Пише: Војислав Дурмановић
У Србији, можда задњем кутку света где се бриселске валије које ни ЕУ више нису од помоћи и даље нешто питају, стабилократија је имплодирала. Са СНС-овим режимом сурвао се и читав политички екосистем који га је дванаест година поуздано подупирао. Не само зато што је Вучићев пашалук и био остварив само и једино у олупини државе и друштва коју су за собом оставили сијамски близанци садашњих напредњака. Након рокаде унутар српске компрадорске касте почев од 2012. они су ти који пригрлише улогу ненародне опозиције, сврстане у парадно-паразитске странчице без упоришта ван београдско-новосадског плочника, предане искључиво гомилању буџетских пара и страних донација, при чему је само имање чланства које би се нешто питало или електората који би постављао питања отежавајућа околност, а у поређењу са чијим твитерашким иступима уцењивање сиротиње уљем и брашном делује као брига за човека из народа. Овај народни одисај и демократско врење у Србији биланс је таквог суноврата српског парламентаризма у тајкунско-компрадорску оперету.
У Србији данас уопште није више тешко бити за студенте, а против Вучића, који је налик на последње дане проамеричког тиранина Резе Пахлавија уочи Иранске револуције против себе ујединио најразнородније идеолошке опције. Али с оне стране таблоидног бунцања о обојеној револуцији, као чиреви на стражњици студентског покрета, који се суверено пробио као главни вектор српске политике, никли су Изногуди који би отпорашким методама у спирали закона џунгле и самопонижења, јединој стварној шестооктобарској заоставштини приграбили крупнији комад колача за рачун ривалске тајкунско-компрадорске династије. Инфантилна замисао да би Вучић срушио самога себе путем опскурантске тзв. експертске владе (реликта са сметлишта историје на којем почивају и нерадикалска, умеренија лица СНС са антикорупцијском реториком попут некада Ане Брнабић) мандатара Ђуре Мацута, без најблажих гаранција за испуњење захтева најрецентнији је појас за спасавање који псеудоопозициони кругови нуде режимској машинерији ради попуштања социјалног притиска који се показао јединим оружјем делотворним да Вучићеве сатрапе нагна у дефанзиву.
Потурати технократску шок терапију мимо уједначених захтева пленума као лек за акутну кризу док Србија вапи за републичким дијалогом и уставношћу аналфабетизам је потенцијално погубнији од уличарских ћација. Те демагошке пароле најпре су се зачуле од челника ударне групе за унутрашњи притисак Став из шињела Динка Грухоњића, а пре Миленка Перовића – финансијско-бирократске полуге Ђукановићевог ДПС-а и корифеја аустрославистичко-штедимлијанског расизма на новосадском универзитету – који су се били заверили да 15. марта чекићем крену против студентских редара који су са крвним групама исписаним на подлактицама спречили да студенти постану ичије топовско месо. Фондашко перо Томислава Марковића, који је ожалио наводни мањак солидарности код колега које су се сместа оградиле од тако гнусних сплетки, иначе није мрднуло за полицијском репресијом над народним новинаром Срђом Жунићем или привођењима мачванских сељака. Но, крајњи домет свињарија овога типа ипак је докучио Пешчаников памфлетиста са ФДУ Стеван Филиповић који у својим пашквилама студенте поповско-пандурским тоновима по свему сем имена прозива да су посрнули пред кваритељима омладине од Путинових агената до анархосиндикалистичких утописта (кад је реч о зборовима из Писма народу Србије) – просто јер не попуштају пред штреберским уценама празнословног малограђанског секуларног свештенства које им властите аутоголове намеће као богомдане упуте.
Судити се до Стразбура без обзира на посве легитимни евроскептицизам оправдано је у контексту подређеног положаја Србије ЕУ (истој оној која слави Џоланијеве укољице и поништава изборну вољу румунских грађана), као вид протеста против бриселског протежирања пипака Вучићевог режима, онако како Кочићев сељак прети спахији да ће се судити до ћесара, али не у маниру прошења заштите од дахија код султана. А како заболе такве неузвраћене љубави, видело се у телавивској екскурзији Милорада Додика, вансеријски талентованог за промоцију властитих џелата у Западном Мостару, Вашингтону, Будимпешти или међу неонацистима из АфД/ФПО под кринком лажног антиимперијализма, када је шефу Трампове дијаспоре Марку Зелу однео харач од скоро милион долара пореских обвезника РС да му у јеку геноцида у Гази пегла углед пред газдама. Уопште разматрано, Додикова здравица у гостима, аналогија између антиколонијалне борбе прекодринских српских сељачких маса, тако како ју је с материјалистичких полазишта поимао Милорад Екмечић и ционистичког насељеничког пројекта расељавања палестинског сељаштва у режији британског империјализма, подобнијег Калајевом пројекту синтетичке босанске нације јесте повреда части за сваког родољуба у РС.
Каже се да је стаза револуције кривудава, а путеви реакције прави као стреле. Без обзира на то шта носе априлске махинације око састава владе, храним се помишљу како би се Васа Пелагић и Мита Ценић радовали да опет баце поглед на свој народ, јер смо показали да нисмо толико лошији од њих, а отписати не само бруцоше којима након блокадне школе остаје бар још 5 универзитетских година, већ и све грађане који су након тродеценијске деградације искусили дашак народне демократије, било би као враћати реке на изворе. Као и сретењски устаници, који нису везали српски брод за романовску или хабзбуршку армаду, већ су као Робинзони крчили острво слободе испрва тек од Београда до Алексинца, упркос империјалним залеђинама од Ниша до Џибутија, од Аде Циганлије до Лабе. Из те историјске оптике, сваки привремени пораз степеник је који спрема коначни преврат и преображај, или као што се у развалинама и пометености својих дана соколио Богдан Жерајић: Ништа. Ситница. Биће људи у омладини, у неразоривом и непобедном народу српском.
