Три боје: црвено
23. јануар, 2024.
Тејлор Фриц против компјутерске анимације
24. јануар, 2024.
Прикажи све

Александар Тутуш: Ми међу нама

Александар Тутуш (Фото: Архива)

– Знаш – отпоче из кратког путовања шутњом кроз неколико дугачких дуванских димова стојећи између отвореног уског кухињског прозора и шпорета на дрва мој ујак, па настави:

Александар Тутуш (Фото: Архива)

– Вучића подржавам јер храбро иступа и говори, иако је цијели свијет против њега, и брани Косово и не да Републику Српску, види само шта је у Петровац дао и џаба сви притисци, он не одступа, једини се бори за српство…  – мирним тоном, као да изговара посљедњу вољу и свој коначни одговор на све што је видио оним једним оком што не изби му гелер заостале швапске бомбе, што пронађе је несретан и не даде јој мира тог дана код оваца, заједно са Или’цом Лукића, тамо неђе у Прарцу.

Како се год одвијао наш разговор на политичке теме претходних година у мојој ујчевини, никад није имао овако миран крај. На ујаков труд и смирену намјеру да ми објасни како је Вучић једини исправан, могао сам само оћутати, дајући ријеч каналу са националном фреквенцијом који је допирао те јануарске ноћи липо под Динару.

Одзвањао је глас спикерке, пролазили су секунди, нисам одговарао и вече је одбројавала свом мирном крају. Отишао сам ускоро, не престајући  размишљати зашто је Предсједник Србије мом ујаку најбољи.

Пролазећи кроз пусто село, присјећајући се врелих љета проведених код бабе и ђеда на распустима паде ми на ум гледајући сеоски асфалт под фаровима којег су трава и коров прождирали, један узрок политичке популарности “борца за српство под притиском“.

У мањим срединама, негда, пред разним фазама самоуправљачке револуције, најјачи отпор промјенама пружале су неке старе вредноте – традиционални морал и Њено Величанство – Ријеч. Ријеч је магија не због своје поетске или дефиницијске можности, она је чудо у оној релацији са стварношћу кад се обећано испуни. Тад је ријеч замах и полет, магија и закон, божански “фиат“ и живот. Човјек, човјек се држи за ријеч. Уговори  долазе касније.

Та врела полачка љета мога дјетињства, мојим ујацима и редом свима бијаху времена од Ријечи. Било је довољно чути Ријеч, да ли се речено испунило није требало гледати. Материјализација изреченог, датост казаног била је саморузумљива и подразумљива.

Ако се у нашем времену осврнемо на неке предизборне анкете, бројне мимове и трагикомичне прилоге о фигуративно речено нашим ујацима, бакама, теткама – који испадају смијешни у својим похвалама Вучићевој лудости, а сви ми заједно биједни и жалосни – ваљало би разумјети да се оно што се некад звало оправдано повјерење, институција грађена сваком одржаном ријечи – данас је наивност, па онда и глупост, затим у контексту политичке стварности неопростиво неразумјевање и на концу међугенерацијска обмана – односно свијет у којем ријеч не важи и може бити потпуно празна и ништавна. Једном великом броју нарочито старијих Вучићевих бирача довољна је ријеч. Они по свом стеченом искуству не очекују нечињење послије дате, изговорене Ријечи, а за чињење у потпуној супротности са казаним, потпуни су ментално неспремни.

Све што се изриче са  адресе канцеларије Предсједника – гле ироније, у улици названој по нашем нобеловцу, награђеном за свој вијенац од ријечи – је у поразном духу лажи. Вучићеве лажи су највећи суноврат људског достојанства српске историје. Њихов домет и разорна снага су већи од деструктивне моћи модерних суперсоничних оружја. Таква оружја досежу и до двадесет пута већу брзину од звука, док Вучићеве лажи поништавају брзину као такву, као појам, као феномен – његове обмане инсталирају онтолошко оружје Небића, уништење без опоравка. Свако ко повјерује Вучићу узима себи, а затим и својим ближњима дар Ријечи, божанску моћ стварања из Ријечи. Вучићево писмо је Не  – Би Ријеч.

Нисам био задовољан својим открићем, растуживао ме је закључак. Над Динаром  ми се смијао Мјесец и као да  је поручивао: а кад ће брале, да разумију како господин Ђилас помаже том истом Вучићу, иако „ти гадни страни плаћеници по налогу западних амбасада руше уставни поредак Србије“. И ено, и даље се врти прича о Мариники, а она одавно завршила своју глад, па и добила неколико кила. А кад ће ујаци и тетке, настављао је мјесец своју пјесму, да схвате и провале ове који се баш зову као МИ, а ено јутрос оплели испред Народне библиотеке по Зорани Михајловић која је 2021. прогурала закон о родној равноправности. А све неће ти МИ ништа лично, по имену. Неће кад је Не – Би ријеч у питању, али за његов рачун могу и по имену и по презимену. Кажу, опет ће Мјесец, како ће тек да разумију како Мандић у Црној Гори ради против црногорских Срба, кад не разумију косовке личне карте и укидање платног промета на Косову.

Ошину ме слика са граничног прелаза Бајаково, између Србије и Хрватске, само неколико дана раније. Испред нас пет-шест аутобуса, сви са Косова, одлазе некуд. На аутобусума регистарске табле Косова. РКС; нове, испод чекића, изгледају као да су одувијек на друмовима, издалека би рекао да су можда украјинске, али нису, косовске су. Гледам их, изнад њих бројеви телефона превозника, с позивним за Косово наравно. Имао сам само једну мисао гледајући те аутобусе што су се споро помјерали обећавајући вишесатно чекање и шиптаре што су се дрељили у наш, београдски аутобус. Било нас је некако стид док смо сједили у аутобусу, возаче, све, осјетио сам то, стид од тих таблица знајући ко им их је дао.

Угаси се свјетло над Динаром, умаче Мјесец без поздрава. Бори се, вала, што је рек’о један – као лав.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *