Карла Великог као цара Светог римског царства у западној Европи. Та титула додељивана је немачким монарсима који су владали већим делом старог Западног царства, укључујући делове Италије. Карлу Великом титулу цара доделио је папа на Божић 800. године, а његови последњи наследници абдицирали су 1806. године (тако да је, заправо, Гибонова историја помало недовршена). Из овога изводи представу да Европа улази у мрачно доба и да се потом уздиже у ренесансу. Ово је нужно упрошћена верзија догађаја, јер себи није оставио много простора да покрије читав миленијум.
С обзиром на то да Гибонова историја обухвата више од хиљаду година, од Британије на западу до Азије на истоку, прилично је натегнуто називати је историјом једног „Римског царства“. Она обухвата више различитих инкарнација и варијанти царстава која су тврдила да су наследници „изворног“ Римског царства.
Осим тога, Гибон пише широку историју која обухвата војне тактике, верске преокрете, уметничке фазе и још много тога. Не фокусира се искључиво на оно што је довело до опадања и пропасти ових царстава. Ипак, Гибон је своје дело насловио тако јер се приклонио парадигми по којој свако царство достиже врхунац моћи и цивилизације, а затим улази у, по њему, готово неизбежан пад.
„Благостање је изазвало сазревање начела пропадања; узроци уништења умножавали су се како се царство ширило; и чим би време или случај уклонили вештачке ослонце, то величанствено здање би попустило под тежином сопствене масе. Прича о његовом паду је једноставна и очигледна; уместо да се питамо зашто је Римско царство пропало, требало би да нас зачуди што је уопште опстало тако дуго.“
Римско царство на Западу
Ипак, пошто је Гибон сам изабрао наслов свог дела и тему којом се бави у првој половини, многи коментатори и критичари усмеравају пажњу управо на његову анализу опадања и пада царства са средиштем у Риму. Град су у В веку два пута опљачкала германска племена, а 476. године н. е. германски вођа Одоакар је свргнуо последњег цара у Риму, који је ионако био тек пука фигура. Његова знамења су послата цару у Константинопољ, а Одоакар је постао први варварски краљ Италије. Гибон ову причу обрађује у првих 36 од укупно 71 поглавља.
Гибон покрива успон династије Антонина, коментаришући благостање, војно ширење и уметничке тријумфе тог златног доба (поглавља 1–2). Затим се враћа и приказује формирање Римског царства из пепела Републике, од Августа до Домицијана (поглавље 3), пре него што почне да приказује оно што је сматрао почетком суноврата Рима, почев од лудости и убиства Комода, последњег цара из династије Антонина, када је преторијанска гарда буквално продала царску титулу ономе ко највише плати, у години када се сменило пет царева (поглавља 4–5).
После Антонина ниједан цар није успео да им парира. Гибон описује династију Севера, која се већ почела распадати након смрти њеног оснивача, Септимија Севера. Његов син Каракала био је тиранин и братоубица. Касније га је збацио Макрин, да би потом власт дошла у руке сиријских дечака-царева, Елагабала и Александра Севера (поглавље 6). То води у тзв. Кризу трећег века (поглавља 7–12), уз разматрање распада граница царства, укључујући то да је Партија (историјска област у североисточном Ирану, прим. прев.) постала део персијског Сасанидског царства (поглавље 8), као и непрекидне упаде варвара из правца Германије (поглавље 9).
Затим прелази на успон Диоклецијана и успостављање тетрархије (поглавље 13), у којој су постојали по један старији и један млађи владар за сваку половину царства. Гибон децентрализацију власти види као један од кључних разлога за пропаст Рима, а затим описује унутрашње сукобе који су из тога проистекли и успон Константина Великог (поглавље 14).
Ту се у причу о Риму укључује и хришћанство (поглавље 15), а Гибон се осврће на прогоне Јевреја и хришћана у И веку и на то како је хришћанство од мале секте прерасло у велику религију (поглавље 16). Описује оснивање Константинопоља (поглавље 17), Константинове наследнике (поглавља 18–19) и јачање хришћанске догматике кроз формирање Католичке цркве (поглавља 20–21).
Гибон пише о Јулијану Апостати и краткотрајној обнови паганства (поглавља 22–24), затим о напорима Јовијана и Валентинијана да очувају војску и царство, као и о новој грађанској и црквеној администрацији (поглавље 25). Помиње претње с граница, попут Хуна и Гота (поглавље 26), и хаотичне борбе за власт унутар царства (поглавље 27), као и коначни пад паганства, важне верске личности попут Светог Амброзија и појаву култа светаца и реликвија у хришћанству, који Гибон критикује поредећи га са „чистијим“ исламом (поглавље 28).
Након онога што назива коначном поделом Римског царства на исток и запад, под синовима Теодосија (поглавље 29), Гибон се усредсређује на дуготрајни пад Запада: устанак Гота, пустошење Грчке, инвазију Италије, Германе у Галији, варваре у Шпанији, напуштање Британије и Вандале у Африци (поглавља 30–33). На Истоку описује црквене борбе и успон Атиле Хуна (поглавља 34–35). На крају долази до пљачкања Рима од стране Вандала и свргавања последњег римског цара на Западу (поглавље 36).
У овом густом и опширном тексту, који су то главни узроци пропасти Рима и његовог царства на Западу које Гибон истиче? Не постоји јединствен списак разлога, јер су они уткани у целину текста и мора их издвојити сам читалац, али међу тумачима постоји приличан консензус око основних ставки.
