Пише: Вук Бачановић
Вијест да ће Драгослав Бокан у Српској кући у Подгорици држати предавање на уопштену тему „Да ли ће преживјети српски народ“ није нешто што само по себи заслужује нарочит осврт. У Црној Гори навикли смо на такве јефтине провокације СНС режима и предсједника Србије Александра Вучића лично, посебно када иду на руку јачању партнерског, а сада — на велику жалост београдских власти — опозиционог ДПС-а.
Међутим, овдје се не ради само о Бокану, већ о згодном поводу да се разобличи идеологија која стоји иза такозваног блока патриотских интелектуалаца у које се и он убраја, а који су уједно и највеће апологете Вучићевог режима. Ради се о једним те истим људима који и даље имају тенденцију да преко државних медија креирају јавно мишљење у Србији, и које је министар без портфеља у оставци, Ђорђе Милићевић, недавно окупио у експертски тим за реализацију пројекта „Српски национални интереси јучер, данас и сутра“. Главни циљ пројекта, како се наводи, јесте „борба против историјског ревизионизма“, а реализују га, између осталих, Александар Раковић, Дарко Танасковић и незаобилазни Драгослав Бокан.
О томе колико нас је од Раковићевог и Танасковићевог начина „одбране српства“ у Црној Гори и генерално бољела глава, требало би написати засебну студију. Али Бокан је, прије свог доласка, дао врло карактеристичну, себи својствену изјаву којом је, уосталом, одговорио на насловно питање свог предавања о српском преживљавању:
„Опозициони аутошовинисти, регионални обавјештајци, српски националисти опсједнути мржњом према Вучићу, малограђански снобови, ултраурбане ‘градске фаце’, нафурани ‘бунтовници без разлога’, нихилисти и анархисти, воук секташи, артемијевски квази-зилоти, зајапурени клинци, пренапумпани студенти… ће 15. марта, на најтежи могући начин, на својој кожи, разумјети шта је то држава… И шта има тако трагично у ‘грађанском рату’, ако у себи носи оно исцјељујуће, његошевско ‘тријебљење губе из торине’ — ради исцјељења читавог народа?! Најтрагичније је унутрашње труљење народне душе без могућности било какве реакције, ма каквог конкретног отпора овој зарази.“
Да не улазимо сада у типично стаљинистичко набрајање народних непријатеља који представљају „заразу“ за одстрел, али тврдња да грађански рат, проливање крви и „трјебљење губе из торине“ нису нешто лоше? Одакле овакви антихришћански, садистички и немилостиви ставови истакнутом интелектуалцу и медијској личности која врло често, у име Српске цркве и хришћанског идентитета српског народа, наступа на медијима са државном фреквенцијом?
Ово сасвим сигурно није пуки континуитет Бокановог пашквила из Дуге 1992. године, у којем је најавио: „Постоји оправдан страх да у ближој или даљој будућности, пошто завршимо рат са спољним непријатељем, отворимо унутрашњи фронт…“
У српском друштву још увијек не постоји довољно свијести о томе у коликој је мјери неопаганска, антихришћанска мисао Драгоша Калајића — иначе Бокановог учитеља и ментора — била раширена на српској десници деведесетих година прошлог вијека. Односно, колико је оно што се деведесетих представљало као повратак древној српској хришћанској традицији, заправо нема никакве везе са древном српском хришћанском традицијом.
Калајић — иначе инспиратор оснивања паравојне јединице Бели орлови, који је као уредник утицајног седмичника Дуга био у врло добрим односима са режимом Слободана Милошевића, а преко Драгослава Бокана као једног од команданата Бијелих орлова и Соње Караџић (кћерке Радована Караџића) имао велики утицај на ратну власт Републике Српске, посебно на самог Радована Караџића — отворено је презирао јеванђеоски етос и без устезања заговарао паганизам и идеологију крви и тла.
