Пише: Марина Вулићевић
Часопис „Градац” приказује феномен лажи текстовима – од Платона, Светог Августина, Канта, Монтења, Ничеа, Твена, Марија Варгаса Љосе до Хане Арент, Колаковског, Дериде и других.
Ништа не боли тако као лаж и нико није јаднији од лажова ухваћеног у лажи; највећи негативци у животу, као и ликови у уметности, увек су и лажови; лаж је главна одлика нечастивог и начина на који се он обраћа човеку; у хиљаду пута поновљеној лажи, која затим постаје истина, најстрашније је то што се више неће препознати шта је првобитно била та истина. „Лажов је површан, напет и сам”, рекао је француски филозоф и музиколог Владимир Јанкелевич. Истина је та која је увек невероватна, лаж се чини вероватнијом, према Достојевском.
„О лажи” једноставан је наслов новог броја часописа „Градац”, који поменути феномен приказује текстовима – од Платона, Светог Августина, Имануела Канта, Монтења, Џонатана Свифта, Фридриха Ничеа, Оскара Вајлда, Марка Твена, Марија Варгаса Љосе до Хане Арент, Лешека Колаковског, Жака Дериде, Ота Хансмана, Владе Мартека и других.
„Много је врста лажи и ми сваку без разлике морамо презирати. Јер нема лажи која не би била супротност истини. А као што су међусобно супротстављени светло и тама, милост и немилост, правда и неправда, грех и доброчинство, здравље и болест, живот и смрт, тако су супротстављене истина и лаж. Одатле произлази да што више волимо прву, то више презиремо другу”, каже Свети Августин. „Веровати срцем није довољно, ако се устима пориче Христ”, његова је мисао.
Према Канту, „бити истинољубив (честит) у свим изјавама – то је, дакле, света, безусловна заповест ума, која се никаквим разлозима погодности не сме ограничавати и као таква нам налаже да будемо истинољубиви у свим својим изјавама”. Међутим, истинољубивост увек као претпоставку носи и лаж, као своју супротност.
„Ако се потрудимо да разумемо лажове, знаћемо како да лаж претворимо у истину. Али не постоје конкретна упутства за ову сврху, као што не постоји универзални рецепт за љубав према људима: све зависи од начина на који им се приступа. У сваком случају, лажови који нас окружују, приморавајући нас да олабавимо наше конвенционалне знакове, да разумемо наговештаје и да читамо између редова, намећу нам надасве благодатну гимнастику; истина лажова вечито се обнавља, обогаћује и нијансира свим махинацијама које асимилира и које су њена друга природа”, писао је поменути Владимир Јанкелевич.
Ничеово је тумачење да људе не погађа толико чињеница да су преварени, колико то што су преваром оштећени, на тај начин они више више мрзе последице саме преваре. За Ничеа је и истина једна илузија, метафора, истрошена и лишена чулне снаге, где истински постојати значи употребљавати ислужене стилске фигуре. Вођен језиком који гради метафоре и појмове, Ничеов човек допушта да буде варан, по самој својој склоности, „када му рапсод приповеда као истините верске бајке или кад пред њим на позорници глумац игра краља краљевскије него у самој збиљи”.
Марк Твен лаж је видео као рекреацију, утеху, уточиште у невољи, али је уздисао због пропасти уметности лагања, проституисања једне тако племените уметности. Оно због чега је жалио јесте „све већа распрострањеност бруталне истине”, а сурова истина која човеку наноси штету иста је и као лаж која наноси бол. Лаж је универзална, сматрао је, али треба лагати с добрим циљем, за туђу корист, исцелитељски, милосрдно, а не лагати сурово, увредљиво, злонамерно…
Марио Варгас Љоса запазио је да романи лажу, али да чинећи тако „изражавају чудну истину, која се може изразити само на прикривен и заобилазан начин”. Он је признао и то да се романи „не пишу да би живот био препричан, већ да би се преобразио тако што му се нешто додаје, лажи у романима попуњавају недовољност живота”.
„Али кад држава у свом ревносном контролисању и одлучивању о свему, лиши људска бића права да слободно стварају и верују у све оне лажи у које желе да верују, када присвоји то право и користи га као монопол преко својих историчара или цензора, као што су Инке радиле преко својих амаута – уништава се један од великих нервних центара живота”, писао је Марио Варгас Љоса.
Непревазиђени Џонатан Свифт сликовито је приказао уметност политичког лагања: „Понекад размишљам, када би човек имао неку другу моћ вида, да види лажи, као што у Шкотској могу да виде духове, како би се дивно забавио у овом граду, посматрајући различите облике, величине и боје ројева лажи, који зује око глава неких људи, као лети мушице око коњских ушију (…) Постоји једна битна тачка у којој се политички лажов разликује од осталих колега, а то је да би требало да има само кратко памћење, што је неопходно, с обзиром на различите прилике у којима сваки час мора да скаче себи у уста и заклиње се у обе стране противречности, у зависности од особа с којима мора да има посла”.
Француски филозоф Александар Коаре, као човек 20. века, сматрао је да се никада није толико лагало, нити толико бесрамно као у „наше време”, а да је прање мозга и изборне лажи после Првог светског рата било тешко превазићи. Сматрао је да је лаж човеку својственија него смех, али он се посебно обраћао модерној лажи, која обитава у масама, где тоталитарне идеологије, попут нацизма, поричу вредност мисли и користе је као оружје у стварању мита. Лаж у таквом окружењу постаје оружје дозвољено за употребу у борби. Тајно друштво, припадници партије упућени су и једини достојни „истине”, а остали, у маси, прихватиће као истините јавне изјаве и никада неће бити део елите и њене „тајне истине”.
Хана Арент није се заваравала и лаж је сврстала у оруђа политичара, анализирала је сукоб чињеничне истине и политике, где се чињенична истина у сукобу са профитом или интересима одређене групе „данас дочекује са непријатељством већим него икада раније”. Хана Арент је указала на лаж као супротност чињеничној истини, али је разликовала и истину од мишљења: „И будући да чињенична истина, иако мање отворена за аргументе од филозофске истине, често изгледа да има исту судбину када се изнесе на пијачном тргу. Наиме, да јој се не супротстављају лажи и свесне неистине, већ мишљења, можда вреди поново отворити старо и очигледно застарело питање истине насупрот мишљењу.” Али постоји и постистина, живимо њено време, и мислилац Јаел Брамс набројао је њене одлике: експлозију информација, опадање вере у институције, дисруптивне технологије, плуралистички приступ истини, а ту су и различите теорије истине…
Извор: Политика Магазин
