Пише: Миодраг Лекић
Иако су недавни протести у Тбилисију из дана у дан слабили, Грузија је након посљедњих парламентарних избора била у центру међународног интересовања. Са неизвјесношћу даљих унутрашњих динамика и међународног положаја.
Да бисмо разумјели садашњи моменат Грузије, можда нам може помоћи кратак осврт на узбудљиву прошлост овог старог народа хиљадугодишње културе, језика, традиције, земље која се географски налази између Русије и Турске, са геостратешки важним изласком на Црно море.
Два момента из новије историје
„Другови, зову је Грузија, земља сунца. Али за нас, право сунце не излази са истока, него са сјевера, из Русије; то је сунце идеја Владимира Иљича Лењина“. (Правда“ 27. 02. 1976. године.)
Надахнути говорник је био Едуард Шеварднадзе, партијски функционер у успону, кадар из тадашње совјетске републике Грузије.
Шеварднадзе ће постати министар иностраних послова Совјетског Савеза у периоду власти Горбачова, затим предсједник независне Грузије, други по реду, пошто се 90. године распао Совјетски Савез.
Након, обојене, прецизније „Ружичасте револуције“ 2003, нови предсједник Грузије Михаил Сакашвили ће смијенити Шеварднадзеа, који ће прећи пут од хероја Хладног рада до грубо свргнутог предсједника.
Нови предсједник Сакашвили ће радикално помјерити ослонац своје земље на Запад, односно САД. Саставни дио тог заокрета било је и Сакашвилијево отворено пропагирање грузијског и регионалног отпора политичко-економском утицају Русије.
Ако бисмо остали при метафори сунца из цитираног говора 1976, новом политичком оптиком Ружичасте револуције 2003. грузијски излазак сунца је прилично промијенио правац.
Епоха Сакашвилија ће се прилично неславно завршити између покушаја реформи, раста корупције и авантуристичке војне интервенције у Јужној Осетији, грузијске аутономне покрајине која ће у „рату од 5 дана“ наићи на више него спреман руски војни одговор који ће резултирати одвајањем Јужне Осетије. Таквом исходу, а спречавајући ратни конфликт ширих размјера, допринио је својом агилном дипломатском иницијативом француски предсједник Саркози, тада предсједавајући у Европској унији.
Сакашвили није данас на високим страницама историје, али јесте у актуелностима и то неславним, између осталог и оштрим захтјевом грузијских власти, односно тужилаштва да се бивши, сада одбјегли предсједник испоручи Грузији како би одговарао за учињене незаконите, посебно корупционашке, радње.
Да би све било компликовано и регионално узбудљиво, Сакашвили ће са грузијским, америчким и украјинским држављанствима постати гувернер украјинске области Одеса.
Грузија данас
Зашто Грузија данас постаје тема широког међународног интересовања, чак успијева да ових дана досегне публицитет ратова који се одвијају не тако далеко од њене територије? Нова фаза тензија је започела прошле недјеље када су одржани парламентарни избори на којим је побиједила странка „Грузијски сан“ актуелног премијера Бидзина Иванишвилија са 53 одсто гласова. Најагилнија у оспоравању регуларности избора је предсједница Грузије Саломе Зурабишвили чија је странка, заједно са још три политичка субјекта, чинила опозициону коалицију. Предсједница државе је позвала грађане на протесте. Државни тужилац је, са своје стране, позвао предсједницу државе да дође у тужилаштво и презентује доказе о нерегуларности резултата избора, што је она одбила, наводећи да се и у том позиву крију политички разлози и циљеви.
Није без значаја у сагледавању даљих политичких динамика подсјетити да мандат предсједнице Грузије истиче крајем ове године. Тада ће ступити и већ усвојене одредбе уставне реформе по којима ће се убудуће предсједник државе, са иначе невеликим уставним овлашћењима, бирати у парламенту.
Колико је необичних детаља у новијој историји Грузије илуструје и податак да предсједница Зурабишвили не само да није била непосредна грузијска учесница „Ружичасте револуције“, већ је те године била амбасадорка Француске у Грузији. Затим је напустила француску дипломатску службу и као ћерка грузијских емигранта у Паризу, гдје је Зурабишвили и рођена, примила грузијско држављанство и отпочела политичку каријеру, прво као посланица, затим и предсједница државе.
У извјештајима званичне делегације ОЕБС-а са посљедњих избора наводе се високе тензије које су карактерисале изборну атмосферу, па и одређене нерегуларности, ипак без оспоравања резултата избора. (На грузијским изборима статус посматрачког лица, испред парламентарних структура ОЕБС-а, имала је и Јевросима Пејовић, посланица у парламенту Црне Горе).
Тонови критичких оцјена или оспоравања избора могли су се чути и из европских земаља, истина не свих, а ријечи упозорења су стигле и из Вашингтона. С друге стране, предсједник Мађарске, земље која је предсједавајућа у ЕУ, Виктор Орбан је одмах послије избора посјетио Тбилиси честитајући политичкој странци „Грузијски сан“ на „убједљивој побједи“.
