Пише: Лиз Слај
Превод за Журнал: М. М. Милојевић
Либан је провео године под доминантним утицајем ове милитантне групе. Да ли се то доба ближи крају?
У ноћи која је изменила Блиски исток, Абдулразак ал-Масри био је код куће са својом женом и децом у сиријском градићу Кусаиру, прилепљен за екран на којем су се излиставале објаве на друштвеним мрежама. Побуњеници су тврдили да напредују ка Дамаску; председник Башар ал-Асад је наводно већ био напустио земљу. Масри је с времена на време гледао напоље кроз прозор – било је спокојно тихо. Тек нешто после поноћи одлучио је да изађе напоље и види шта се дешава. Асадова династија је заиста пала те ноћи, али Масри је управо могао да посведочи слом једног другог поретка. Кусаир је мали град онижих зграда неких десет километара од границе између Сирије и Либана. Колико памћење сеже, кријумчари преносе парадајз, лекове, наркотике и оружје преко пољопривредних добара која окружују град, која се пружају до саме границе. Неколико разметљивих вила са псеудо-класичним стубовима нанизане су дуж улица; разметање богатством стеченог кријумчарењем.
Почетком 21. века Кусаир је постао транзитна тачка дуж путање једне нове врсте добара: ракета иранске производње. Биле су намењене Хезболаху, једној од најважнијих либанских милитантних група посвећеној чувању шиитског ислама. Масри се сећа како је сиријска влада отпочела да искључују струју Кусаиру у по ноћи. Камиони би се онда појавили на замраченим улицама, крећући се према Либану, где је био смештен Хезболахов арсенал. Светла се не би поново палила све док последњи камион не изађе из града.
Иран, покровитељ Хезболаха, почео је да третира Кусаир као део своје сфере утицаја. Послао је цивиле да тамо изграде шиитску џамију, и да поставе свештенике који би покушали да прекобрате локално сунитско становништво на шиитски ислам. Сиријци су се 2011. године побунили против Асадовог режима који су највећим делом чинили Алавити – мањинска верска група, један огранак шиитског ислама. Сунитски побуњеници запосели су већи део пограничног подручја, укључујући и Кусаир и рута за снабдевање оружјем на коју се наслањао Хезболах намах је била угрожена.
Хезболах, чија је званична мисија да се бори против Израела и западног утицаја донео је одлуку без преседана да интервенише у грађанском рату у једној арапској земљи. Уз иранску подршку борци Хезболаха помогли су Асадовој армији на кључним бојиштима широм земље и потисли су побуњеничке снаге из Кусаира.
Градић је постао логистичко чвориште у империји коју је градио Хезболах. Камиони нису више пролазили кроз град већ су остављали своје товаре муниције у разгранатој мрежи складишта у самом граду. Хезболах је послао своје команданте да живе у Кусаиру са својим породицама купујући или заплењујући куће од локалног становништва. Придошлице су се окупиле око иранске џамије, и шиитска четврт била је одвојена бодљикавом живом – становницима града који су ту одраније живели приступ није био дозвољен.
Хавијер Блас: За нафту, ово није понављање 1973. године – али опет би могло бити незгодно
То је била тачка у граду до које се Масри довезао прошлог децембра. Током пута кроз град улице су биле празне, али недалеко од џамије било је ужурбано. Аутомобили, мотоцикли и наоружана теренска возила формирала су колону која се протезала докле се поглед пружао. На некима су биле ознаке Хезболаха; сви су били окренути према Либану. Убрзо након зоре, први сиријски побуњеници су се појавили, дочекани радосним узвицима и покличима становника града. Припадници Хезболаха су отушли.
Готово да није могуће преценити колико је Асадов пад нашкодио Хезболаховим позицијама. Група је већ претрпела тешке ударце од израелског жестоког напада у јесен 2024. године. Поред тога што је уништено хиљаде кућа у Либану и што је убијен велики број цивила, кампања је збрисала највећи део Хезболаховог арсенала и у њој је убијен највећи део предводника групе, укључујући и њеног препознатљивог челника Хасана Насрлаха.
Колико год ови ударци били озбиљни и жестоки, било је могуће замислити да се Хезболах од њих опорави. Али губитак главне руте за снабдевање оружјем – и слабљење савеза између Ирана, Сирије и либанске милитантне групе која је ову руту утемељила – представљало је егзистенцијалну опасност.
Преко границе у Либану противници Хезболаха су осматрали да зграбе прилику и искористе ово слабљење, те су почели да упућују позиве да група буде распуштена. Свега неколико месеци раније људи су страховали и да спомену такву могућност, плашећи се да би могли да постану мета атентата. Али сада су се критичари Хезболаха охрабрили. ‚Настао је вакуум који би требало попунити‘, ркеао је Надим Жемаел, народни посланик из десничарске хришћанске странке. ‚Имамо прилику да га испунимо‘. Хезболах инсистира да се неће одрећи свог наоружања.
