Пише: Владимир Ђукановић
Европа је на раскрсници, а прича о енергији никада није била само о цевоводима, рафинеријама или рачунима за струју – она је дубоко политичка, економска али и филозофска.
Док Брисел маше заставом моралне супериорности и планира да до краја 2027. искључи руски природни гас из својих енергетских система, градови попут Шведта у Немачкој већ осећају тежину тог развода. Рафинерија у Шведту, која запошљава петину становништва града од 30.000 људи, некада је живела од руске нафте испоручиване кроз цевовод Дружба. Санкције Европске уније 2022. године, уведене након руске инвазије на Украјину, прекинуле су тај доток, остављајући рафинерију на половини капацитета и раднике у страху од губитка радних места.
Шведт није само локална прича. Град је симбол шире европске борбе да помири своје левичарске идеале са суровом стварношћу. Док Европа сања о „зеленој будућности“ и независности од Русије, питање које лебди у ваздуху гласи: куда иде руски гас који континент више неће? И шта то значи за нас на Балкану, за европску економију, и за глобални поредак?
Ово није само питање логистике, то је филозофска дилема о моћи, правди и цени политичких потеза. Европска унија је 2022. године, у одговору на руску инвазију на Украјину, покренула амбициозни план REPowerEU, са циљем да елиминише зависност од руског гаса и нафте. План је јасан: забрана увоза руског природног гаса и течног природног гаса (ЛНГ) до краја 2027. године. Русија тренутно снабдева око петину европских потреба за гасом, што показује колико је изазовно раскинути деценијама стару енергетску везу. Док Брисел прича о етици, градови попут Шведта питају: „А шта ћемо ми?“ Рафинерија у Шведту, некада стуб локалне економије, сада ради на алтернативним испорукама нафте из Пољске, Италије и Немачке, али по знатно вишим ценама. Немачка влада разматра продају рафинерије, што додатно уноси немир међу раднике.
Ту долазимо до моралне дилеме: политичари који намећу ова решења имају све мању подршку гласача. Десничари јачају широм старог континента, и левичарска елита ризикује да буде демократски испишкана из игре и њихова политика ресетована. Макрон влада без подршке гласача, Стармеру се већ намешта медијски цунами јер је народ незадовољан, а сутра креће расправа у ЕУ о неповерењу вон дер Лејен. Комично је што ће се гласање о неповерењу десити за особу коју гласачи нису ни бирали на ту позицију. Свело се да бирократе бирају бирократе и онда гласају о неповерењу у исте. Десничари већ јавно најављују економско повезивање са Русијом и укидање санкција. Континент је све подељенији по линији десница/левица и све више личи на амерички бипартизам са својим црно-белим погледом на свет. Изгледа да ће политичке идеолошке нијансе у Европи нестати.
Ова прича није само о Шведту, слични проблеми муче и друге европске индустријске центре, од хемијских фабрика у Белгији до произвођача ђубрива у Пољској. Високе цене енергије, изазване санкцијама и прекидом руског снабдевања, угрожавају конкурентност европске индустрије, док градови попут Шведта постају колатерална штета великих геополитичких игара и моралисања оних који неће трпети пад животног стандарда.
Русија, према Statistical Review of World Energy за 2025. годину, производи импресивних 61 милијарду кубних стопа гаса дневно (бцф/д), што је чини другим највећим произвођачем на свету, одмах иза Сједињених Америчких Држава. Три четвртине овог гаса користи се за домаће потребе: грејање домова, покретање фабрика и одржавање једне од највећих светских индустријских база. Остатак тражи да се удоми на глобалном тржишту. Европа можда затвара своја врата, али Русија не губи време. Прва станица за њен вишак гаса је Кина, земља која троши 42 бцф/д, али производи само 24 бцф/д, што је чини идеалним купцем. Преговори о цевоводу Power of Siberia 2 трају годинама, отежани кинеским захтевима за ниским ценама и страхом од превелике зависности од Русије. Ипак, недавни сукоби на Блиском истоку, попут рата између Израела и Ирана, натерали су Пекинг да преиспита своју зависност од енергената из тог региона.
Састанак између Владимира Путина и Си Ђинпинга у септембру 2025. године могао би бити прекретница. Ако се договор постигне, Кина ће апсорбовати огроман део руског гаса, преусмеравајући енергетске токове ка Азији. За Европу, ово значи веће цене гаса на глобалном тржишту и мањи утицај на Русију, док земље попут Србије на Балкану, већ навикле на енергетску акробацију између Истока и Запада, чекају скупље рачуне и политичке расправе о томе ко је крив за енергетску кризу.
Али Кина није једина дестинација. Русија има веће планове, и они су изненађујуће футуристички. Руски министар за развој Далеког истока и Арктика предложио је градњу гасних електрана поред производних локација, посебно на Арктику, где ниске температуре смањују трошкове хлађења дата центара. Чему овио планови? За вештачку интелигенцију, илити АИ, и рударење криптовалута. Трка за АИ у суштини јесте енергетска трка: земље са обиљем јефтине енергије имаће предност у развоју технологија будућности.
