Prvo je došao raspad Sovjetskog Saveza, onda ekonomska kriza i sada ruska invazija: ukrajinsko stanovništvo opada već neko vreme. Putinov rat je pretvorio ovu zemlju u katastrofu. Jedna oblast na severu Ukrajine omogućava da se ovo podrobnije prikaže
Pišu: Aleksander Sarovic i Fedir Petrov, iz Horodnje u Ukrajini
Preveo: M. M. Milojević
Bio je početak septembra 2023. godine – Natalija Namis se tačno priseća – kada ju je njen posinak Danilo pozvao da ispriča kako je usnio neobičan san. Poziv je uputio iz mesta gde je tada bio razmešten štab njegove antitenkovske jedinice u ratom zahvaćenoj oblasti Donbasu. Ona je bila gotovo osamsto kilometara daleko, sama u kući u Horodnji, gradiću na severnom kraju Ukrajine. Danilo je imao slab signal blizu fronta i pozivao je sa nepoznatog broja.
‚Sanjao je da će biti velika sahrana ovde u Horodnji‘, kaže Namis. Četrdeset dvogodišnjakinja ima srčane probleme i pati od dijabetisa, oslanjajući se na insulinsku terapiju za regulisanje nivoa šećera u krvi. Takođe joj je potreban skuter za prelazak većih deonica. Danilo je mislio da je njegov san o njoj. Namis je rekla kako je morala da ga smiruje. ‚Neću umreti‘, rekla mu je. ‚Biću ovde kada se budeš vratio‘. Jeca iznova i iznova čak i kada joj suze ne teku.
Krupna žena sa izbeljenom kosom, Namis sedi na obali reke Čibriz, koja protiče kroz Horodnju. Gradić, smešten u oblasti gustih šuma svega trideset kilometara od tromeđe Ukrajine, Rusije i Belorusije, dom je oko deset hiljada ljudi. Razrovani putevi pružaju se kroz okolna sela od kojih su neka napuštena. Bio je sunčani jeseni dan i Namisova se odmarala od posla. Zajedno sa grupom drugih žena ona dobrovoljno šije kamuflažne mreže za vojsku. To je jedino što joj pomaže da skrene misli sa Danila.
Ekonomist: Ukrajinska armija ima poteškoće u pronalaženju dobrih regurta
Dečakova biološka majka napustila je porodicu kada je imao samo dve godine i Natalija Namis se potom udala za njegovog oca. Podigla je Danila i njegovu stariju sestru kao da su njena deca, kaže. Prisećala se dečaka koji je igrao fudbal i sadio lale, ruže i ljiljane u bašti – i koji je od ranog detinjstva sanjao da se pridruži vojsci Aprila 2023. godine, čim je napunio osamnaest godina Danilo se dobrovoljno prijavio u vojsku. ‚Učinili smo sve što smo mogli da se predomisli‘, kaže Namis. ‚Ali nije hteo da nas sluša‘.
Obuka u zapadnoukrajinskoj Lvovskoj oblasti potrajala je šest nedelja. A potom je Danilo poslat na liniju fronta u Donbasu, gde je ubrzo uključen u neke od najtežih bitaka ovoga rata. Kao vojnik u Prvoj tenkovskoj brigadi, borio se u Bahmutu, Marinki i Pokrovsku. U Marinki, opiljak šrapnela probio mu se do ruke. Kasnije, doživeo je kontuziju ali je smesta vraćen na liniju fronta. Sedmog septembra 2023, pogodila ga je granata, jedva mesec dana nakon njegovog devetnaestog rođendata i svega dva dana nakon telefonskog razgovora sa maćehom. Velika sahrana održana je u Horodnji, baš kao što je Danilo sanjao.
On je sada ovekovečen u gradiću velikim bilbordom, koji se nadvija nad parkingom supermarketa, kod kojeg se okuplja nekolicina lokalnih omladinaca. Prikazan je mladi muškarac u uniformi koji drži automatsku pušku, sa podšišanom kosom i odlučnim izrazom lica. Natpis beleži: Danilo Namis, pozivni znak ‚Dete‘ – Zauvek 19‘. Danilo Namis je samo jedan od nekoliko desetina hiljada Ukrajinaca koji su stradali u ovom ratu. Sahrane palih vojnika su odavno postale rutinska stvar. Ali za Ukrajinu, gubitak mladih ljudi je nešto sa čime se posebno teško nosi. Rat otima od zemlje najmanju generaciju u njenoj novijoj istoriji.
Rat koji je poveo Putin pretvara krizu u katastrofu
Čak i pre ruske invazije, Ukrajina se suočavala sa demografskom krizom. Stanovništvo je počelo da stari još tokom šezdesetih godina dvadesetog veka. Onda, tokom devedesetih, raspad Sovjetskog Saveza vodio je ekonomskom kolapsu, ostavljajući milione muškaraca i žena bez izgledne budućnosti. Imali su sve manje dece, ili su napuštali zemlju.
Ruska invazija je pretvorila demografsku krizu u katastrofu. Skoro sedam miliona ljudi, najvećim delom žena i dece, je napustilo zemlju od 24. februara 2022. godine, dana kada je otpočela invazija. Najmanje pet miliona Ukrajinaca sada živi na teritorijama koje je zaposela Rusija, odsečeni od ostatka zemlje rovovima i minskim poljima. Povrh toga, postoje desetine hiljada civila koji su ubijeni i verovatno do 100.000 vojnika.
Početkom devedesetih godina dvadesetog veka, ubrzo pošto je stekla nezavisnost, Ukrajina je imala 51,5 miliona stanovnika. Danas, procenjuje se da svega 29 miliona ljudi živi na ukrajinskim teritorijama koje su pod kijevskom kotrolom. Populacija industrijalizovane zemlje počinje da opada kada je stopa prirodnog priraštaja pala ispod 2,1 detate po ženi, i ova stopa u Evropskoj uniji je 1,5. Međutim, u Ukrajini je stopa rađanja pala na ispod jedan, prema proceni vodećeg demografa Ele Libanove, šefice Instituta za demografiju i društvena istraživanja u Kijevu.
Zemlji ponestaje ljudi.
Političari su dobro upoznati sa ovom situacijom. Samo su muškarci starosti više od dvadeset pet godina dužni da se priključe vojsci, čak iako je komandantima na linijama fronta potreban svaki zdrav regrut do kojeg mogu doći. Do prošlog proleća donja starosna granica bila je dvadeset sedam godina, a skupština i vlada su je krajnje nevoljno snizili. Pozivni znak Danila Namisa Dete nije odabran slučajno: prosečna starost ukrajinskog vojnika je četrdeset godina. Njen posinak nije najmlađa žrtva samo u Horodnji, kaže Natalija Namis, već takođe i iz čitavog Černjihovskog regiona (na ruskom Černigov, u prevodu su zastupljeni ukrajinski nazivi koje koriste autori članka, prim.prev). Cela zajednica oplakuje njegovu smrt. Nedavno je upriličen fudbalski turnir u znak sećanja. Ovde je to posebno težak udarac. Oblast pati od strukturnih slabosti, sa mnoštvom drveća ali sa malo ljudi.
‚Rusi su ovde stigli za nekoliko sati‘
Andrij Bohdan je uprkos svemu dobrog raspoloženja, govori oduševljeno o oblasti koju naziva svojim domom. Ovaj pedeset sedmogodišnjak je gradonačelnik Horodnje poslednje dvadeset dve godine i takođe je na čelu hromade istoga imena, neke vrste zajednice opština koja obuhvata grad i okolna sela, sve do granice sa Rusijom i Belorusijom. Bohdan prima svoje posetioce u skromno opremljenoj zgradi koja mu služi kao kancelarija, dok njegov mobilni telefon neprekidno zvoni. Dokumenta se gomilaju po stolovima i saradnici užurbano idu naokolo kroz kancelarije. Trenutno se sastavlja budžet za 2025. godinu. Čovek sa oštrim pogledom i širokim osmehom Bohdan kaže da se mnogo toga popravilo od kada je Ukrajina stekla nezavisnost 1991. godine, posebno u umovima ljudi. „Radna etika je bolja nego što je ranije bila, kao što su to i način na koji tretiramo prirodu i okruženje“, kaže.
Horodnja je grad sa čistim, širokim ulicama duž kojih su dobro održavane bašte ispred malih drvenih kuća i sićušnih igrališta. Po šumama koje okružuju grad nalaze se prazne kuće i čak potpuno napušteni zaseoci. Selo je gotovo napušteno ali nije zapušteno. „Prirodno okruženje je lepo“, kaže Bohdan, i ljudi su čvrsti i vredni. „Ovde ima dosta potencijala, na primer za turizam“, kaže. „Ali demografska situacija predstavlja veliki problem“.
Bohdan je bio svedok svakog koraka ovog opadanja. Osamdesetih godina dvadesetog veka, kako se Sovjetski Savez približavao svom kraju, šesnaest hiljada ljudi i dalje je živelo u gradu, trećina više nego danas. Kao inženjeru po obrazovanju, Bohdanu je prvi posao bio u Rubinu, proizvođaču televizora sa sedištem u Moskvi koji je imao podružnice u ovom mestu. „U Sovjetskom Savezu, naš grad je bio jedini okružni centar u kojem su se proizvodili televizori u boji“, kaže sa ponosom. Ali onda se Sovjetski Savez raspao. Fabrika je bankrotirala 1997. godine, kaže gradonačelnik, što je 2400 ljudi koštalo zaposlenja. Godinu dana kasnije, zatvorena je i vojna vazduhoplovna baza, drugi najveći poslodavac u oblasti u to vreme. „Sedamsto ljudi je ostalo bez posla i svi vojnici su otišli“, kaže Bohdan. Namah, Horodnja je imala jednu od najviših stopa nezaposlenosti u celoj Ukrajini.
„Tržišna ekonomija se ovde sporo uspostavljala“, kaže Bohdan. Mnogi su otišli, kaže, nalazeći posao u mestima kao što je Poljska, Italija ili drugde po Evrope, muškarci kao sezonski radnici, žene u staračkim domovima. Gubici su nastavljeni od početka novog milenijuma – kada su samo uvećani ruskom invazijom. Horodnja je smeštena duž autoputa koji povezuje Rusiju direktno sa Kijevom, ukrajinskom prestonicom smešteno nekih dvesta četrdeset kilometara južnije. „Kada je izbio rat, Rusi ovde nisu bili posle nekoliko dana, bili su ovde posle par sati“, kaže Bogdan. Prvi tenkovi dosegli su obode naselja do osam sati izjutra kada je otpočela invazija, kaže.
Grad je trideset sedam dana proveo pod ruskom okupacijom, period izolacije, prema Bohdanu. Ljudi su se okupljali da peku hleb i organizovali su se da pribave gorivo. Teško da je bilo ikakvih borbi u ovom području.
Ali rat je pogodio Horodnju na drugi način. Belorusija je bila otvorila granicu, otvarajući put za prve stanovnike koji su počeli da beže u Evropsku uniju, čak i pre nego što se okupacija završila. Najviše su, kaže Bohdan, to bili pripadnici manjinskih verskih ili etničkih zajednica koji su imali rođake ili prijatelje u inostranstvu: adventisti, batpisti i Romi.
Ljudi su nastavili da odlaze nakon što su se okupatori povukli početkom aprila 2022. godine. Drugi stanovnici bili su mobilisani u vojsku ili su se dobrovoljno prijavili, poput Danila Namisa. Nekih sedamdeset pet vojnika iz Horodnje je palo u borbama, kaže Andrij Bohdan, dok se oko pedeset njih vodi kao nestalo. Gradonačelnik procenjuje da je oko deset odsto stanovnika ove opštine (ukrajinski hromada) napustilo mesta od početka rata, što je ostavilo vidne posledice po ekonomiju. „Ti ljudi su među najproduktivnijim stanovnicima. Potrebni su nam na poljima, u šumi, u drvnoj industriji“.