Предсједник Украјине, Зеленски је у свом твиту био експлицитан реченицом да је на украјинским изборима „побиједила Русија“.
Ни подаци о политичким профилима премијера и партије на власти не омогућавају јасно сагледавање даљег правца Грузије.
Премијер и лидер најјаче партије, Иванишвили, богати је предузетник чији си послови, према више извора, дијелом везани и за Русију. Иначе, Русија је други економски партнер Грузије.
Главни и декларисани политички правац премијера Иванишвилија и његовог „Грузијског сна“ јесте чланство у Европској унији.
Земља је већ у дужем периоду у партнерству са Атлантским савезом, па се на територији Грузије налазе НАТО војне структуре које обучавају грузијску војску. Обећања, још закључцима на НАТО самиту у Букурешту 2008, да ће Грузија бити примљена у Атлантски савез нису реализована.
Такође, током вођења Грузије владом Иванишвилија и „Грузијског сна“, Европска унија је недавно дала грузијској држави статус земље кандидата.
С друге стране, грузијска влада због рата у Украјини није увела санкције Русији. То ипак није била велика препрека за сарадњу и напредак у евроатлантској сарадњи. Ни усвајање контроверзног закона о страним агентима у грузијском парламенту, који је убрзо на западу назван „руски закон“ поред саопштених критика није довео до прекида војно политичке сарадње западних центара са Грузијом.
Сада се отвара процес са доста неизвјесности. У њему ће се јасније сагледати профил грузијске власти и правац којим желе да усмјере земљу.
Прије свега да ли је одржива стратегија премијера и вође „Грузијског сна“ да остварује примарно партнерство са Западом и да притом не прекида односе, прије свега економске, са Русијом. Другим ријечима, да ли може имати резултате и уопште преживјети стратегија у којој земља тежи „западном вектору“, без раскида са Московом и без, у званичном дискурсу, политичке демонизације Русије. А да ли ова два наведена елемента могу бити компатибилна или не – вјероватно ће бити јасније кроз даље динамике на међународном плану, па и у контексту исхода рата у Украјини.
Зато Грузија остаје једно од компликованијих геополитичких питања с потенцијално веома осјетљивим међународним посљедицама.
Између циклуса историје и даљег пута
У нестабилној кавкаској регији, која по планинској географији, мноштву етничких заједница и традиционално лакој запаљивости јако подсјећа на Балкан, Грузијци су сачували свој идентитет између претензија њених сусједа, великих сила, још од Персије, затим Отоманске империје и Русије. Све до, исто тако компликованог, суживота са различитим етничким мањинама на својој територији.
Посебно мјесто у историји имају специфични односи са Русијом. Треба подсјетити и да је, због угрожености земље, грузијски краљ крајем 18. вијека затражио од руске царице Катарине покровитељство над Грузијом, што се неколико година касније претворило у неку врсту руске анексије и доминације над цијелом кавкаском регијом.
Петроград и Москва, једнако у царским и комунистичким временима, поклањали су посебну пажњу Грузији. Не случајно, Грузини су чинили дио руске политичке, војне, касније и партијске елите.
Грузин Петар Багратион, ученик и савременик Суворова и Кутузова, чувени је генерал царске руске војске у биткама против Наполеона на Бородину и Аустерлицу.
Концерт ученика Православних гимназија из Грузије одржан у Бару
Грузин Јосиф Висарионович Џугашвили, познатији као Стаљин, био је насљедник Лењина на челу Совјетског Савеза и комунистичке Интернационале. Шеварднадзе је био министар иностраних послова СССР-а у периоду Горбачова и Перестројке.
И онда се стиже и до Ружичасте револуције из 2003. године. Да би се касније уочило да је било и трња у ружи, па је за лидером Ружичасте револуције званични Тбилиси расписао међународну потјерницу.
Грузија је данас на великим искушењима. Изнутра подијељена, она се налази између легитимне тежње – да очува територијалну цјеловитост и своју историјску, државну и духовну индивидуалност с једне стране, и неопходности да поново пронађе реалну мјеру у геополитичким и интересним равнотежама.
Важно је да се не понове иницијативе за старатељством над Грузијом које би могле да личе на онај позив грузијског краља Хераклија руској царици Катарини из 1783. године да Русија споразумом о пријатељству заштити Грузију од опасности сусједне Турске.
Сада, у овој историјској сезони, карте са пријатељима и непријатељима су другачије и прилично измијешане, па у свему томе добро звучи позив, односно посљедња изјава предсједнице Комисије ЕУ, Урсуле фон дер Лајен: „Грузини као и сви други европски народи треба да буду творци своје судбине“.
Иначе, аналогије из циклуса историје су, знамо, заводљиве, иако оне садрже, некако у исти мах, елементе истине и претјеривања.
Извор: Вијести
