Пише: Лидија Глишић
Ријеч хумор је на латинском означавала влагу или течност, па бисмо је тешко повезали са значењем које има данас. У средњовјековној медицини ова ријеч је била ознака за четири тјелесне течности у људском организму (крв – сангуис, жуч – цхолер, слуз – пхлегма, црна жуч – меланцхолиа), и вјеровало се да је свако нарушавање равнотеже међу ова четири хумора водило у болест. Временом се и човјеков темперамент почео одређивати у зависности од тога који од хумора преовлађује у тијелу: сангвиник, флегматик, колерик или меланхолик. Данашње значење хумор дугује ренесансној комедији и елизабетанској драми, па ће управо из енглеског језика појам хумора у модерном значењу преузети и други језици.
И као што течност пролази и задире у све шупљине, шири се и временом преобликује и најтврђе стијене, тако и хумор улази у све поре друштва, нагриза чак и оне најауторитарније режиме који себе доживљавају као неприкосновене, месијанске и непромјенљиве. Зато је смијех као вид отпора ницао и тамо гдје га нико не би очекивао: у концентрационим логорима нацистичке Њемачке, у Стаљиновим гулазима бившег СССР-а, антиколонијалним револуцијама широм планете.
Савремена друштва нијесу одбацила хумор као вид критике власти и отпора ономе са чим се не слажу. Хумор и сатира вјерни су пратиоци политике. Кроз сатиру, хумор као моћно средство политичке критике утиче на јавно мњење, а сатиричне опаске често су убојитије од других критика корупције, ауторитарности или штетних одлука власти.
Политички хумор у медијима, утичући на јавно мњење, прије свега омогућава критику моћника и институција, док сатиром прескаче препреке које традиционална средства политичке критике не могу.
У временима политичких криза, хумор може послужити као начин да се људи носе са фрустрацијама и осјећајем немоћи. Хумор на неки начин демистификује власт – политичари се показују несавршенима и подложним критици, чиме се крњи њихова моћ. Политички хумор је моћан алат који може да оснажи демократију, али и да манипулише јавношћу ако се користи неодговорно. Као што може да подстакне критичко мишљење, хумор може и да умањи озбиљност политичког ангажмана стварањем осјећаја да се ништа не може промијенити.
С друге стране, политичари користе хумор како би придобили гласаче, умањили тензије или избјегли тешка питања. Добро темпирана и одмјерена шала може неког лидера учинити симпатичнијим од других, док неспретна игра хумором може нанијети велику штету у борби за политички рејтинг.
Политичари обично користе хумор не само да убиједе бираче, већ и да наметну и истакну позитивне личне квалитете, осигурају сјећање на своје политичке поруке или да изграде емоционалне везе са бирачима препознајући духовите метафоре које су им блиске. Они који за такво козерство имају дара, искористиће духовите опаске и сликовите примјере како би себи “подигли цијену” и приближили се грађанима.
У овом благом флерту хумором политичара са бирачима кључно је наћи мјеру, јер постоји ризик да буду схваћени као неозбиљни или некомпетентни.
“Духовитост је дрскост која је стекла образовање”, говорио је Аристотел.
Утицај политичког хумора зависи и од политичких ставова бирача. Људи су склони да лакше прихвате сатиру која се слаже са њиховим увјерењима, док хумор који критикује њихове омиљене политичаре или је у супротности са изграђеним политичким ставовима резигнирано одбацују.
Теоретичари виде три врсте хумора у политичком животу: агресиван хумор који циља друге, хумор којим се циљају сопствене мане, као и афилијативни хумор без стварне мете, који се у политици најрјеђе среће. У политичкој игри, у којој су правила често врло растегљива, поготово у вријеме политичких кампања, агресивним хумором се директно дискредитује противник. Друга врста хумора коју политичари такође користе како би стекли наклоност бирача јесте нека врста самоисмејавања и ругања сопственим манама, као да би да кажу: “И ја сам само обичан човјек са слабостима као и ви”.
Развојем интернета и друштвених мрежа политички хумор је постао још утицајнији. Мимови и вирални видео-клипови могу обликовати јавно мњење брже и ефикасније него традиционални медији. Интернет-хумор користе највише критичари власти због могућности да допру до већег броја људи, за разлику од политичара на власти који за то више користе традиционалне медије мање доступне критичарима.
Субверзивност хумора је очигледна и посебно се огледа у страху власти да буде исмијана, често већем од страха који изазива критика. Смијех је опасан јер руши ауторитет и отвара простор за критичко мишљење.
Сетимо се романа Умберта Ека “Име руже”, по коме је осамдесетих година снимљен популаран филм, који заплет гради око Аристотелове изгубљене књиге о смијеху, скривене јер црквени ауторитети вјерују да би смијех могао поткопати њихову религиозну моћ.
И док је управо Аристотел вјеровао да је комедија једнако важна као и трагедија, јер кроз хумор можемо спознати истину и природу човјека, Гете је говорио да људи ни у чему тако јасно не показују свој карактер као у ономе што сматрају смијешним.
Зато је можда корисно сагледавати политичаре и по ономе чему се смију или чиме могу да нас насмију, поред онога у шта желе да нас убиједе.
Извор: РТЦГ
