У кратком есеју о поетици полемике, Борхес каже да би мото сваког полемичара требала бити она уобичајена реченица из америчких криминалистичких филмова коју полицајци свечано саопште сваком ухапшеном осумњиченом: Имаш право да шутиш, а све што кажеш може бити употребљено против тебе. Најгора ствар у полемици је кад те противник напада твојим властитим аргументима. Мало даље Борхес каже како је најчешћа увреда коју аргентински тинејџери упућују један другом: „Мама ти је курва“, а како се, на први поглед парадоксално, та увреда најмање користи баш у квартовима гдје се већина жена бави, како се то каже, најстаријим занатом, јер тамо сваки увријеђени, може, и то с пуним правом, рећи: „И теби је“.
Сваки медиј, уредник и новинар, а таквих је у Сарајеву и БиХ очито тушта и тма, који држи да му убједљив и досљедан савезник против најава Милорада Додика о дисолуцији Босне и Херцеговине може бити Стипе Месић, очито није свјестан шире валидности овог Борхесовог упозорења.
Најновији примјер је Месићев рецентни интервју за „Аваз“ у којем Месић, између осталог, вели: „Међународна заједница мора интервенирати и зауставити Милорада Додика. Онај тко не поштива правила игре, не може остати у игри. Онај тко не признаје БиХ, не може у БиХ бити у политици.“ Пријају Месићеве ријечи типичном читаоцу „Аваза“ јер он варира све оне поруке које су небројено пута изрекли и исписали разни такозвани независни интелектуалци и још такозванији политички аналитичари, а које се обично своде на мудро нотирање лицемјерја јер Додик је предсједник државе коју не признаје, односно прима плату из буџета државе коју негира. Месић би рекао да не признаје „правила игре“ односно да онај „ко не признаје Босну и Херцеговину не може у Босни и Херцеговини бити у политици“.
Има неке здраворазумске логике у овом начину размишљања, само што срећу квари чињеница да га овдје потенцира управо Стипе Месић, исти онај кога исти тај „Аваз“ у уводу истог тог интервјуа титулира као посљедњег предсједника Предсједништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Прије само тридесет година, дакле, управо је Стипе Месић био предсједник Предсједништва државе коју није признавао, односно примао је плату из буџета државе коју је негирао. Другим ријечима, био је Милорад Додик свог времена.
Истини за вољу, био је и успјешнији од Додика, као у парафрази оне чувене Марксове о трагедији и о фарси. Разваљивање државе у којем је учествовао Месић донијело је рачун од близу стотину и тридесет хиљада људских жртава и управо неизбројиву материјалну штету. Због Додикове реторике се можда и насекира стотину и тридесет хиљада већ излуђених грађана Босне и Херцеговине, али се неће догодити ништа много озбиљније. Месићу се остварила жеља да буде посљедњи предсједник Предсједништва Југославије, док Додик неће бити посљедњи предсједник Предсједништва Босне и Херцеговине. Месић се из главног града Југославије вратио у главни град Хрватске да се с дебелим разлогом похвали како је његова мисија завршена и како Југославије више нема. Додик би можда и волио кад би могао да се из главног града Босне и Херцеговине врати у главни град Републике Српске и са једнаким нивоом историјске истинитости рећи како је његова мисија завршена и како Босне и Херцеговине више нема, али је то, у данашњим геополитичким околностима, фактички немогуће.
Има нечег јако лицемјерног и из жанра „ругала се сова сјеници“ кад Месић данас, тобоже мудро и одмјерено, упозорава како „БиХ не смије бити угрожена, не може се распасти јер би то било убитачно за Еуропу. Они то морају ради себе зауставити, јер што би рекла три милијуна Мађара који живе у Румуњској? Па онда би они узели један дио Румуњске и прикључили се Мађарској. Распадом БиХ отворила би се Пандорина кутија у Еуропи и то би већ био свјетски проблем“. На сличне аргументе у вријеме распада Југославије, Месић и њему слични су само одмахивали рукама.
Вели Месић и да је „архитектура Европе завршена осамостаљењем Косова“ додавши још: „Уз 100.000 мртвих границе на Балкану се нису могле промијенити ни за милиметар. Па како мисли нетко, без обзира на то колику главу имао, па и као код Додика, да то уради сад? Не може он успјети у ономе у чему нису успјели ЈНА и Милошевић.“
Мада су по Уставу из 1974. републике СФРЈ имале право на самоопредјељење до отцјепљења, што је потврдила и Бадинтерова комисија, то право нису имали аутономне покрајине. Ако Месић и Хрватска признају, као што признају, независност Косова, како онда мисли да се границе на Балкану нису промијениле ни за милиметар?
У разним језицима и културама, од персијског до енглеског, постоји варијација на пословицу која на српском гласи „Ругала се шерпа лонцу, а обоје гарави“. На енглеском се фраза „The pot calling the kettle black“ први пут појавила прије више од четири стотине година, у Шелтоновом преводу „Дон Кихота“.
Код нас се иста ствар каже и помало баснолико: „Ругала се сова сјеници велика јој глава“. Можда је Месић негдје у подсвијести имао управо ту пословицу кад је, наоко ничим изазван, правио алузију на Додикову главатост. Колика год да је Додику глава, односно колико год радио против државе којој је на челу, није на Месићу да му то фактурише. Уосталом, сваки коментатор који држи до себе свако мало подсјети Додика да не може истовремено бити социјалдемократа и националиста, док истим тим људима никада није пало на памет како има нечег зазорног у томе да Месића, свим филоусташким изјавама успркос, проглашавају за узорног антифашисту.
Мухарем Баздуљ
Извор: Preokret.info