Ако неког зачуди Боканов крволочни став према студентима као према слабићима и „нишчима“ који заслужују да буду пребијени и понижени, довољно је само прочитати текст његовог ментора о римском императору Јулијану Апостати — који се у четвртом вијеку одрекао хришћанства и поново прихватио синкретистички римски паганизам:
„Далеко испод амбијената учености, тада се ширио утицај једне хетеродоксне секте зване ‘хришћани’, освајајући душе нишчих, необразованих и поводљивих маса, подстичући и експлоатишући најниже инстинкте људског елемента (од социјалне и културне зависти до смртног страха), проповиједајући супериорност незнања над знањем, ружноће над љепотом, нискости над племенитошћу, понизности над достојанством и поносом, закона крда над правима слободне личности… обећавајући осветољубиве сладострасне ужитке у спектаклима уништења свијета вриједности и помора узвишених, колективно ‘спасење’ изабраних или чланова хришћанске партије (које обесмишљава све напоре и плодове личног усавршавања), те вјечни живот оживљених лешина у есхатолошкој утопији.“
Будући да су овакви ставови — за већину Срба, били они практични или само традиционални вјерници — скандалозни, прибјегло се мимикрији. Оснивајући 1993. године, усред рата и санкција, луксузни часопис Наше идеје, с редакцијама у Београду и на Палама, у којем је сарађивао велики број људи с деснице (Исидора Бјелица, Дејан Ђорић, Драгош Калајић, Соња Караџић и др.), Бокан је већ у првој написаној реченици описао свој прави циљ:
„Као што зидови српских манастира належу на много старије темеље несталих Храмова напуштене вјере – чувајући тиме светост ових једном заувијек изабраних мјеста – тако и ‘Наше идеје’ належу на разрушене темеље оне Европе која је заувијек нестала када је почело да се прича о њеном уједињењу; оне Европе која је саму себе прождрала у самоубилачким ратовима без побједника.“
Другим ријечима, и сасвим сигурно — калајићевском инспирацијом — зидови храмова, манастира и Српска црква уопште имају послужити као параван за све што је суштински антихришћанско. А у овом случају то није била само прикривена, а понекад и отворена апологија њемачком нацизму и румунском фашизму оличеном у Жељезној гарди — из пера Исидоре Бјелице — нити Адолфу Хитлеру — из пера Дејана Ђорића — као ни промоција расне еугенике, антисемитизма, неопаганских и антихришћанских концепата Јулијуса Еволе и расистичке варијанте руског панславизма. То је такође обухватало и све оно што су у пракси представљале постјугословенске власти деведесетих година: пљачкашку приватизацију, довођење земље у колонијални положај, неизрециво перверзне масовне злочине и садистичка иживљавања над босанским муслиманима, масовна силовања и затирање трагова њихове културе у рату у Босни и Херцеговини (1992–1995) — и све то под параваном повратка „вјечној Европи“ и проглашавања оснивача румунске фашистичке Жељезне гарде, Корнелија Кодреануа, „православном сликом угледања“ (Исидора Бјелица, Наше идеје 1, стр. 39), а све ради рехабилитације вође минорне фашистичке организације Збор, Димитрија Љотића.
Никакво није чудо што је овакав суштински неопагански идеолошки галиматијас постао пожељан напредњачкој власти — и то не само због великих симпатија које је, према свједочанству Војислава Шешеља, за Калајића гајио некадашњи потрчко шефа радикала, а данашњи предсједник Србије, Александар Вучић. Калајић је, додуше, живот завршио неодостојно — камелеонски, како га је и живио: његов интимус Бокан сахранио је урну с његовим пепелом по православном обреду, преваривши најближу породицу у вези с термином сахране. Након тога, Калајићева кћерка је за медије с ужасом говорила о скрнављењу тијела свог оца, који је био — и остао — паганин с дубоким презиром према свим постојећим облицима хришћанства, осим православља, чији је опстанак сматрао могућим једино кроз његово паганизовање.