Нису само противници групе осећали да се нешто суштински изменило – и шиитске присталице Хезболаха такође су страховале од опадања ове групе. Многи су видели групу као једину брану против израелске агресије. Од Дамаска до Багдада, људи широм Блиског истока су покушавали да разаберу шта значи 2024, Хезболахова annus horribilis. Милитантна група имала је доминантан положај у либанској фракционашкој политици – и безбедносној рачунуци широм региона – толико дуго да је било тешко замислити будућност у којој то више није тако. Касем Касир, аналитичар близак Хезболаху, поредио је овај утицај са оним Британске и Османске империје.
Док је посматрао повлачење из Кусаира, Масри је код себе уочио невољно поштовање према људима из Хезболаха. Били су добро организовани и дисциплиновани, присећа се. Није било панике. Али, каже, ‚то је за њих било понижавајуће. Бежали су‘.
Сем Драгер: Заливске државе потпуно су затечене израелским нападом на Иран
Када су се први гласови о постојању Хезболаха појавили почетком осамдесетих година прошлог века, живела сам у Бејруту као амбициозни хонорарни новинар. Либан је тада био на половини петнаестогодишњег грађанског рата у којем су, угрубо говорећи, хришћани били окренути против сунитских и шиитских муслимана. Држава је претрпела колапс и збуњујућа мрежа милитантних група и међународних снага је заузела њено место.
Међу потоњима било је и више десетина хиљада израелских војника који су извршили агресију како би истерали герилце Палестинске Ослободилачке Организације (уобичајена скраћеница на енглеском ПЛО), а онда су остали у јужној трећини Либана како би онемогућили њихов повратак. Око тридесет хиљада војника из Сирије, којом је у то време владао отац Башара ал-Асада, Хафез, окупирала је највећи део остатка земље.
Престоница, Бејрут била је место у којем су биле смештене међународне миротворачке снаге из Америке, Велике Британије, Француске и Италије. Ове трупе кретале су се градским улицама возилима без крова, што је стварало утисак да свет неће изнова допустити да Бејрут потоне у хаос. Многи Либанци који су избегли када је почео грађански рат претпоставили су да је он тада био окончан и вратили су се очекујући полет који би уследио по успостављању мира. Барови, ресторани и плаже били су дубке пуни.
Међутим, нису сви били срећни западњачким присуством. Априла 1983. године бомбаши самоубице активирали су пун комби експлизива недалеко од америчке амбасаде.
У октобру извршен је нови самоубилачки бомбашки напад на касарне у којој су били смештени амерички маринци. У овом нападу погинуло је преко триста људи. Потом су уследиле отмице: дипломата је био одведен из своје куће, а потом један професор из кампуса Америчког универзитета у Бејруту. За ове акције преузела је одговорност група која се називала Исламски џихад. Међутим, моји ондашњи контакт у Бејруту рекли су да је ‚Исламски џихад‘ заправо параван за новоформирану организацију под називом Хезболах, или Странка Алаха.
Хезболах још увек није обзнанио свој настанак. До данашњег дана он је остао непрозиран ентитет (и још увек негира везе са Исламским џихадом, иако је повезаност довела до тога да САД означе организацију као терористичку групу). Али од тада су се појавила нека сведочења оснивача која бацају извесно светло на Хезболахово магловито порекло.
Хезболах је инспирисала Иранска револуција 1979. године, у којој су шиитски клерици збацили секуларну шахову диктатуру, коју је подржавао Запад, и установили теократију под врховним вођом, ајатолахом Рухолахом Хомеинијем. Широм Блиског истока постојао је осећај да шиити више неће да буду потчињена група (као што су то били у скоро свакој арапској држави, делимично због наслеђа сунитског Османског царства).
Деветорица шиитских клерика из Либана отпутовало је 1982. године у Иран да затражи Хомеинијев благослов за формирање нове либанске шиитске организације која би оспорила амерички и израелски утицај у региону. Хомеини се сагласио и одаслао је хиљаду чланова својих елитних снага, Корпуса чувара Исламске револуције да установе (уобиачејено Револуционарне гарде) ову групу. Заповедници Револуционарне гарде застали су у Дамаску на свом путу до Либана како би затражили Хафезову дозволу пре него што распореде своје људе у његовом дроришту. Хафез, који није био ништа расположенији према израелском и западном присуству у Либану него што су то били Иранци, се сложио. Ово трочлано савезништво – и ‚Осовина отпора‘ коју је зачело – истрајаће наредне четрдесет три године.
