Може се постати Србином, може се престати бити Србином. Исто важи за све остале нације. Оне нису производ природе, већ човека и у томе нема ничег лошег, ничег негативног. У 19. веку многи су пожелели да буду Срби, у другој половини 20. века клатно се понело на супротну страну. Без осећаја заједничке припадности нацији, као друштвено-политичкој заједници, нација не постоји.
Сваки друштвени колектив зависи од слободног пристанка његових чланова да њему припадају. Истовремено, разумемо да друштвена заједница никада на једном физичком месту не окупља све њене припаднике. Тиме осећај припадности само добија на значају, јер се заправо ради о идеји нације. Дејство те идеје представља моћну политичку силу почевши од Француске револуције (национално-демократска држава замењује феудално-апсолутистичку), иако неки колективи налик модерним нацијама постоје у Европи и пре тог догађаја (протонације).
Етноси или народи као социо-биолошке категорије настављају да постоје, невезано за наше сентименте и жеље. Етнос је објективна категорија, нација субјективна. На исти начин делимо пол и род. Пол је биолошка одредница, род је друштвена. Пол и род се кроз историју човечанства по правилу поклапају, али постоје и одступања (тзв. Вирџине у породицама северне Албаније и деловима Црне Горе које су, будући жене по полу, обављале друштвено-гендерне функције мушкараца и преузимале мушки идентитет).
За разлику од пола и рода, нације и етноси се не морају обавезно поклапати и ту налазимо знатно више одступања од претходне поделе. Овакви процеси су забележени у историјским аналима: потомство „беле“ руске емиграције у Србији данас у апсолутној већини осећа припадност српској нацији, иако памте своје руско порекло. Срби који су оставили потомство у Русији, почевши од 18. века, постали су део руске или, доцније, украјинске нације, а да притом нису сви заборавили своје српске корене.
Руски Јевреји су још један илустративан пример. Прелазак из једне нације у другу уопште не мора да подразумева „мешање“ између људи разних нација који остављају потомство. У Русији живи одређен број Јевреја који су добровољно прешли на православље и који се до одређене генерације нису „мешали“ са припадницима руске нације, а њихови потомци су се осећали припадницима исте те руске нације услед велике привлачности високе руске културе. У Србији је то, примера ради, Станислав Винавер.
Српска национална културна, економска и политичка елита имају задатак да српску нацију учине привлачном за новог постмодернистичког човека који свој идентитет базира на недовршеним системима идеја и веровања. Нови синкретистички човек располаже измешаном свешћу, он се једновремено позива на противречне принципе, у њему се комешају антика, средњовековље и модерна, он истовремено егзистира у виртуелној реалности светске мреже и на којекаквом измаштаном бојном пољу одевен као темплар.
Треба прихватити чињеницу да савремени политички трендови 21. века одударају од оних из 19. столећа. У веку национализма главни тренд је био национално ослобођење и државно уједињење. Централизам, унитаризам, повезивање сличности. Овај модел је продазумевао и висок степен међудржавних конфликата, јер су се многи национални пројекти преклапали. У ери глобализације кључна су два тренда – интеграције на нивоу континената, не националних држава и регионализација, која подразумева реконструкцију и реинтерпретацију старих обласних идентитета, од којих многи нису виђени од средњег века.
Српска нација није нашла своје место у новом свету. Била је носилац крахираног југословенског националног пројекта у који је уложила све своје силе и коме је жртвовала чак и сопствени идентитет.
Без Југославије српска нација је зажелела да се врати на почетак, на етапу изградње велике националне државе, на степеницу својствену 19. веку. У међувремену су се односи на глобалној арени фундаментално изменили, а променила се и свест људи. Идеологија унитарног национализма није више била већински заступљена. Таква парадигматска отуђеност од глобалне реалности резултирала је низом пораза заједнице Србије и Црне Горе и самим тим учинила српску нацију мање пожељном.
Управо на српској елити лежи одговорност да региону понуди нови модел политичке организације, базиран на заједничкој култури и историји, у условима схватања да су и Југославија и Велика Србија неоствариви подухвати. Једини такав модел, онај који се у датом тренутку сматра глобалним мегатрендом, јесте модел интеграција. Оно што српској нацији није пошло за руком кроз унитарну Југославију и идеју унитарне Велике Србије, она може остварити кроз регионално спајање са државама које су јој најближе: Црном Гором, Босном и Херцеговином и Македонијом.
Стварање заједничког демографског, економског и културног простора има потенцијал да ревитализује привлачност српског националног пројекта. Интеграциони модел се мора базирати на демократичности и добровољности, те на поштовању независности суседа, не на звецкању оружјем и тврдој сили, јер то усложњава интеграционе процесе. Тренутно предложени модел Отвореног Балкана усмерен је превасходно на обједињење албанске нације и остваривање слободног транзита робе у власништву западних корпорација кроз Балкан. Он нема ни демографски, ни културни обједињавајућ потенцијал.
Тек када би био реализован овај централнобалкански интеграциони модел, може се размишљати о укључењу албанског фактора у њега. Интеграције морају постати лајтмотив српске нације, а Србија нови културно-економски Пијемонт. Одустајањем од неостваривог модела унитарне свенационалне државе и преласком на интеграциони модел отварања међу независним државама, наши најближи суседи моћи ће без бојазни да остваре сарадњу са Србијом, која ће беспоговорно бити на корист српске нације.
Александар Ђокић
Извор: Фејсбук
