Пише: Миодраг Павловић
Долази јашући на мазги,
па јашући на цвету,
у дугој хаљини ето,
сад седи на планини,
држи се руком за сунце,
долази кроз плитко море,
сићушан међу стаблима,
веверице га носе у наручју,
гле руднике злата
у прсима, Сезаме,
отвори их брзо!
Хаљина му запиње о глогов трн
и растеже се ко паучина
бескрајна и плодна,
о, читаву земљу прекрива
бела нит – венчање!
Или погреб
Скромно долази женик,
стаје у буквину сенку
и вади из торбе таблицу и знаке.
Азбука.
Распеће.
Осмех,
и свадбена песма.
Свако може доћи још једном на земљу
јашући на мазги,
ако ће да учи,
да стане међ ђаке!
Извор: Миодраг Павловић, Светли и тамни празници