О томе свједоче и Калајићеви посљедњи текстови. У њима, упркос симпатијама које гаји према личностима тадашњег јегарског владике, а садашњег патријарха Порфирија Перића, као и „словенском брату папи Војтили“, Калајић остаје потпуно вјеран својим увјерењима. Штавише, закључује да ће бити „неопходно открити вјерницима истину да је хришћанство једна грана стабла евроаријске религиозности и да је Исус Христос аватар староиранског Спасиоца (Saošajanta), који је такође рођен безгрешним зачећем и који долази на крају сваког циклуса да побиједи смрт и зло.“
Идентично нацистичким неопаганима из Другог свјетског рата, Калајић је сматрао да се ваља отарасити Старог завјета као „отрова“, али и Књиге откривења, коју је раније називао „крволочним пројектом“.
Треба напоменути да је један од најистакнутијих режимских интелектуалаца, Дарко Танасковић, Калајићев лик и дјело описао као, ни мање ни више, „једну од најсамосвојнијих појава укупне наше савремености, али и свевремености, коју смо се углавном плашили да препознамо и да се за њеним зовом винемо преко привидно безбједних (при)земних граница земаљске осредњости и задатих кодекса различитих ‘коректности’ — како вриједносних и умјетничких, тако и идеолошких и политичких.“
Калајић је преминуо, али пројекат вулгарне нацистичке паганизације српског духовног и културног насљеђа има своје настављаче. Као и свака идеологија „европејства“, она иза фасаде реда и патриотизма скрива живе мртваце. Проказани педофили у Цркви на истакнутим позицијама, светосавска одликовања око вратова корумпираних политичара, мафијаша, ратних злочинаца и убица; порнографски таблоиди који нам за велике празнике поклањају иконе; кукавичлук црквеног врха да се јасно одреди према тиранији и издајничким поступцима компрадорске власти; политичке емисије у којима једни те исти тзв. патриотски интелектуалци — укључујући Танасковића и Бокана — објашњавају како је напредњачка власт у Србији и шире најбоља од свих могућих, како ће сви непослушници платити цијену ако се не уразуме и како не схватамо благодати претварања земље у литијумску гробницу.
И што је најгоре — такав концепт се извози у Републику Српску (и цијелу Босну и Херцеговину), као и у Црну Гору. И то не само ради учвршћивања вулгарног неопаганизма под хришћанском кринком као доминантног наратива међу Србима, већ и зато што у више простачких аспеката ступа у синергију са црногорским дукљанизмом и сарајевском неокалајевштином, као спиновима хрватског десног праваштва. Он прије свега служи да се српски идентитет представи као бурлескно страшило — и тако створи привид аутентичности националног наратива и антиколонијализма. Ако је у српској историји ишта христолико, онда је то колективна патња због слободе и правде, а никако подражавање и имитирање освајача.
Међутим, оно што у свему представља највеће понижење које су нам калајићевци приредили — и настављају да приређују — јесте уграђивање колонизованих у колонизаторске, расистичко-езотеријске наративе. Историја српског народа је све — само не историја колонијализма и израбљивања других народа у име концепта „више културе“ и „више расе“. Управо супротно: српска историја је углавном историја колонизованих — бораца за слободу и ратника који су се опаметили да више не ратују за туђи, посебно њемачки рачун. Или, како је то формулисао војвода Алекса Ненадовић, отац проте Матеје Ненадовића:
„…цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали. Зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни други̓ учени̓ људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад тко је Србин Немцу не верује.“
А онда, крајем 20. вијека, добијамо индуковани штокхолмски синдром — увјерење да нас њемачки империјализам не би убијао да смо се на вријеме научили европској солидарности. И још горе — добијамо онога који само фингира борбу против њега. Вучићева власт је ултимативна манифестација те преваре, и стога није никакво чудо што је Драгослав Бокан један од њених главних гласноговорника. Јер разне „гвоздене гарде“ које је заговарао деведесетих нису ништа друго до садашње банде батинаша и људождера који застрашују младост Србије.
Може се, без икаквог претјеривања, рећи: српски народ је у 19. вијеку преживио Калаја — да би га иза угла заскочио Калајић. Због тога никакво чудо да су његове присташе престрављене од младе генерације, јер оне нису глупе да насједну на њихове приглупе идеолошке каламбуре.
