Пише: Давор Џалто
Памтим добро тих десетак дана у новембру, док сам још живео и предавао у Риму. Поред регуларних обавеза на универзитету пред крај семестра, ту је била и једна међународна конференција на којој сам учествовао, али и отварање моје прве самосталне изложбе у Риму.
Заједно са Рафаеловим фрескама на зидовима Santa Maria della Pace, били су изложени и моји радови. Изложбу је отворио бивши надбискуп београдски Станислав Хочевар, који се тих дана задесио у Риму. Више него довољно разлога за радост и славље. Али врхунац дешавања у тих недељу-две је следио дан после отварања изложбе: сусрет са папом Фрањом.
План је био следећи: нас неколико, предвођени амбасадорком једне земље при Светој Столици, треба да дођемо пре почетка богослужења које Папа предводи на Тргу св. Петра. Протокол је предвиђао да седимо у првом реду, десно од папе (у центру) а прекопута присутних бискупа и кардинала (лево од папе). Након службе је планирано да нас папа кратко прими и да разменимо поздраве.
Долазим на време на договорено место, али амбасадорка касни. Зовем је и кажем ”али закаснићемо”. Она одговара да тај и тај касни, па га чека, али да не бринем, биће довољно времена.
Скупљамо се поред Бернинијеве колонаде, кад одједном приметимо неко комешање. Супротно протоколу, Папа је одлучио да пре почетка службе сиђе међу окупљени народ на Тргу св. Петра, поздрави се и рукује са некима од њих. Протокол и обезбеђење су ван себе. ”Ово је ноћна мора!” ”Опет је то урадио!” – могло се чути од успаниченог обезбеђења.
Папа завршава свој ризичан излет изван граница које дипломатска пракса, протокол и обезбеђење постављају. Почиње служба. Ми смо тек тад на контролном пункту одакле треба да дођемо до подијума где је Папа, непосредно испред базилике Св. Петра. Обезбеђење, већ љутито и под стресом због папиног изненадног ”ђира” по тргу, гледа нас у неверици. Одлучно кажу ”не долази у обзир”. Објашњење је да је требало да будемо ту бар 40 минута раније, да је већ почела миса и да сад не могу да нас пусте.
Има смисла: Трг св. Петра је крцат, служба је већ почела, а ми бисмо дословно морали да прођемо делом ватиканског брда тако да нас сви окупљени на Тргу морају видети, и да онда седнемо на пар корака од папе. Не само да то нарушава сваки протокол, не само да бисмо тиме омели службу, него би пажња свих окупљених, па и присутних бискупа и кардинала, била на нама а не на папи или на богослужењу.
Ми не одустајемо. Расправљамо се, користимо све аргументе, али италијански полицајци остају немилосрдни. На крају потежемо аргумент да ће доћи до скандала, и да ће до папе доћи информација да нису хтели да пусте нашу малобројну али зато већински православну групу, и поред тога што је све претходно било договорено и одобрено од стране папиног кабинета. На крају нас, невољно, пуштају.
Ми пролазимо кроз замршен коридор кога чине званице и обезбеђење, излазимо на узвишење које премошћује простор од базилике св. Петра (на узвишењу) до равног платоа трга. Прате нас погледи свих поред којих пролазимо, у неверици и, вероватно, са питањем ”ко су ови, па још у сред службе!?” Још више се изненађују када ми пролазимо поред свих столица и седамо у први ред, тик до папе. Присутни свештеници, бискупи и кардинали нас гледају у чуду. И Папа нас гледа и вероватно се пита ”откуд сад ови?”
Миса се наставља даље. Док се смрзавам тог, за Рим неуобичајено хладног и ветровитог новембарског јутра, гледам папу и размишљам како је то један тужан посао, који никоме не треба пожелети. Није лагодно кад ти се живот претежно састоји од испуњавања форме, сусрета који су махом чисто протоколарни, виђања и поздрављања људи које, највећим делом, више никад нећеш видети… Све то борећи се – а то је код папе Фрање било видљиво првих година његовог понтификата – против дворских игара, покушаја окруживања од стране малобројног круга дворских службеника, те изоловања од остатка света.
Служба се завршава, и ми крећемо да се, једно по једно, рукујемо са папом. Ја му прилазим и кажем ”Хвала Вам Ваша Светости за све што сте учинили. То што чините је, мислим, још важније за православни него за католички свет.” Папа ме гледа зачуђено и каже ”Ma non ho fatto niente” (али ништа нисам урадио). Мени одмах паде на памет апокрифна прича о наводним последњим речима Леонарда да Винчија, о томе како је урадио јако мало, или како није урадио ништа.
