Пише: Жарко Марковић
Године 1878. Херцеговачки устанак бива завршен Берлинским конгресом на којем, у новој расподјели свијета од стране великих сила, БиХ припада Аустроугарској. Тунгуз и његова чета стављају се у службу нових власти, рачунајући да су успјели да истјерају једног окупатора, али веома брзо схватају да Беч није нимало различит од Истанбула.
Почетком овог мјесеца, тачније 6. јула у Невесињу је обиљежено 150 година од избијања Херцеговачког устанка, такозване Невесињске пушке. Датум који се узима за службени, званични почетак тог догађаја који поједини историчари, не без основа, називају и „трећим српским устанком“ је 9. јули 1875. године када је дошло до сукоба групе српских устаника са једном турском јединицом у селу Крекови, недалеко од Невесиња. Сукоб је трајао кратко и завршио је српском побједом, али његов значај је у томе што је означио почетак устанка који је у огромној мјери промијенио не само ситуацију на подручју Босне и Херцеговине, него је утицао и на геополитичку карту Европе.
Постоје, међутим, и мишљења дијела историчара који тврде да за почетак Херцеговачког устанка не треба узимати девети, него 5. јули исте године. Они се реферишу на акцију коју је једна српска чета предузела у ноћи са 4. на 5. јули у мјесту Ћетна Пољана на планини Бишина. Ујутро, 5. јула, у њихову засједу упао је турски караван из Мостара са залихама за војску у Невесињу. Српски хајдуци су убили неколико Турака, заплијенили њихов товар, а затим се сукобили и са турском пратњом која је убрзо пристигла. Српску чету предводио је легендарни Перо Тунгуз.
Крајем маја у Београду је отворена изложба „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“ ауторке Наташе Глигорић. Глигорићева је праунука Пере Тунгуза и секретар Удружења Невесињаца у Београду. Током протеклих седмица ова изложба посвећена легендарном хајдуку „прошетала“ је из Београда преко истока Републике Српске до Требиња и Периног Невесиња.
„Кроз ову изложбу испраћени су најважнији догађаји из историје српског народа из друге половине 19. и почетка 20. века. Испратили смо Невесињску пушку, Улошки устанак, такозвану другу Невесињску пушку из 1882. године против аустроугарске окупационе власти и Први светски рат, а све те догађаје кроз биографију харамбаше Пера Тунгуза, чувеног јунака“, рекла је том приликом Глигорићева.
Из њених ријечи, а и самог назива изложбе јасно је да харамбаша Тунгуз није важна личност само Невесињске пушке, него и других одсудних битака и ратова за слободу српског народа на овом подручју.
Перо Тунгуз рођен је 1840. године у селу Сливља које данас припада општини Гацко од оца Лазара, трговца, и мајке Марије, домаћице, поријеклом из Пиве у Црној Гори. Веома млад, већ са двадесетак година напушта породични дом и одмеће се у хајдуке гђе оснива чету која је наредних година учествовала у спорадичним сукобима са турским окупатором. Почетком осме деценије 19. вијека Тунгуз, заједно са другим истакнутим српским вођама херцеговачког краја, почиње да спрема велики устанак почетком јула 1875. године.
Током три године устанка Тунгуз ће се истицати по „чојству и јунаштву“, а његова чета ће наносити Турцима тешке губитке. Оно по чему се посебно истицао је да није трпио ауторитете и сујету других вођа, па је углавном ђеловао самостално са својом четом. Такав својеглав био је много већа опасност за Турке, него многи други „истакнутији“ српски јунаци.
Године 1878. Херцеговачки устанак бива завршен Берлинским конгресом на којем, у новој распођели свијета од стране великих сила, Босна и Херцеговина припада Аустроугарској. Тунгуз и његова чета стављају се у службу нових власти, рачунајући да су успјели да истјерају једног окупатора, али веома брзо схватају да Беч није нимало различит од Истанбула. За разлику од турског, аустријски окупатор био је само умивенији, цивилизованији, али не превише различит од оног који је четири-пет вијекова харао њиховом домовином.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Крајем 1881. и почетком 1882. године Перо поново диже народ на ноге у Херцеговини, овај пут против Беча, али заједно са муслиманским живљем. Буна је избила у мјесту Улог, па се још назива и „улошком“, а историчари воле да је назову и „другом Невесињском пушком“. Та буна трајала је тек неколико мјесеци, до краја априла када су аустроугарске снаге жестоко потукле устанике на Моринама код Невесиња, висоравни коју неки називају „европским Тибетом“. Разбацани устаници бјеже у Црну Гору на сигурно, а тамо завршава и Перо Тунгуз.
Слиједе године и деценије тиховања све до избијања Првог свјетског рата када се Перо Тунгуз, иако у поодмаклим годинама јавља као добровољац у краљевској војсци. Ваљало је поново војевати против Аустроугара, али велики пораз Србије, након првобитних побједа на Церу и Колубари, значио је и егзодус према Грчкој и острву Крф. Перо је учествовао у албанској голготи, а након епопеје у Грчкој учествовао је и у великом пробоју Солунског фронта након којег је Србија коначно ослобођена од свих окупатора. Живот је окончао у Трстенику 1919. године. Његови потомци били су познати и признати интелектуалци у српском народу, а једна од њих је и поменута Наташа Глигорић.
Посмртни остаци овог великог харамбаше су 1966. пренијети на Морине, одакле Перо Тунгуз и данас посматра своју Херцеговину.
Извор: П-Портал
