Пише: Марко Лакић
Сви градови са метроом би подземну инфраструктуру претворили у склоништа. То су први научили Британци у Другом светском рату, за време немачког бомбардовања. У новембру 1983. године премијерно је емитован филм „Дан после”. Филм који прилично верно приказује нуклеарни удар и његове последице на град Лоренс у Канзасу завршава се поруком: катастрофални догађаји које сте видели су мање страшни од разарања које би уследило у случају пуног нуклеарног напада на Америку. Ових дана тај филм је поново постао актуелан. Стигао је до врха топ-листа у Америци и Европи. Критичари кажу да он и после четири деценије није изгубио на важности поруке коју је послао. Штавише, Си-Ен-Ен тврди да је тај филм променио ток хладног рата. После њега, свет је схватио каква страшна судбина би могла да га задеси.
У нуклеарном рату нема победника. Преживели би позавидели мртвима. Они који би избегли ваздушни удар од којег пуцају плућа, топлоту од које људско тело испарава, ватру и на крају радијацију, суочили би се са недостатком пијаће воде, хране, лекова. И хладноћом коју би донела нуклеарна зима. Због прашине и гарежи коју би нуклеарне експлозије подигле у горње слојеве атмосфере, сунчеви зраци не би моли да дођу до површине земље и покрену фотосинтезу. Наступила би нуклеарна зима. Све горе од горег.
Повратак стоке са планина у Швајцарској је туристичка атракција
Европа, Америка и наравно Русија поново би могле да погледају „Дан после”. Можда он охлади усијане главе које упорно доливају уље на ватру, јер класични рат у Украјини очигледно није довољно крвав. Све чешће се говори о трећем светском рату, нуклеарном сукобу, балистичким ракетама, прљавим бомбама…
На „Редиту” је један Белгијанац питао где може да се склони у случају атомског сукоба. Како је закључио, центар Северноатлантске алијансе се налази у његовој земљи, ту су и склоништа за америчке атомске бомбе, тако да ће се Белгија вероватно наћи на удару руских ракета.
Немачка влада је због тога прошле седмице почела попис бункера и простора који би могли да послуже за заштиту становништва. У припреми је апликација која ће кориснике упутити до најближег склоништа.
Становништво у Шведској је добило приручник како да се припреми за случај рата. Да припреме новац који је довољан за недељу дана, да набаве батерије за радио-апарате, обезбеде лекове и храну која може дуго да стоји, да се не поквари. То су тестенина, орашасти плодови, конзервирани готови оброци.
У Великој Британији је активирана мапа са списком склоништа. Како се наводи, то нису склоништа као из филмова, али могу да послуже као заклон. Уцртана су склоништа у околини Лондона, Плимута, Кардифа, Брајтона. Ту си и Бирмингем, Ливерпул, Манчестер, Единбург, Глазгов, Белфаст. Реч је о цивилним бункерима јер на мапи нису означене базе где су стациониране британске и америчке нуклеарне подморнице.
На старом континенту најбоље стоји Швајцарска. Она од 1963. године има закон по коме сваки изграђени објекат мора да има и простор који може да послужи као склониште. Швајцарска стратегија је да обезбеди најмање један квадратни метар склоништа по становнику.
Радикални заокрет: „Изузетни“ Швајцарци окренули Европу додатно – удесно
Али није све тако сјајно у земљи Алпа и сатова. Приликом изградње тунела Зоненберг код Луцерна, тај објекат је додатно опремљен да послужи као склониште за чак 20.000 људи. Колико је познато, то је највеће склониште на свету, које има чак и затвор. Али током прве и једине вежбе која је требало да покаже функционалност објекта, појавио се низ проблема. Процес затварања врата дебелих један и по метар и тешких 350 тона, трајао је сатима. На крају, улази су задихтовани тек после пуна 24 часа. За размештање 20.000 кревета била су потребна три дана, а при пријему особа са списка за смештај у склоништу стварала се велика гужва. Због тога је капацитет смањен на 17.000 особа, да би на крају идеја смештаја у тунелским цевима потпуно одбачена. Са 17.000 број је сведен на 2.000 припадника цивилне заштите који би се сместили у попречним цевима.