За разлику од других припадника милиција који су опслуживали постаје по Бејруту, милитанти Хезболаха су били ретко приметни (у то време омиљене су им биле густе црне браде што их је чинило лако препознатљивим). Али су учинили да се њихово присуство осети. Изведена је серија бомбардовања радњи које продају алкохол у западном Бејруту. Шиитске жене почеле су да носе чадоре, црне одоре које су их у потпуности покривале а које су биле обавезна женска ношња у Ирану након Исламске револуције.
Али ови скромни војници су такође гледани са извесним поштовањем. Они су успели да организују први озбиљан отпор окупационим израелским снагама и стекли су репутацију због дисциплинованости и непоткупљивости у овој борби. У споразуму којим је окончан грађански рат 1990. године. Хезболах је био једина локална милиција којој је дозвољено да носи оружје – како би наставила борбу против окупатора. (Њиховом савезнику, Сирији, је допуштено да распореди трупе у Либану, што је чинила све до 2005. године; оне су ту узимале рекет и отимале или ликвидирале све који би се притивили њиховој активности).
Након деценије заседа, минираних путева и ракетних напада, Израел је на крају одустао и повукао је своје снаге из Либана 2000. године. Током масовних победничких парада широм југа земље, борце Хезболаха је поздрављала раздрагана светина док су се кретали на војним возилима прекривеним жутим и зеленим заставама овог покрета. ‚Постоји само једна вест у Либану вечерас‘, рекао је осмехнути водитељ државне телевизије на дан када су се повукле последње изралеске трупе. ‚Ослобођење земље‘. Припадници Хезболаха били су национални хероји.
За добар део ових успеха био је заслужан предводник групе, Хасан Насрлах. Он је преузео вођство организације 1992. након што је претходни генерални секретар погинуо у атентату изведеном израелским ваздухопловним нападом. Био је дубоко одан Ирану, и тамошње клерикално вођство му је толико веровало да му је било допуштено да сам осмишљава политику. Након што је постао вођа, Хезболах је одустао од циља да намеће забрану алкохола и правила о скромном облачењу остатку Либана, и образовали су политичко крило које би учествовало на скупштинским изборима.
Насрлах је био даровити говорник, који је често говорио на колоквијалном арапском уместо да се користио класичним регистром омиљеном међу другим лидерима. У својим гооврима био је склон неочекиваним шалама. Његова редовна телевизијска обраћања наизоставно су праћена у Либану; инспирација за многе његове присталице а за све остале користан водич куда ће се кретати безбедносна ситуација. У временима повишених тензија читава земља би застала када су ова обраћања, а гомиле су се окупљале у радњама, загледавши се у телевизијске екране.
Међутим, 2006. године Насрлах је начинио једну од ретких погрешних процена: како би оснажио своју позицију у преговорима о пуштању либанских заточеника у Израелу, Хезболах је отео двојицу израелских војника у пограничној области. Израел је одговорио покретањем кампање разорних ваздухопловних удара широм Либана и слањем својих трупа. Али нападачи су наишли на снажан отпор герилских бораца Хезболаха, и били су принуђени да прихвате примирје. Кратак рат оснажио је углед Хезболаха као покрета ‚отпора‘. Насрлах је прослављан широм арапског сета. Палестинске мајке синовима би наденуле име по њему. У Каиру људи су певали: ‚Ми смо Хезболах‘.
Хезболах је већ био најмоћнија снага у земљи; Сирија је била принуђена да повуче своје трупе из Либана претходне, 2005. године, након што је била оптужена за спектакуларно убиство популарног прозападног сунитског политичара (потоња међународна истрага дошла је до наговештаја да су убиство заправо извели Хезболахови оперативци). Након рата 2006. године група је постала незаистављива.
Њихова моћ била је оснажена стварањем паралелне државе коју су водили за шиитску заједницу, нудећи здравствену заштиту и образовање. У исто време њихови посланици постали су кључни чинилац у оквирима либанске државе. Овај чудан положај у којем су у исто време били и инсајдери и аутсајдери посебно је био видљив на бејрутским доковима и на аеродруму. Хезболах је имао утицај у избору либанских званичника који су надгледали ове објекте али су такође водили и сопствене тајне сегменте у истим објектима.
Када би друге групе покушале да пруже отпор против необузданог јачања ових амбиција, Хезболах би показао своју снагу. Маја 2008. влада је гласала да преузме телекомуникациону мрежу коју је установила група а која је деловала независно од државе. Као одговор, Насрлах је послао своје борце на бејрутске улице као демонстрацију силе. Градом су одзвањали звуци пушчане ватре који се нису чули још од грађанског рата, и престрашени становници изнова су се скривали у ходницима и купатилима без прозорских стакала. Порука је била јасна: Хезболах може да учини шта год зажели.
