Пише: Миодраг Лекић
Није то био најсрећнији рођендан, овај посљедњи, прије десетак дана, када је обиљежено 80 година постојања Уједињених нација.
Не због укупног биланса ове универзалне међународне организације, већ због њеног садашњег тренутка.
Формирање Уједињених нација, усвајањем Повеље у Сан Франциску 1945. године, временски је коинцидирало и с настајањем атомске бомбе.
И њихови животи трају паралелно. Иако антиподи у идеји и стварности.
Настали су у времену система Јалте, под којим се подразумијевају договори савезника који су поразили нацизам. Договор о новом поретку остварила су три предсједника – Сједињених Држава, Совјетског Савеза и Велике Британије, на Јалти фебруара 1945. и у Потсдаму у јулу исте године.
Једна од највећих вриједности, ако не и највећа, међународног система договараног на Јалти било је иницирање оснивања Уједињених нација. Амерички предсједник Рузвелт је, по општим оцјенама, био главни покретач и активни протагониста, како у идејном тако и у прагматском смислу формирања Уједињених нација, које су усвајањем Повеље УН 26. јуна 1945. у Сан Франциску започеле свој живот.
Рузвелту су биле добро познате поуке током покушаја формирања “свјетске владе” послије Првог свјетског рата оснивањем Друштва народа које је брзо доживјело историјски дебакл.
Требало је, након Другог свјетског рата, бити у исти мах идеалиста и реалиста да би се осмислила свјетска организација која би окупила све државе и на реалистичким принципима одлучивала о најважнијим питањима међународне заједнице.
Дакле, на рушевинама Другог свјетског рата створене су Уједињене нације као темељ и нада праведнијег свијета и нове будућности.
С једне стране стваран је систем с циљем очувања међународног мира системом колективне безбједности који је дефинисан у Повељи УН-а. С друге стране, дефинисани су принципи људских и хуманитарних права, усвојене многе норме међународног права, да би се упоредо отворили велики простори сарадње држава и народа у готово свим областима друштвеног живота.
Уједињене нације, дакле, нису утопистичка конструкција која би свијет водила у рај већ заједничко мјесто и институционални механизми којима је требало помирити свијет, афирмисати метод споразумијевања међу народима и државама, спречавати избијање ратних конфликата, покретати мировне мисије и подстицати сарадњу у многим областима.
И тако је почела велика мисија Уједињених нација, апсолутно потврђена као изразито еманципаторска и цивилизацијска творевина. Упркос лимитима, биланс УН-а, нарочито у специјализованим организацијама и агенцијама, сигурно је позитиван.
Демократска начела једнакости Уједињених нација су, са своје стране, значајно допринијела процесу деколонизације. Наиме, око 80 земаља, бивших колонија, највише из Африке и Азије, су захваљујући и прокламованим принципима суверенитета народа, постале независне државе.
У истом периоду свијет се мијењао и увећавао бројем суверених држава. Од 51 земље (међу којима и Југославија) које су потписујући Повељу у Сан Франциску 1945. биле оснивачи Уједињених нација, данас су 193 државе чланице УН-а.
Ипак, унутрашњим механизмима Уједињених нација, посебно кроз улогу Савјета безбједности, највећа одговорност за одржавање свјетског мира повјерена је највећим силама, прецизније побједницама Другог свјетског рата.
Мало је међународних организација које су имале тако дуго трајање. Ипак, с латентним тешкоћама које су водиле повременим блокадама што је временом водило и постепеној маргинализацији Уједињених нација.
Наиме, долазило је до постепеног напуштања мултилатерализма као базичног метода функционисања међународних односа.
Геостратешки интереси, прије свега великих сила, водили су коришћењу унилатералних метода, чиме су неријетко кршени не само дух Повеље УН-а, него и статутарни механизми који су некада заједнички прихваћени као начин рјешавања међународних питања, посебно оних кризних. Све је то правдано оцјенама да су Уједињене нације због свог дугог трајања и непромијењене унутрашње структуре и механизма одлучивања постале неефикасне, анахроне, дакле превазиђене.