Stariji radnici
Mesto koje je nekada bilo pista vojne akademije nalazi se u pošumljenoj oblasti izvan grada. Vlasnik pilane Oleg Korocki kupio ga je 2003. godine i postavio prodajni prostor u hangarima i na asfaltu. Kamioni su parkirani izvan hala, pile škripe i miris šmrče prožima sušare. Korocki, ćutljivi pedeset petogodišnjak čvrste građe sa tregerima i čvrstim stiskom ruke, uranja u stolicu iza radnog stola. Njegova kancelarija ukrašena je kartom Ukrajine na zidu, pravoslavnim ikonama i akvarijumom. Nije dobro vreme za biznis, kaže. Posao koji vodi Korocki usredsređen je na preradu drveta. Njegova kompanija seče neke smrče i breze i sama ali većinu kupuje na slobodnom tržištu. U njegovoj fabrici drvo se prerađuje u građu, pakuje i otprema dalje. Proizvodi sanduke za lokalno tržište, ali većina njegovog drveta se izvozi, kaže. U Francuskoj se od njega proizvodi skupoceni nameštaj, u Španiji se koristi za proizvodnju poklopaca za otmene kreme.
Pre rata, Korocki kaže, uobičajeno je izvozio u druge zemlje, poput Turske, Egipta, Indije i Kine. „Bilo je moguće da se napakuje kontejner baš ovde, da se smesti na voz koji bi ga direktno prevezao do Crnog mora“. Nakon ruske invazije, međutim, pomorske linije bile su blokirane duže vreme, i Korocki je otpočeo da kamionima prevozi svoja drva u Evropsku uniju. Ovih dana, ukrajinski proizvodi iznova mogu da se izvoze preko crnomorskih luka, „ali sada, cena je previše visoka“, žali se Korocki. I to nije jedini problem sa kojim se suočava, nastavlja. Od tridesetoro ljudi koje je zapošljavao pre rata, samo polovina je ostala. Dvojica su ubijena na frontu i još dvojica su nestala. Drugi su ili mobilisani u vojsku ili su se prikrili kako bi izbegli da budu poslati na front.
„Naravno da nam šteti“, kaže Koricki uz uzdah. „To su bili tehnički vešti ljud, specijalisti za prevoženje i rad na mašinama“. A takvi ljudi nedostaju u celoj ovoj oblasti: drvna industrija je najvažniji privredni sektor u Horodnji zajedno sa poljoprivredom. Kako bi nadoknadio gubitke, Korocki se okrenuo prema upošljavanju žena i starijih radnika. U jednoj od njegovih hala, žena u šezdesetim godinama slaže palete za pakovanje drveta. Dvojica njegovih vozača takođe su prevalili šezdesetu godinu, kaže Korocki. „Mnogi od onih koji sada rade već su u godinama za penziju“, kaže. To je trend koji se može primetiti širom zemlje, kaže demograf Ela Libanova. Sa stanovišta poslodavaca, navodi, idealni radnik je neko ko je već prešao šezdesetu. „Takvi ljudi više ne mogu biti mobilisani“, kaže.
Progutano šumom
U selima koja okružuju Horodnju, starci su često jedini koji su ostali. Kada je počela ovde da radi krajem devedesetih godina, kaže predvodnik sela Ljudmila Kuca, bilo je više svega: više ljudi, više kuća, više života. Šezdesetogodišnjakinja je iz središnje Ukrajine. Polovinom osamdesetih godina dvadesetog veka došla je u Černjihiv (ruski Černigov) na studije, prestonicu istoimene oblasti smeštene sat vremena južno od Horodnje.
