Из васељенске ти престонице пишем.
Стојим на прозору, ја царев гост
и слушам жамор на улицама иза дворског зида,
разговоре соколара пред ручак
и складне повике веслача у луци.
Клечао сам јутрос на мрамору
а вечерас ћу слушати песме покајнице.
С госпама мирисавим за трпезом ти седим
и тако прогнан у царском граду живим
свеједно близак разним странама света.
Много бих могао видети овде
да ми у завичају очи не ископаше.
Морам се вратити по вид свој.
Али како да завичај нађем слеп?
Знам сада само путе
у подножју памети моје
и дуж напева дугих што ме с једне обале
на другу преведу, за руку као облак.
Ако ме гласници на коња ставе
и скоротече поведу
ко зна у којој ће ме земљи на престо попети.
Како да владам у царству невидљивом?
Могу само да слуга будем
и просјак пред вратима замандаљеним,
отац који ме је ослепио за овај свет
извидаће ме на оном.
Сину остављам и битке и круну и очи двоструке
нек жезлом боље по иноплеменицима размахне,
ја одох полако да вид свој пронађем.
Миодраг Павловић, Велика Скитија