Прво, ту су спољне претње – стални таласи упада са севера и истока. Некада их Рим одбија захваљујући својој организацији, некада они побеђују због своје ратничке природе. Гибон признаје важност тих претњи, али додаје да би царство пропало чак и да су сви спољашњи непријатељи били поражени.
Гивон Верује да су још разорније биле су унутрашње слабости римске администрације и друштва. Те слабости су међусобно повезане и једна другу потхрањују. Све почиње падом Антонина, када царска власт почиње да зависи више од војске него од уставних механизама. Војска постаје та која поставља цареве, а заузврат изнуђује привилегије. То доводи до честих грађанских ратова, јер се генерали боре за престо уз подршку својих трупа, што ствара огромну нестабилност.
Војска је истовремено била неопходна и за политичке игре и за одбрану пространих граница царства – а то је било скупо. Порези су били високи широм царства, а процењује се да је око 60% државних прихода одлазило на издржавање војске. Како је царство све више губило територије, слабила је и царска благајна.
Уз то, Гибон указује и на општи морални пад римског друштва, који доводи у везу са животом под тиранијом и са самим успехом Рима. То је, каже, учинило становништво размаженим и пасивним, одрицали су се моћи и одговорности у замену за „хлеба и игара“ (забаву и све бруталније спектакле). Тврдио је да је то учинило римско друштво слабим и „феминизираним“, разоружавши римску војску баш онда када је била најпотребнија.
На крају, Гибон као важан узрок пропасти Рима наводи и прихватање хришћанства, за које сматра да је умирило некада ратнички настројене Римљане. По његовом мишљењу, најбољи људи који су раније предводили римске легије повукли су се у манастире, одакле су проповедали пацифизам, али се и међусобно сукобљавали око ситница верске доктрине, што је додатно унело поделе унутар царства.
„Свештенство је успешно проповедало доктрине стрпљења и плашљивости; друштвене врлине које подстичу деловање биле су обесхрабрене; последњи трагови војног духа сахрањени су у клаустру. Велик део јавног и приватног богатства био је посвећен привидним захтевима милосрђа и побожности, док је војничка плата била расипана на бескорисне масе оба пола које су се могле похвалити једино уздржаношћу и чедношћу. Вера, ревност, радозналост и још приземније страсти попут злобе и амбиције распалиле су пламен теолошких фракција, чији су сукоби понекад били крвави, а увек непопустљиви; пажња царева била је одвраћена од логора ка саборима; римски свет био је притиснут новим обликом тираније, а прогоњене секте постале су тајни непријатељи државе.“
Да ли је Гибон данас и даље важан?
Гибон је Опадање и пропаст Римског царства написао пре готово 300 година, а историографија је од тада знатно напредовала. Дакле, слажу ли се савремени историчари с Гибоновим тумачењем? И да и не.
Историчари се слажу да је улога римске војске као „краљотворца“ значајно дестабилизовала царство, јер свако ко би обезбедио довољну подршку војске могао је да претендује на власт. То је војску учинило и веома скупом и тешком за контролисање. Такође, царство се ширило брзо и постало превелико да би се ефикасно управљало из Рима, па је било неопходно административно га поделити – што је ојачало неке делове, а друге ослабило. Као резултат, Западно Римско Царство није издржало сталне нападе варвара и пало је у В веку. Источно царство успело је да преживи сличне нападе, јер је било економски стабилније, па је имало и јачу војску.
Међутим, историчари се не слажу с Гибоновим ставом о кривици хришћанства. Свако ко познаје историју зна да је тешко називати хришћанске заједнице мирољубивим, а слични верски сукоби и културне промене дешавали су се и у Источном царству – које ипак није пропало. Стога, иако савремени историчари признају да је хришћанство дубоко утицало на живот у Риму, сматрају да је Гибон преувеличао његову улогу у пропасти царства.
Упркос тој критици, мало је предлога за сасвим нова објашњења пропасти Рима. Неки историчари указују на климатске промене које су од око 150. године н. е. захватиле регион и довеле до тзв. Малог леденог доба касне антике и сеоба становништва. То би могло помоћи у објашњењу зашто су варварске инвазије наступиле баш тада.
Други указују на то да је царство, простирући се дуж ивица тропског појаса и обухватајући мрежу добрих путева и комуникацију око Средоземног мора, било идеално тло за ширење патогена, што је довело до учесталих епидемија које су подривале живот у царству. Познато је да су многе куге, попут Антонинијеве куге, имале разорне последице за Рим.
Трећи као могући узрок истичу тровање оловом, будући да су Римљани олово масовно користили у свакодневним производима, укључујући и водоводне цеви, а трагови тровања пронађени су у остацима римског становништва.
Иако су сви ови фактори вредни разматрања, ниједан од њих не превазилази Гибоново основно тумачење о томе како је царство постајало све нестабилније. Дакле, да ли се Гибон и даље исплати читати? Многи историчари кажу да, јер он нуди узбудљиво и богато путовање кроз антички свет, ослањајући се на примарне изворе које и данас користимо. Али, када га читамо, морамо имати на уму и оно што му недостаје, попут археолошких доказа, као и интелектуалне оквире који су обликовали његово тумачење, посебно његово одбацивање ауторитета цркве и веру у филозофију просветитељствa
Извор: Глиф
