Пише: Божидар Станишић
Ја сам сликарка. Кад ме питају како радим, одговорим: „Ја сам…”
Ако се послом нађете у Милану или због просте људске жеље одлучите да протабанате економским и културним центром северне Италије до 22. јуна, у Краљевској палати је изложба (не само) сликарских дела Леонор Фини. Дакле, и овај осврт на једну од актуелних италијанских изложби започео сам отрцаним а корисним саветом из старинских бедекера.
Кривац за моју посету изложби је песник, романсијер и академик Влада Урошевић, пасионирани истраживач надреализма. У једном лепом писму песник ми је скренуо пажњу и на све тршћанско у формирању њеног сликарског вјерују. Од Урошевића, аутора више но занимљиве књиге есеја о уметности надреализма „Измаштани светови” (2012), које можемо читати и као лепе приче о једном покрету који је оставио дубок траг у уметности 20. века, с нестрпљењем очекујем есеј о Леонор Фини.
Али вратимо се у Милано – у стварност једне изложбе, у сликарство које непобитно стоји насупрот владајућем тренду класификовања у којем своје прсте имају велике светске галерије савремене уметности од Њујорка, Лондона и Париза до оних периферних, које имитирају велике. Сетивши се тих рангирања, пребирао сам знане ми „бисере” оцена савремене уметности. Предњаче Англосаксонци. Ко би други? Међу „најбољим презентацијама уметности 21. века” ево и the best of ревије „Аrtnet News” (септембар 2017), у којој је само једно сликарско дело међу двадесет „најбољих”. Према сенци која је остала од некад перјанице независног журнализма, дневника „Гардијан” (2019) – два сликара међу двадесет пет арт-делатника.
Али да коначно нешто прозборим о уметници и њеном делу. Прво, једна импресија: из Краљевске палате, са изложбе „Io sono Leonor Fini” („Ја сам Леонор Фини”) изашао сам као из неког сна. Само њеног? Колико туђег? Немам прави одговор. Било како било, тај сан је могуће лепо прелиставати у изврсном каталогу ове по свему велике изложбе према идејној замисли кустоса Карлоса Мартина: сто дела, претежно уља сакупљених са свих меридијана, али и примера цртежа, декоративне уметности, сценографија, фотографија и књижевних дела. Која је изложба значајнија – велика тршћанска ретроспектива (2009), коју нажалост нисам посетио, или ова миланска? Озбиљни ликовни критичари тврде да је Леонор Фини – необична сапутницa надреализма која је стварала у време у којeм је бити жена сликар и даље будило предрасуде и неповерљивост – представљена веома детаљно обема изложбама.
Ко је Леонор Фини (Буенос Ајрес, 1907 – Париз, 1996)? Само лице која нам из „Аутопортрета са наранџастим шеширом” (1968) добацује ироничан поглед једне екстравагантне уметнице свесне значаја корака властите еманципације у свету који ни у уметности није био наклоњен уметничкој експресији жена? (Слутим да је мој одговор раван подухвату који ме сећа питања шта је најтеже учинити и одговора: стрпати три медведа у „фићу”.) Па да барем отворим врата „фиће” и… Шта уђе, ушло је.
Елеонора Елена Марија рођена је у Буенос Ајресу 1907. године. Због перипетија приликом развода оца Аргентинца и мајке Италијанке, у раном детињству нашла се у Трсту. У хроникама је забележено да је отац двапут покушао да је отме, па је њена мајка била принуђена да кћеркино име преобрати у мушко Леонор и девојчицу облачи као дечака. У Трсту је провела двадесет година, уметнички изазовних у епохи обележеној падом Аустроугарске, припајањем града Италији и виталношћу културног и уметничког живота којем су свој допринос дали, између осталих, Умберто Саба, Џејмс Џојс и Итало Звево. Улогу у њеном менталном и креативном формирању имала је и библиотека Ернеста Брауна, њеног стрица, те разнолико друштво либерала и лица отворенијих, модерних погледа, посетилаца његовог салона.
Као сликарка, Леонор Фини је самоука. Прве лекције дао јој је сликар Акиле Фуни (1890–1972). Али није била од оних уметника код којих су превладавали инстинктивно и генетско, већ од оних који су се формирали на самосталним студијама и опсервацијама. У том контексту налазимо значајним њене посете мртвачници, посматрање и студије лешева. Била је фасцинирана и мачкама, као да је осетила да је у мачјем погледу и мистерија везе са смрћу. Признајем, није ми јасно колико су у праву експерти који сликарску радионицу младе Фини повезују са Фројдовим боравцима у Трсту и његовим евидентним утицајима на књижевнике и друге уметнике тог доба. Ипак, дозвољавам себи питање ко би била Леонор Фини да је рецимо посећивала пијаце и предграђа тршћанске сиротиње… Свеједно, мислим да би маестрално сликала и те призоре, исто онако као што је сликала оне непоновљиве, из сна и несвесног.
Све остало са дуге сликарске стазе Леонор Фини је француско, делом америчко, али остаје и италијанско у везама са уметницима (Пазолини, Фелини). У Француску се дефинитивно преселила 1931, након запажене изложбе у Милану 1929. Дакле, у граду у којем, у Пинакотеци Брера, пасионирано студира дела Пјера дела Франческа, такође се посвећује студију Реноара и готских сликара. Запажена је и на венецијанском Бијеналу. Одмах по доласку у Париз излаже у Диоровој галерији „Бонжан”. Пут је био отворен. Упознаје Пикаса, приближава се кружоку надреалиста, али покушава да остане своја: Ја, Леонор Фини. Једно необично ја које се окушало, и то врло успешно, и у примени својих уметничких достигнућа у свету театра, филма и моде. Вреди видети Леонор Фини, уживо.
Сетио сам се том приликом речи Ђорђа Кадијевића изговорених на великој ретроспективној изложби Ратка Лалића 2013. Присутне је подсетио да је на прелому 20. и 21. века, кад се на сликарство почело гледати као на одумрли феномен, кад су нас помодно преплавиле видео-слике, инсталације и перформанси (у том тренутку се стари зналац обема рукама ухватио за главу!) – да је тада сликар остао на свом путу: „Никад неће проћи време сликарства!”
Фото: Магазин Политика