„Tako se živelo u Sovjetskom Savezu“, kaže. „Niste mogli odabrati kuda će vas poslati“. Kuca je otpočela svoju karijeru kao nastavnik matematike, upoznala je tu svog supruga i nastanila se u ovoj oblasti. Počev od 1998. godine, ona je odgovorna za devet zaselaka smeštenih u šumi. Ranije ih je bilo deset, ali jedan od njih u potpunosti je napušten. U drugima živi samo po jedna osoba, dok je u nekima nastanjeno tri do pet osoba. Nekih osamsto ljudi je ranije živelo u ovoj oblasti, ali je sada njihov ukupan broj ispod trista i samo dve od devet seoskih prodavnica i dalje rade. „Ljudi su ranije uobičajeno dolazili kod mene“, kaže, „ali sada ja moram da posećujem njih“.
Kucina vožnja proteže se putem prekrivenim debelim slojem peska u koji se mogu lako zaglaviti oni koji pogrešno procene krivine. Prolazi pored napuštenih drvenih kuća, od kojih neke ubrzano propadaju. Neke su skoro iščezle u rastinju, kao da šuma pokušava da ih proždere. Nema nijedne uloge koju barem ponekad nije odigrala, kaže Kutsa. Ponekad je u ulozi socijalnog radnika, drugi put održava red ili se angažuje kao psiholog. Ovog jutra, pomaže da se deca smeste na školski autobus koji ih vozi u Horodnju. Dan ranije, priseća se, razrešavala je spor između komšija. „Vozim kroz ovo područje i pokušavam da rešim probleme koje ljudi imaju“, kaže.
Mnogi od onih koje Kuca posećuje imaju rođake u inostranstvu: ćerka njene sekretarice iselila se u Švedsku pre više godina a bibliotekarkin sin otišao je u Izrael 2020. godine kako bi radio u građevinarstvu. Vojnik na odsustvu pita Kucu za savet o kupovini kuće; njegova odrasla ćerka živi u Poljskoj. Tokom poslednjih pet ili šest godina, kaže, oko dvadeset osoba iz njene zajednice sela je otišlo u Evropsku uniju, gotovo deset odsto ukupnog stanovništva. „To ide otprilike ovako: jedna porodica se iseli, smesti se u inostranstvu i onda prosledi svoje kontakte. Jednom kada se putanja uspostavi drugi je prate“. Osam seljana je pobeglo od kada je počela ruska invazija, kaže. Jedan, vojnik je ubijen a dvojica su nastala. Ruski napadi svakodnevno odnose živote. Ali emigracija i odlazak doprinose ukrajinskoj depupulaciji mnogo snažnije od borbi duž linija fronta. Ponekad, jedna porodica prolazi kroz oboje.
Evropska nada
Četrdeset devetogodišnja Natalija Marčenko, napustila je svoj dom 12. aprila 2022. godine, nepune dve nedelje nakon što su se ruske trupe povukle iz ove oblasti. Zajedno sa svojim mužem i pet ćerki, ukrcala se na minibus koji je organizovala gradska vlast i otišla. I Horodnja je ostala bez jedne od nekolicine preostalih velikih porodica. ‚Imala sam samo jednu brigu‘, rekla je uplakana Marčenko preko telefona, ‚bezbednost moje dece‘. Već je izgubila jedno. Prvog marta 2022. godine, nepunih nedelju dana od početka rata, ruska raketa je pogodila vazduhoplovnu akademiju u ukrajinskom gradu Harkovu (ukrajinski Harkiv). Jedan od učenika bio je dvadeset četvorogodišnji Marčenkovljin sin Anatolij, poznat kao Tolja, koji je studirao da postane inženjer. Odmah je počeo da raskopava ruševine pokušavajući da iz njih izvuče preživele kada je druga raketa pogodila objekat i ubila ga. Njegovo rodno mesto Horodnju okupirale su u to vreme ruske trupe i porodica jedva da je imala bilo kakav kontakt sa spoljašnjim svetom. Tolja je sahranjen nedaleko od Kijeva šest dana nakon svoje smrti.