Сем Драгер: Заливске државе потпуно су затечене израелским нападом на Иран
Тврда лојалност коју су према Хезболаху некада исказивали њихови следбеници сада је доведена у питање. Од неуспеха претрпљених 2024. године неки од најжешћих критичара ове групе у Либану су њихове доскорашње шиитске присталице. Открила сам то недавно када сам разговарала са двадесет осмогодишњим берберином из јужног бејрутског предрађа у стану мог пријатеља.
‚Али воли траву, медведе и Хезболах‘, биле су речи својеврсног представљања које је рекао мој пријатељ. Али (који је замолио да не наводим његово презиме у случају ако би интервју са њим могао да му направи невоље) се стидљиво осмехнуо на спомен марихуане. Није био посрамљен због своје подршке Хезболаху. Ситан и тамне пути, са запањујуће светлим тиркизним очима, носио је качкет окренут наопако и помодарски подеране плаве фармерке. Означио је себе као припадника онога што се назива ‚заједницом‘ – његови пријатељи и рођаци су сви на неки начин повезани са Хезболахом, и многи су се окористили о програме подршке [које је спроводила ова организација].
Али је једном приликом прошао војну обуку кроз тренажну базу Хезболаха, што значи да је његово име ‚на списку‘ и могао би бити позван у борбу свакога тренутка. Уколико позив буде стигао, неће оклевати, уверава ме. Али је упркос томе био бесан на групу. ‚Хезболах нас је правио лудима‘, рекао је. ‚Говорили су да имају све те ракете а у ствари је све био само ватромет‘.
Сусрели смо се убрзо након што је обзнањено примирје са Израелом у новембру; прекасно за тројицу Алијевих рођака, припадника Хезболаха, који су погинули у борбама. Петорица његових пријатеља такође су повређена када је хиљаде пејџера који су припадали истакнутијим борцима Хезболаха симултано експлодирало 17. септембра 2024. године, у опсежној операције израелске обавештајне службе.
Али је сумњао да су неки људи из његовог окружења борци Хезболаха. Могли су да седе заједно током вечери испијајући кафу и пушећи када бу у једном тренутку овај или онај ишчезао на неколико дана или недеља. Други би онда загонетно рекли, ‚Отишао је на свој прави посао‘. Али није имао представу да су неки од његових пријатеља довољно важни да би им били дати Хезболахови пејџери.
Један, који је у уобичајено време Алијев колега, берберин, остао је без руке и ока. Други је претрпео тешку повреду унутрашњих органа и говорило се да му је живот угрожен. (Алију није познато да ли је преживео пошто је Хезболах извукао велики део жртава из земље како би били лечени у Ирану). Узимајући у обзир колико је катастрофално рат текао замишљала сам да се међу најширим слојевима Хезболахових присталица појавило огорчење, али била сам отрежњена Алијевом искреношћу. Он и његова породица били су присиљени да беже страхујући за своје животе првог дана израелског бомбардовања јужних делова Бејрута. Али је рекао да Хезболах није обезбедио никакво олакшање за људе попут њега – што се потпуно разликује у односу на дешавања у рату 2006. године. Огорчен је на вођство организације што је од њихових кућа направило мете.
Џефри Сакс: Зауставите Нетањахуа прије него што нас све поубија
‘Кривимо Саједа Хасана у извесном смислу‘, рекао је, користећи се почасним именом којим се Насрлах уобиачајено именује. Онда је додао црнохуморну шалу алудирајући на сличност у либанском наречју арапског језика између речи ‚спасити‘ и ‚угушити‘. ‚Он је говорио да је наш спасилац, а испоставило се да је наш гушитељ‘. (Насрлах је наводно умро од недостатка кисеоника у свом подземном бункеру након што је зграда у више наврата погођена у израелском ваздухопловном нападу). Али се заценио од смеха због своје досетке.
Све донедавно, било би незамисливо да било ко из ‚заједнице‘ направи шалу на Саједов рачун, а понајмање у вези са његовом смрћу. Питала сам га да ли и други говоре на сличан начин – зар нису уплашени?
‘Не више‘, рекао је. Нагласио је да, као берберин, разговара са десетинама људи свакога дана. ‚Има људи који неприкривено проклињу Хезболах. Мој ујак је отишао на главни трг у нашем селу са Насрлаховом сликом и узвикивао је да ће му, уколико не буде добио надокнану, газити по лицу‘.