Ако је тачно да су Уједињене нације биле зреле и за унутрашње реформе, што је, упркос неколико неуспјелих покушаја, остала дежурна тема и задатак, саме спољне “критике” Уједињених нација су доста невјешто криле претензију одређених земаља, најчешће оних најмоћнијих, да легитимизују своје парцијалне интересе ван система УН-а, неријетко и међународног права. Принцип сарадње је замијењен унилатералним механизмима без правила, што је неминовно водило расту конфликата, с њима и трагедија народа, посебно цивилних слојева друштва.
Упркос томе, Уједињене нације, између криза и мира, остају значајна реалност и велики путоказ. Прије свега начелима јединства, солидарности и заједничких правила – дакле принципима који су тако снажно одјекнули у Сан Франциску прије 80 година.
Главни задатак Уједињених нација данас гласи – како реформисати свијет и себе.
Ако су Уједињене нације за 80 година свог постојања имале своје велике тренутке али и падове, сада се, у одређеној кризи, поставља питање – што се у међувремену догодило с нуклеарним бомбама које су, како рекосмо већ, настале са Уједињеним нацијама исте године.
Ако бисмо сумирали историјске изворе, овога пута из студије историчара и дипломате Серђа Романа “Педесет година свјетске историје” – овако се појавила вијест о настанку новог оружја.
Током трајања конференције тројице предсједника у Потсдаму, у јулу 1945. године, амерички предсједник Труман је добио шифровани телеграм који је гласио:
“Оперисан данас. Налази још некомплетни, али резултати изгледају задовољавајући и изнад свих очекивања.”
Америчком предсједнику је, дакле, јављено да је посљедњи експеримент атомске бомбе у пустињи америчке државе Њу Мексико био успјешан. Труман је одлучио да информације из телеграма које је добијао тих дана саопшти Стаљину, стављајући му до знања и нови однос војних снага. Из историјских извора проистиче да је Стаљин то примио врло хладнокрвно и без видљивих реакција – што је двоструко тумачено. Прво, да је Стаљин већ имао те информације, и друго, да је Совјетски Савез тада увелико и убрзано радио на конструисању своје атомске бомбе.
Била је то најава почетка хладног рата, блоковске подјеле свијета, трке у наоружању чији је симбол, стварност и огромна потенцијална опасност по свијет била управо настајућа – атомска бомба.
Четири дана након преговора у Потсдаму, дакле 6. августа, бачена је атомска бомба на Хирошиму.
Због опасности за глобалну безбједност, Уједињене нације су послије више покушаја успјеле, 1970. године, да ставе на снагу Уговор о неширењу нуклеарног оружја који је до сада потписало 190 држава, укључујући земље које званично посједују атомску бомбу – САД, Русија, Француска, Велика Британија и Кина. Тим уговором се од поменутих пет држава захтијева смањење залиха нуклеарног наоружања и забрањује другима посједовање атомског оружја. Формирана је и Међународна агенција за атомску енергију с циљем контролисања наоружања и поштовања Уговора о неширењу атомског наоружања.
Познато је да Индија, Пакистан и Сјеверна Кореја посједују атомско наоружање, као и Израел који, за разлику од наведених држава, то нити потврђује нити демантује. Као посљедица криза и све сложенијих процеса и опасности на међународном плану, као и тренда непоштовања међународног права и постигнутих договора, велики је данас списак земаља претендената на посједовање атомског наоружања. Отворено се говори, да поред Ирана, такође Јапан, Саудијска Арабија, Египат, Бразил, а у Европи Њемачка и Пољска… имају аспирације, неке и с почетним корацима, ка посједовању атомског оружја.
Поред многих ратних сукоба у току су и друге опасности које су се надвиле над савременим свијетом. Чињеница да се Уједињене нације након 80 година постојања налазе у одређеном паду утицаја, а посједовање атомског наоружања има тренд раста, јесте додатно забрињавајући податак о савременом свијету.
Вјероватно разлог више за неопходан заокрет ка изграђивању разумнијег, праведнијег и безбједнијег међународног поретка.
Извор: Вијести