Porodica, brzo je odlučila Natalija Marčenko, pobeći će čim se ukaže prilika. Odmah pošto je okupacija okončana, ona je napustila svoj posao pomoćnika u prodavnici i njen muž, drvoseča, je takođe dao otkaz. Okupili su svoje ćerke i napustili zemlju. Marčenko je ispričala svoju priču preko Votsapa. Porodica se smestila u severnoj Španiji, nedaleko od Pamplone. Nasuprot mnogih Ukrajinaca, njihov put nije se odvijao kao košmarna Odiseja. Merčenkovljina ćerka je provela neko vreme u Španiji, kao učenica u okviru programa sponzorstva i njeni nekadašnji domaćini su ponudili porodici gde može da se smesti.
‘Život je ovde dobar. Naši domaćini su divni“, kaže Ukrajinka. Porodica živi besplatno u dvospratnoj kući, kaže. I posao koji radi Marčenko u staračkom domu je samo pet minuta pešice odatle. Njen muž je našao posao u klanici. Njihove ćerke počele su da pohađaju školu tri dana pošto su došle i odavno su počele da tečno govore španski jezik. I dalje, kaže Marčenko, besprekidno razmišlja o domu. Ukrajina je zemlja u kojoj je sahranjen njen sin. Rođaci je zovu svakoga dana. Kaže da ona ne zna da li će se ikada vratiti. „Imali smo planove u Ukrajini, ali oni su u potpunosti urušeni“, kaže Marčenko. „Nećemo ponovo da prolazimo kroz to“. Srednjoročno, ona se nada da će Ukrajina postati članica Evropske unije. „Bilo bi najbolje za našu porodicu ukoliko bismo mogli da otputujemo kući bez svih ovih birokratskih procedura – makar samo radi posete“.Ukrajinska demografska sudbina, velikim delom, zavisi od njenih partnera na Zapadu. Izvestan nivo depopulacije je neizbežan, veruje demograf Libanova. Stanovništvo je jednostavno previše staro. Ovaj trend ne važi samo za Ukrajinu. Rusija se takođe suočava sa sličnim problemima, iako je stanovništvo zemlje četiri puta brojnije.
Međutum, Ukrajina raspolaže nekim alatkama kojima bi mogla da se bori protiv ekstremne depopulacije, veruje Libanova. „Ne samo da bi Ukrajince trebalo ohrabrivati da se vrate, već bi trebalo privlačiti i ljude iz drugih zemalja“, kaže ovaj ekspert. Poboljšanje kvaliteta života bi takođe moglo da doprinese povećanoj stopi rađanja. Pre nego što se to desi, međutim, rat će morati da se okonča. Bezbednosne garancije koje će Ukrajina primiti biće od prevashodnog značaja.Teško da će se ljudi vratiti u zemlju suočeni sa neoročenom pretnjom iz Rusije. Naprotiv, još više njih bi u takvoj situaciji napustilo zemlju. Članstvo u Evropskoj uniji bilo bi ključno za ekonomsku budućnost zemlje, kaže Libanova. „Stimulisalo bi rast i modernizaciju ekonomije“.
Poput mnogih njihovih zemljaka, narod Horodnje već dugo polaže svoje nade u Evropu. Pre rata, Danilo, poginuli zet Natalije Namis, nadao se da će proputovati kontinent. Oleg Korocki, vlasnik pilane, ima sina u Poljskoj i mušterije u Evropskoj unije. Rat je prinudio porodicu Marčenko da se raspolute između Evrope i njihovog doma – i oni bi sada voleli da vide njih dvoje kako rastu zajedno. Andrij Bohdan, gradonačelnik i predsedavajući hromodom, veruje da poboljšana radna etika stanovnika može da se poveže sa Evropom: mnogi u Horodnji, ukazuje, imaju veze sa Evropskom unijom, bez obzira da li kao sezonski radnici ili preko svojih rođaka. Njegov dom možda se sada nalazi na granici između Ukrajine i Rusije, kaže Bohdan. „Ali ja vidim nešto drugačije: buduće spoljne granice Evropske unije“.
Izvor: Špigel