Аналитичари и историчари ће вероватно годинама расправљати о томе шта је изазвало Хезболахов неочекивани суноврат, али један од фактора који је несумњиво играо велику улогу јесте одлука да се интервенише у Сиријском грађанском рату.
Помажући Асаду да победи против сунитских побуњеника, Насрлахова герилска војска по први пут је била у прилици да води конвенционални рат. Стекли су драгоцено војничко искуство, као и освежени дотур оружја из Ирана (Иран је био подједнако невољан да Асада оборе сунитске милиције). Али истегнутост је такође изазвала нове рањивости за организацију која је навикла да делује у строгој тајновитости.
‘Када је Хезболах интервенисао они су отворили све своје карте Израелу‘, каже Басил Идрис, један од побуњеника који се борио против групе у Кусаиру. Он је сада заповедник полиције у насељу, и разговара у својој канцеларији испред црног правоугаоника на зиду на месту где се некада налазио Асадов портрет.
‚Хезболах је имао затворени круг људи у Либану, са децентрализованом командом‘, Идрис објашњава. ‚Када су ушли у Сирију морали су да се боре заједно са сиријском армијом, морали су да се координишу са њеним официрима‘. Израел је онда могао да продре у ову комуникацију.
Идрис се сећа да су први либански борци у Кусаиру били вешти и дисциплиновани. Али како су године пролазиле и како је Хезболах проширивао своје операције другде у Сирији, олабавили су критеријуми за регрутацију. ‚Њихов квалитет је опадао и постали су корумпирани‘, каже. ‚Ово насумично регрутовање допустило је нама а и другима да стекнемо приступ у организацију‘. Хезболах се такође прикључио Асадовом текућем бизнису трговине наркотицима, производећи и преносећи каптагон, супстанцу сличну амфетамину.
Насрлах је представљао интервенцију у Срији као још једну етапу на заједничком маршу ‚од победе до победе‘. До 2018. године деловало је да је Асадова позиција осигурана. Иако су напетости у односима са Израелом биле снажне – Израелци су често бомбардовали оружје допремљено Хезболаху у Сирију – предводници групе надали су се да су њихови стари непријатељи довољно застрашени да се неће одлучити на даљу ескалацију. ‚Ако Израел наметне рат Либану, суочиће се са судбином и реалношћу коју нису очекивали‘, обзнанио је Насрлах у свом говору из 2018. године, у којем је објавио да је Хезболах прибавио прецизно вођене ракете.
На крају, Хезблах је био онај који је започео борбу. Насрлах и ирански званичници већ неко време разрађивали су нову стратегију, коју су називали ‚јединством фронтова‘, према којој би све иранске савезничк емилиције у региону, укључујући и Хамас, притрчале у одбрану било којој од њих уколико она буде нападнута – што је својеврсни облик узајамног обавезивања сличан НАТО.
Када је Хамас извео свој судбоносни напад на Израел 7. октобра 2023. године, убивши више од хиљаду људи, међу којима и више десетина деце, Израелске одбрамбене снаге (енглески ИДФ) одговорио је разарајућим ваздухопловним бомбардовањем Газе. Ово је био тренутак активирања Петог члана Осовине отпора. Иако је Иран ограничио свој одговор на осуђивање Израела, његови савезници су одмах прискочили у помоћ. Хути, група из Јемена која ужива подршку Ирана, напала је бродове у Црвеном мору, и испаљивала је поред тога повремено, неефикасне ракете према Израелу. Милиције у Ираку испаљивале су ракете и дронове на америчке трупе у Ираку и Сирији. Хезболах је отпочео ракетне нападе против градића, села и база дуж израелске северне границе (неке од његових присталица биле су забринуте да је ово био превише слаб одговор). Многи Либанци нису сматрали да је рат ‚Осовине отпора‘ нешто у чему би требало да учсрвују, али нико их о томе није ни питао.
Ако је Хезболах очекивао да се понови ратни сценарио из 2006. године, био је у заблуди. Израелски обавештајци провели су године између два рата пажљиво проучавајући групу, и осмислили су софистициране планове да јој нашкоде. Неколико дана касније уследила је израелска офанзива, која се окористила пометњом у Хезболаховим редовима како би били изведени ваздухопловни напади у којима је убијено преко петсто људи у прва двадесет четири часа. Напад пејџерима који је из строја избацио преко хиљаду Хезболахових бораца било је једно од тих лукавстава. Уколико је Хезболах икада располагао прецизно вођеним оружјем којим се Насрлах хвалисао, није га употребио. Израелски борбени авиони су бомбардовали јужни Либан, долину Бека на истоку, јужне четврти Бејрута и чак места у средишту престонице за која се веровало да отуда оперише Хезболах. Све што су ови напади изазвали као одговор били су млаки ракетни напади и напади дроновима на север Израела.
