Када бих био у позицији његових политичких противника, односно тренутне опозиције на локалном нивоу у Подгорици, промовисао бих све наступе Миодрага Влаховића, сплетом несрећних и нерегуларних политичких околности бившег амбасадора Црне Горе на двије вјерујем политички најважније адресе у свијету, у Вашингтону и Ватикану.
Плаћао бих телевизије да реемитују емијсију „Хеј Словени“ коју по специјалном задатку води бјелопољски Сарајлија Сенад Пећанин, у којој Мићо коцкар (осим Кије коцкар постоји и Мићо коцкар и макар од ње боље пише) прави језичке и вербалне „узречице, испадице, оптужбице и оптужбе“, које би на себе прије скренуле пажњу доктору за главу или психолога, него некога ко жели да чује нешто паметно или какву сажету политичку анализу и поглед на ствари.
У вријеме уочи референдума када се била дигла и кука и мотика да на „најдемократскијем референдуму“ (а био је, како каже један мој пријатељ, регуларан таман колико шопинг Цетињана у братској Италији) избори самосталност Црне Горе штампале су „Вијести“ једну одштампотину „Црногорски књижевни лист“ коју је уређивао упокојени Јеврем Брковић. Била је то пљувачница какву не памти штампарска преса на овим просторима од Макарија и Октоиха до данас.
Тада је овај мој пријатељ, што је референдум поредио са шанерајом, имао тезу да Јеврема за то што чини плаћа САНУ (Српска академија наука). Готово огорчен сам се чудио тој тези, а он је одговарао.
„Може ли било који твој противник учинити против тебе и ствари за коју се бориш више од тебе сама, или таквог твог подржаваоца који ту причу брани пљувањем и мржњом. Ријечју, он ће таквом причом отјерати сваког нормалног од тебе“, рекао ми је он тада.
Знам, сада ће неко рећи, причај ти они добише референдум. Како су га добили и како се „примио“ видимо деценију и по касније. Него да се вратим бившој екселенцији и садашњој есенцији Мићу Влаховићу. По овој логици испало би да и Мића неко плаћа. Срби? Знате ону Његошеву, „слабостима смо земљи привезани“. Свашта нам треба за живот и највећи број нас бира за југ леђа најлакши начин да то све прибави. А Мићу коцка не иде баш, банкари шкрти на кредите и није ликвидан – није више амбасадорска плата, и мора наћи начин да некако опосли какву плату мјесечно.
Каже Мићо, уз особене гестикулације и мавање рукама, у овој емисији: „Србија је заједнички именитељ за све проблеме на западном Балкану“. Дакле, Србија је зло и без ње би Балкан био долина цвијећа. То је онај исти Мићо што је од своје амбасадорске плате прије неколико мјесеци издвојио тричавих 600 еура (плату средњошколског професора) да помогне Мирну Никчевић да плати казну, зато што је хтјела да „спали српски Храм у Подгорици и сва говеда у њему“. Дакле тај мрзитељ не може донијети никоме добро, а вјерујем ни наговорити било којег нормалног и неплаћеног православца у Подгорици да гласа за њега и Мила.
Осмјехује се, црвени, придиже обрве и врпољи у столици стахујући за судбину Црне Горе, ваљда без Мила и њега. Па одједном из њега избије нека неразумна радост и сигурност, као да је добио четвртог „кеца“. „Одбраниће се Црна Гора и ако буду и Србија и Русија и неко испред и иза ње“, казе Мићо од Ватикана. Одиста, што би рекао Свето од Београда, читаво вријеме сам зебао за Мићов мир и здравље. Немаде на екрану телефона да за постављање питања хтио сам да замолим сталног госта у емисији психолога Жарка Кораћа да погледа, да види јесу ли њему нормални ти језички обрти и испади, ти покрети руку, та фацијална експресија.
Него и ја претјерујем од бриљантног миловца готово да направих пацијента за кауч Жарков. Ипак остајем у дилеми и запитаности је ли Мићо бивша екселенција тако само театралан или је он данас само плаћена и пука есенција – суштина зла које не бира начин да се врати на власт и настави пљачку дугу три деценије. Умало да заборавим. Прва моја и најдавнија асоцијација на ријеч амбасадор је ћебе. Био је то знак пријатног мириса и топлине, лијепог сна. Оне ноћи када сам гледао ову Пећанинову тв пећ за све противнинике Милове, нисам се покрио „амбасадором“. Следио ме амбасадор Мићо
Милош Вукчевић