Piše: Andrej Tkačov
Prevod: Ž. Nikčević
Lik Nikolaja saglasan je i razumljiv našoj duši.
Svetitelj iza sebe nije ostavio knjige. A narod naš više veruje u dela nego u reči. Nikolaj voli siromašne, a skoro cela naša istorija je neprekidna istorija siromaštva, prostote i oskudice.
Kad su Italijani ukrali svetiteljevo telo i odneli ga u svoju zemlju, pojavio se praznik „letnjeg Nikolaja“. Grci ga još uvek ne priznaju, ali naši preci su ovaj praznik shvatali na poseban način.
Dedovi su pripovedali dedovima da su Nikola i Kasijan jednom sišli sa neba da hodaju zemljom, da bi nekome, možda, pomogli. Vide, čovek sa taljigama zaglavio se u dubokoj lokvi. „Hajdemo“, kaže Nikola Kasijanu, „pomozimo seljaku“. A Kasijan kaže: „Ne bih da prljam rajske haljine“. Pa, šta da se radi, Nikola je sam sišao u blato i izvukao taljige. Gospod je bio dirnut takvom čovekoljubljem i dao je Nikoli dva praznika godišnje – leti i zimi. A Kasijanu – jednom u četiri godine – 29. februara. Eto tako.
Uopšte, mi smo još uvek slabo upoznati sa Svetim pismom, imamo dovoljno i neznanja i grubosti. Možemo čak i da ih podelimo. Ali ako naš čovek vidi ikonu Svetog Nikole, odmah će saviti tri prsta u prstohvat i prekrstiti se. Reći će: „Raduj se, Nikola, veliki čudotvorče“, a Nikola će sa neba odgovoriti: „I ne tuguj, slugo Božiji. Proslavi Gospoda Svedržitelja rečju i delom“.
Na zemlji je bilo mnogo svetaca, a biće ih još mnogo. Ali mi smo toliko privrženi Čudotvorcu, kao da ne živimo u našoj ponoćnoj zemlji, već u Maloj Aziji, i to ne u eri interneta, već u 4. veku, u eri Prvog Vaseljenskog sabora. I to je divno, čak do suza.
Izvor: Telegram kanal A. Tkačova