Док Европа плаћа више за ЛНГ из Катара или САД-а, Русија користи свој јефтини гас да се позиционира као лидер у технолошкој трци. Иронија је готово опипљива: санкције које треба да ослабе Русију могле би је учинити технолошким дивом, док Европа, оптерећена високим ценама енергије, губи конкурентност. Шведт је пример тог губитка јер рафинерија ради са пола капацитета, радници страхују за послове, а град се суочава са економском неизвесношћу. Русија, с друге стране, користи свој гас да изгради нову економску снагу. Европа суштински плаћа цену својих моралних одлука. Када се власт у ЕУ промени вероватно ће бити касно. Када се енергенти једном преусмере тешко се враћају на старе, разорене путеве.
Русија је 2024. године поставила рекорд у извозу ЛНГ-а, што се ретко помиње у западним медијима. Велики део овог гаса и даље стиже у Европу, иако по вишим ценама него стари цевоводни гас. Према чланку из ПОЛИТИКО, Европа је увезла 837.300 тона руског ЛНГ-а у прве две недеље 2025. године, користећи „флоту у сенци“ танкера којима Русија заобилази санкције. Русија планира да до 2030. године повећа извоз ЛНГ-а на 13,7 бцф/д, што би је учинило озбиљним конкурентом САД-у, које су 2024. извозиле 11,1 бцф/д. Државе попут Индије већ купују вишак руског ЛНГ-а, а Азија ће вероватно преузети још већи део у будућности. Европа, међутим, остаје у парадоксалном положају: санкционише Русију, али и даље плаћа за њен гас, само на заобилазан и скупљи начин. Ко овде кога кажњава? И да ли су потези стварно етички или се ради о обичном моралисању коме су политичке елите склоне?
И поред тога што Европа одбија руски гас, она увози његове деривате. У 2024. години, ЕУ је увезла 6,2 милиона тона руских ђубрива, вредних преко 2,2 милијарде евра, што је донело Русији око 550 милиона евра пореза. Пољска, највећи купац, удвостручила је свој увоз. Разлог је једноставан, али болан: европска производња ђубрива колабирала је због високих цена гаса, који је кључни инпут за ову индустрију. На врхунцу енергетске кризе, 70% капацитета за производњу амонијака у Европи било је угашено или неактивно. Ово је парадокс који боде очи: Европа санкционише руски гас, али увози производе направљене од њега, индиректно пунећи руски буџет.
Шведт даље илуструје ову рањивост јер док рафинерија ради на пола снаге, руски произвођачи ђубрива доминирају европским тржиштима, а европски пољопривредници и индустрија плаћају цену. Овде долазимо до суштине: енергетска политика није само питање логистике, већ филозофска борба о моћи, правди, доминацији и моралу. Европа се хвали својим потезима, где санкције и декарбонизација треба да покажу моралну супериорност. Али шта је са радницима у Шведту, или у другим индустријским центрима попут Антверпена или Кракова?
Њихова судбина осветљава класичну филозофску дилему између утилитаризма – према којем је постизање највећег добра морални императив, и деонтологије – која налаже поступање по дужности без обзира на последице. Да ли је морално исправно жртвовати градове попут Шведта за геополитичке циљеве? Русија, насупрот томе, игра прагматично, у духу Ничеове воље за моћ. Њен фокус на АИ и криптовалуте показује како енергија може бити полуга за доминацију у новом технолошком добу. Док Европа троши милијарде на еколошке циљеве, глобална потрошња фосилних горива достигла је рекорд у 2024, са 86,6% укупне енергетске понуде, према Statistical Review of World Energy.
Европски идеализам све више личи на утопију политичке геријатрије која занемарује реалност глобалних тржишта. Погледајмо Балкан, где Србија, Хрватска и Босна балансирају између руских енергената, западних санкција и сопствених економских потреба. Србија, на пример, и даље добија гас преко Турског тока, али се суочава са притисцима ЕУ да се придружи санкцијама. Високе цене енергије већ погађају домаћинства и привреду, а преусмеравање руског гаса ка Кини или ЛНГ тржиштима само ће додатно подићи цене. Балкански контекст показује колико су мале земље рањиве у овој глобалној игри, где велики играчи попут Русије, Кине и Америке диктирају правила. Шведт је само један од примера. Ови случајеви указују на дубљи проблем: европска енергетска политика, усмерена на декарбонизацију и санкције, угрожава сопствену развијену индустријску базу.
Филозофски, ово нас води до Ролсове теорије правде, о којој сам већ писао на овом блогу. Она наглашава важност заштите најрањивијих у друштву. Радници у Шведту, Лудвигсхафену или Кракову нису доносили одлуке о санкцијама, али они сносе последице. Европа мора пронаћи равнотежу између својих глобалних амбиција и локалних потреба, иначе ризикује губитак поверења својих грађана. Морална дилема је данас централна тема европског политичког живота.
Руски гас неће нестати само зато што је етички неприхватљив одређеним политичким играчима. Преусмериће се ка Кини, глобалним ЛНГ тржиштима и домаћим технолошким амбицијама. Европа плаћа високу цену: скупљи енергенти, слабија индустрија и градови попут Шведта у кризи. Санкције можда звуче морално, али индиректно финансирају Русију кроз увоз ђубрива и ЛНГ-а. Филозофски, Европа мора преиспитати своје приоритете: идеализам или прагматизам? Избор је мучан.
Извор: Фејсбучење