Финска примењује закон по коме сваки објекат већи од 600 квадратних метара мора да има склониште за заштиту од нуклеарне, хемијске и биолошке опасности. Сличан закон има и Норвешка. Склониште мора да има сваки објекат већи од 1.000 квадратних метара.
Сви градови са метроом би подземну инфраструктуру претворили у склоништа. То су први научили Британци у Другом светском рату, за време немачког бомбардовања. Ту логику су преузели и са друге стране Атлантика. У случају Њујорка метро може да послужи као заклон од ваздушног и ватреног удара. Ипак, метро мрежа на Менхетну је плитка и има проблем са поплавама.
Москва је позната по метроу који је од почетка прављен тако да може да послужи за пријем великог броја грађана. Московски метро је дубок и има системе за херметичку изолацију од спољног света. Најдубљу метро мрежу на свету има Санкт Петербург, са просечном дубином од 60 метара. Кијев има станицу на највећој дубини – Арсенална, која је 105,5 метара испод површине земље.
Американци као нација воде у броју приватних склоништа. Од педесетих година у многим двориштима широм Америке су изграђена породична склоништа. У почетку су то били приручни материјали и проста решења која су пружала основни заклон. Временом је то прерасло у озбиљан бизнис, који обрће стотине милиона, па и милијарди долара. По принципу, колико пара толико и музике, Американци могу да купе преуређене бродске контејнере, наменски направљена склоништа или бивше ракетне силосе који су преуређени у праве подземне палате.
Мрачне тајне „неутралности“: Зашто Хитлер није покушао да нападне Швајцарску?
Заштиту од ударног таласа и ватре може да обезбеди и обичан јарак. Али за заштиту од радиоактивних падавина и зрачења потребно је додатно обезбеђење. Америчка Цивилна заштита и Инжињеријски корпус војске САД су током хладног рата дефинисали да су склоништа од радиоактивних падавина намењена да максимално умање излагање и штетни утицај падавина које настају након нуклеарне експлозије. Материјал који буквално испарава услед огромне енергије у ватреној лопти апсорбује неутроне и постаје радиоактиван. Када киша кондензује ту материју, она се претвара у прашину и пада на земљу. Прва 72 часа су најопаснија и тада треба избегавати излазак на отворено. Свака заштита је добродошла. Најбоље је олово, одговарају и бетон, гвожђе, алуминијумска фолија. Чак обична, али утабана земља у слоју од најмање једног метра. Треба избегавати врата и прозоре, јер се гама, односно икс зраци пружају праволинијски.
Ипак оно што ниједно склониште не нуди јесте решење за даљи живот на земљи. Одговор на то мораће да пронађе три одсто немачке популације која ће добити место у бункерима и склоништима. У Аустрији тај број досеже до трећине популације, у Финској 70 одсто, Шведској 81 проценат док у Швајцарској он износи невероватних 114 осто, јер она данас има 374.142 бункера.
Заштита у случају атомског напада у СФРЈ
На простору бивше Југославије најпознатији објекат који је направљен за случај атомског рата био је подземни аеродром у Бихаћу. Он је наводно могао да издржи директан нуклеарни удар и настави несметано да ради. Уз пет писта он је имао и четири улаза за подземне галерије из којих су директно полетали „мигови 21”.
Познат је и бункер у Коњицу. То је право атомско склониште које је требало да прими врх СФРЈ у случају нуклеарног рата. Тај објекат има аутономан систем за пречишћавање ваздуха, вода је доведена директно из Неретве и све ради и дан-данас.
У центру Љубљане, испод Конгресног трга, налази се подземна гаража која је изграђена тако да може да послужи као склониште за грађанство. Његову намену откривају тешка врата на улазу у објекат.
Слични објекти постоје и у Загребу. Испод Трга Јосипа Ланга, у центру старог дела града, налази се гаража која може да се претвори у склониште. Још један такав објекат је испод Кватерниковог трга. Испод Горњег града у Загребу усташе су за потребе владе НДХ 1943. године изградиле систем тунела Грич. Комплекс има шест улаза и наводно може да прими до 5.000 особа.
Извор: Политика