Хезболах јесте располагао великом количином уобичајеног наоружања, уз много ових средстава похрањених испод зграда без знања њихових станара. Али ИДФ је било познато где се ово оружје налази па су га разнели, уз призоре муниције која је парала наоколо ноћно небо из запаљених зграда.
Иако је ИДФ уобичајено давао упозорења о нападима на зграде у којима је смештана муниција, уколико су сумњали да је припадник Хезболаха са њиховог списка мета у таквој згради онда су били склони да нападну без упозорења. Многи цивили који су страдали били су убијени на овај начин (либански званичници наводе да је у недавном сукобу погинуло 4.000 људи али није јасно колико од њих су били цивили). Могућност да би оперативци Хезболаха могли бити међу избеглицама из бомбардованих шиитских подручја учинило је да други Либанци буду невољни да им пруже уточиште.
За многе либанске шиите вест о Насрлаховој смрти крајем септембра била је разарајуће потресна. Неколико недеља касније посматрала сам колоне људи како се провлаче кроз наслаге шута помешаног са поцепаном ћебади како би дошли до џиновског кратера који је остао на месту ваздухопловног удара у којем је погинуо. ‚Дошли смо да осетимо његову бол‘, рекла је тинејџерка по имену Зана, која је обишла место четврти пут тог дана. Марамицама је притискала очи како би зауставила сузе. Алаа Салем, тридесет петогодишњак, пао је на своја колена, ударао се по грудима и плачући завапио Богу када је дошао до обода кратера. Рекао је да живи у близини и да долази свакога дана да га оплакује. Други мушкарац, Али, допутовао је из Ирака само да би одао почаст. Када је скинуо наочаре за сунце видела сам да су му очи поцрвенеле. Рекао ми је да је изгубио тројицу браће која су се борила уз шиитске милиције које су се сукобљавале са Исламском државом у Ираку. ‚Моје срце не пати толико за њима колико пати за Насрлахом‘.
Либан је данас држава у чудном, суспендованом стању. Хезболах је све само не ишчезао, али ни он више нема власт. Бејрут полако показује знаке опрезног опоравка након дуготрајног опадања које је почелло економским колапсом 2019. године. Ова криза потресла је банкарски систем у држави и збрисала је депозите и животне уштеђевине готово свих Либанаца.
Хезболах није био одговоран за ову кризу: највећи кривац била је котерија банкара и припадника политичке елите која је до гротескних размера погрешно управљала земаљским финансијским системом. Али до 2018. године политички блок који је предводио Хезболах постао је доминантна снага у влади, и организацији је пребациван неуспех што није успела да спаси економију која се урушавала. Протестанти су се окупљали против целокупне елите раздељене по секташкој основи, узвикујући ‚Доле са свима!‘. Локалне власти подигле су металне ограде како би заштитиле продавнице луксузне робе од њиховог беса, и онда су једноставно оставиле ове баријере да и даље стоје.
Од када је окончан израелски рат против Либана 2024. године, земља је изгледа кренула да се одмиче навише од самог дна. У јануару, либански парламент је изабрао новог председника који ужива америчку подршку. Хезболах се раније заклињао да ће спречити наименовање Џозефа Ауна, али више није у позицији да демонстрира силу и невољно је прихватио нову председничку администрацију. Пре неку недељу уклоњене су барикаде које су раздвајале четврти у центру града. Хедонистички барови распоређени на градским крововима су изнова отворени овог лета, и улице око њих поново су закрчили луксузни теренци.
Неки од непријатеља Хезболаха осећају да је ово прилика да сада измене земљу. Међу њима је водитељ подкаста са косом везаном у коњски реп, Рони Чатах. Чатахов отац Мухамед, сунитски политичар, био је убијен у нападу аутомобилом-бомбом постављеном на путу ка његовој канцеларији 2013. године. Случај никада није званично разрешен али неколико дана пре него што је Мухамед био убијен, написао је отворено писмо иранском вођству захтевајући да прекине своје везе са Хезболахом и прихвати либанску државу. Чатах не показује ни најмању сумњу у погледу тога ко стоји иза убиства његовог оца. ‚То је учинио Хезболах‘, каже.
‘То је неупитно‘. Мухамедово убиство утишало је све даље расправе о потискивању шиитске милитантне групе током више од једне деценије.