Пред собом видим човека који уживо делује много старије него на медијским сликама. Делује уморно. Његова опаска оставља утисак искрености и резигнираности. Већ тада је провео године у борби за једно другачије устројство Цркве. Истина, углавном неуспешно. Једна списатељица ће, духовито, забележити како ”Католичкој цркви ни Папа не може ништа”.
Давор Џалто: Убијмо капитализам, пре него што он убије све друго
Још у првим годинама Фрањиног понтификата сам слушао, од многих римокатоличких свештеника и теолога, како он прави већу штету него корист, све зарад површних ефеката и наклоњености медија. Условно речено ”конзервативнији” кругови су били против онога што су перципирали као папино фаворизовање ”левих” идеја. Нису волели одступања од успостављене традиције, протокола, форми…
Оно што су они видели као опасност, други су видели као велики корак напред. Фрањо је много урадио на ”демистификацији” (у добром смислу речи) улоге папе, те на отварању Римокатоличке цркве за дијалог о томе како друге хришћанске заједнице виде ту службу. Његову непосредност, неформалност и наглашену скромност (која многе са простора Балкана подсећа на скромност и неформалност патријарха Павла), сумирао је велики немачки теолог Ханс Кинг, када је, убрзо по избору Хорхе Мариа Бергољоа за папу Фрању, записао:
”Задивљујуће је како је папа Фрања, од првог тренутка свог избора, изабрао нови стил: за разлику од свог претходника, он је без митре украшене златом и драгуљима, без плашта обрубљеног хермелином, без црвених ципела и капа израђених по мери, без величанственог престола. Задивљује и то што нови папа намерно избегава свечане гесте и узвишену реторику, и то што говори језиком обичног народа. Коначно, задивљује и начин на који нови папа наглашава своју људскост: замолио је народ за молитву пре него што им је уделио благослов; сам је платио свој хотелски рачун као и било ко други; показао је своју срдачност према кардиналима у аутобусу, у заједничкој резиденцији, при званичном опроштају; опрао је ноге младим затвореницима, укључујући и младу муслиманку. Папа који показује да је човек чврсто на земљи”. (https://www.ncronline.org/news/vatican/paradox-pope-francis)
Овоме треба додати и његово инсистирање на коришћењу ”само” једне титуле (од бројних које су папе временом сакупиле) – епископа Рима. Ово је препознато, нарочито у православном свету, као велики корак напред у екуменском дијалогу. Као и сви други црквени поглавари, и папе и патријарси су пре свега ”само” епископи својих епархија. Све друге титуле су секундарне и, у крајној линији, несуштинске.
Давор Џалто: Vox Studentium – Vox Dei – Политика и теологија протеста
У свом тексту о папи Фрањи Кинг не пропушта прилику да ”жацне” свог великог ривала, могло би се рећи и некадашњег непријатеља, Џозефа Рацингера, потоњег папу Бенедикта XVI. Многима неомиљен, перципиран као сувише ригидан и конзервативан, Бенедикт је, чини се, постао у перцепцији многих, још мрачнија фигура након доласка Фрање. Људи воле једноставне, црно-беле представе, воле да имају good guys и bad guys, колико год такве поделе најчешће биле медијски конструкти, посвађани са реалношћу.
Од многих познаника, колега па и пријатеља који имају различите службе у Римокатоличкој цркви сам слушао многе позитивне ствари о папи Фрањи. Од других сам слушао о његовом ауторитарном стилу управљања, који је много мање флексибилан и отворен за другачије погледе у поређењу са Бенедиктовим. Јавни наступи и јавна перцепција су увек нешто различито од онога како ствари изгледају изван јавне сфере. Поготову у тако комплексној организацији каква је Римокатоличка црква, и у тако комплексном свету какав је данас.
Нико није савршен, а ни непогрешив. Бити на челу организације која је присутна на свим насељеним континентима, која балансира ставове, интересе и надања више од милијарду људи, и која покушава да помири своју (не само компликовану већ често и парадоксалну) традицију са токовима савременог света, не само да није лако већ се граничи са немогућим.
Када се све то има у виду, мислим да је на понтификат папе Фрање, као и на понтификат његовог претходника, могуће гледати претежно позитивно. А сигуран сам да је већ сад јасно, и да ће будућност то још убедљивије показати, да није тачна његова самооцена да ”ништа није урадио”. И папе греше.
Фото: Autograf.hr