Џефри Сакс: Зауставите Нетањахуа прије него што нас све поубија
Сада, међутим, у игри су изгледа и нове могућности. У јануару, министар спољних послова Саудијске Арабије посетио је Либан по први пут за више од десет године, и има наде да би заливксе земље могле бити убеђене да дају барем нека средства за обнову. Неколико билборда који приказују саудијског краља и његовог наследника, принца Мухамеда бин Салмана, појавило се дуж либанских аутопутева, уметнити између оних који приказују Насрлаха. То је мали знак да би равнотежа моћи могла да се помера од регионалне шиитске према сунитској осовини.
Чатах осећа да је рат потврдио предвиђања његовог почившег оца да необуздана моћ Хезболаха може Либан да доведе у опасност. Он је умерено оптимистичан да ће наступити промене. ‚Јавно мњење се померило од неутралног гледишта према противљењу Хезболаху‘, каже. Али он је такође уплашен да би Хезболах могао да жестоко узврати уколико осећа да је у рањивој позицији. Већина атентата који се приписују Хезболаху десила су се када је група учвршћивала своју моћ половином прве деценије 21. века, и већина људи страхује да би се могли вратити у дане честих експлозија аутомобила-бомби. ‚Не верујем да је то вероватно у овом тренутку‘, каже Чатах, ‚Али је тако нешто увек могуће.‘
Надим Жамаил, хришћански посланик, дели ову забринутост. Као истакнути критичар Хезболаха, он је покушавао да остане код своје куће што је више могуће. ‚Многи људи су нервозни, и страхују да би ситуација могла да ескалира у сваком тренутку. Постоји неколико чинилаца у чијем је интересу да ствари ескалирају‘, рекао ми на састакну уз кафу у свом апартману на деветом спрату одакле се поглед пружа на Средоземно море.
Један од тих чинилаца, каже Жамаил, је Иран. Амерички председник Доналд Трамп, тренутно покушава да постигне договор са Исламском републиком који би разрешио питање нуклеарног програма ове земље. Уколико се то деси то би могло да води санкционим олакшицама, које би допустиле Ирану да изнова финансира своју либанску испоставу. Насупрот томе, Иран би могао да одлучи да напусти Хезболах као део ширег договора о реинтеграцији у међународну заједницу.
Без обзира на све ризике, Жамаил тврди да је спреман да наруши неугодни статус кво у Либану. ‚Потребни су нам усредсређеност и храброст‘, каже. ‚Хезболах не може да задржи своје наоружање‘. Да ли то значи да у Либану има људи који су вољни да се боре против добро наоружане милиције и да увуку земљу у грађански рат, питам. Није желео да одговори на то питање, али изнова је инсистирао да Хезболах мора да преда своје оружје. Израел је помогао, додаје, ‚али последњу деоницу требало би да пређемо нама‘.
Насрлахова замена, Наим Касем, одржава традицију редовних телевизијских обраћања, али без вештина која је у наступима показивао његов претходник. Нервозно се знојио током првог обраћања, бришући зној са чела док је седео испред нечег што је личило на ормар. Иако је био заменик вође организације током много година, Касем никада није сагледаван као изгледни наследник на руководећем месту. Та част је припадала Хашему Сафиедину, искусном војном заповеднику који је, попут Насрлаха, носио црни турбан клерика који указује да могу тврдити да потичу од самог Пророка [Мухамеда]. На Сафиедина је изведен атентат ваздухопловним нападом неколико дана након Насрлаховог убиства.
Касем који је носио бели турбан играо је углавном церемонијалну улогу и појављивао се на јавним догађајима. Хезболахове присталице шалиле су се да Израел није држао да је довољно вредан да се на њега изврши атентат. ‚Он је ципела‘, рекао је презриво Али, користећи се арапском увредом.
Особе које редовно саобраћају са групом кажу да постоји борба за моћ међу њеним преживелим заповедницима. Такође се каже да постоји унутрашња подела између оних који сматарају да би организација требало да се посвети обновом подршке међу Либанцима и оних који би да се превасходно обнови њено војно крило. Присталице потоњег правца деловања изгледа да су у успону. С времена на време, и израелска и нова сиријска влада објављују да су пресреле возила која покушавају да прокријумчаре оружје у Либан.
‚Хезболах је успео да апсорбује овај огроман рат и сада преобликује своје унутрашње структуре‘, каже Касем Касир, аналитичар близак Хезболаху. Сусрела сам се са Касиром у кафеу у Јнаху, једној од богатијих шиитских четврти Бејрута. ‚Не може се рећи да је са Осовином отпора завршено‘. Назначио је оно што је оптимистичан сценарио будућности Хезболаха. Уз нестабилну нову сиријску власт и њене растегнуте безбедносне снаге, Хезболах би могао да изнова успостави руте са кријумчарење оружја, каже Касир. Либански политичар, који је такође повезан са Хезболахом, спекулише да би Сирија чак могла да изнова постане савезник Хезнолаха због израелске окупације сиријске земље.
То не изгледа вероватно. Али израелско понашање пошто је нанео пораз Хезболаху могло би да посеје семе за евентуалну будућу обнову групе. ИДФ и даље редовно изводи нападе на преостала Хезболахова складишта оружја у Либану и циљано погађа људе за које тврди да су Хезболахови оперативци. Такође и даље окупира пет стратешки важних локација у Либану, за које тврди да планира да их задржи. Постоје гласине да би могао да покуша да заузме још више. Овај ревизионистички приступ међудржавним границама, рекао ми је један западни дипломата, је ‚најснажнији подстицај којем се Хезболах могао понадати‘.
Иако је остатак Либана почео да се полако уздиже, југ, главно Хезболахово упориште, остало је заробљено у стању поратне разорености. Читави градови су уништени. Воћњаци и поља су спаљени. Инфраструктура је доживела потпуни колапс. Већина становника који су напустили своје куће прошлог септембра није могла да се врати и да настави да живи у њима.
Киан је градић на пет километара од границе са Израелом. Окружен зеленим брдима начичканим стаблима маслине, посведочио је неке од најгорих епизода Израелско-либанског сукоба. Надалеко озлоглашени затвор био је смештен у овом месту током прве израелске окупације када су у њему злостављани палестински и либански затвореници. Четворицу миротвораца Уједињених нација убила је израелска бомба бачена 2006. године. Последња фаза сукоба свела је највећи део града на гомилу рушевина.
‚Отпор није материјална снага. Отпор је морална снага‘
Пошла сам тамо убрзо пошто су се израелске снаге повукле у јануару. Хиљаде бивших становника похрлило је да се врати натраг, баш на дан да ‚прославе‘ повлачење. Било је то ипак пре окупљање ожалошћених. Жуте Хезболахове заставе надносиле су се над рушевинама. Највећа гумила шута у центру градића била је претворена у импровизовано светилиште посвећено борцима погинулим током израелског напада. Рођаци су доносили фотографије својих вољених да их окаче на изобличени бетон стварајући мрачну изложбу лица мртвих.
Погребна поворка бораца чија су тела управо била пронађена кретала се кроз окупљене гомиле и рушевине, идући према гробљу. Камион на који је био постављен звучник емитовао је песме које су разглашавале победу. Да ли је то заиста била победа? Питала сам жену по имену Заинаба, која је била одевена у црни чадор.
‘Неко ко долази из далека можда би могао да каже да није вредело‘, каже. ‚Али зато што је ово наша земља и зато што смо се вратили на своју земљу, то је био отпор и било је вредно‘. ‚Отпор није материјална снага. Отпор је морална снага‘, објашњавала ми је њена ћерка, тинејџерка Сара.
Човек којег сам видела како чисти пут ка ономе што су некада била улазна врата није показивао толико разумевање. ‚Да ли је ово победа? Имамо своју земљу али немамо куће. Све је било узалудно‘. Многи у градићу осећају се на исти начин, каже, али се мало ко усуђује да то јавно каже. ‚Боје се да говоре зато што желе новац за обнову‘.
Нејасно је да ли ће се наговештена средства и определити. Заливске државе за сада се уздржавају од обезбеђивања новца Либану након што су схватиле да је новац који су давале у претходним приликама коришћен само да ојача Хезболах. Иран, са своје стране, сада финансијски далеко слабије стоји него 2006. године, и били би му тешко да обезбеди новац Хезболаху чак и када би то желео. Како би зауставила израелско бомбардовање бејрутског аеродрома, либанска влада је забранила Хезболаху да га кроисти. Неколико авиона упућених из Ирана је принуђено да се врати назад, и власти су пресреле већи број особа са коферима пуним готовине, сумњичећи их да је тај новац намењен Хезболаху.
Да ли ће очајно стање инфраструктуре у јужном Либану навести шиите да ураде било шта више од негодовања остаје да се види. Кроз садејство покровитељства, идеологије и тактичке принуде, Хезболах и даље остварује чврсту контролу над овом заједницом. Али што дуже власници кућа оштећених у рату буду морали да чекају на помоћ, Хезболах ће постајати политички све рањивији и рањивији.
Док је сунце залазило, гомиле људи споро су се разилазиле, идући према својим привременим домовима далеко на северу. Нема струје, нема ни воде; проћи ће много времена пре него што се буде могло поново живети у Киаму.
Лиз Слај је новинар из Лондона; од 2012. до 2024. године била је шеф допусништва Вашингтон поста из Бејрута
Извор: The Economist
