Пише: Александар Тутуш
Углавном из намјере да се студентски протести приброје некој лијевој политичкој еуросизифовској странпутици узбрдо, камо би другачије, замах побуне у Србији, с почетка, а чини се то још увијек, знали су поједини пропагандисти упоредити са протестима у Грузији, који су ове зиме били снажни и масовни. Бјелоруска буна против Лукашенка, већ је запала иза видокруга актуелности, али ни једна ни друга политичка криза и побуна није упоредљива са српском.
Иако се не узима у обзир у политичкој компарацији, посличење једном другом жаришту пријети као рђава помисао, коју са умножавајућим подударностима све теже можемо одагнати. Украјина. И Србија. А да притом не говоримо о Мајдану.
Узроци и развој, појединачно, стављају ове двије геополитичке сфере у одвојене контексте, што не значи да се Украјина и Србија не могу упоређивати са својим сличностима у позицијама до којих су додуше дошле другачијом путањом и усљед различито распоређених политичко – историјских чинилаца.
Овим двјема земљама у неколико посљедњих дана прибраја се пуноправно и један ентитет Босне и Херцеговине, Република Српска. Њу у ову малу унију придружује по скраћеном поступку њен неприкосновени владар Милорад Додик.
Иначе, Србија је на свјетској листи корупције на 104. мјесту од укупно 180 земаља колико је рангирано по бодовном израчуну заступљености те друштвене пошасти. БиХ је на 108 мјесту, а Украјина 120. Управо резултати и утјецај корупције приближава ове територије и смјешта их у један савез, а актуелни догађаји омогућавају да се упореди злоупотреба позиција која у суштини опструише рад институција и тако отвара пут огромним коруптивним тунелима, као паралелним правцима оперисања.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Ових дана појавиле су се калкулације у јавности о вриједности руда у Српској, првенствено литијума, али и других ријетких минерала као што је магнезијум. У недавном интервјуу за Америчког конзервативца Додик наглашава своју спремност и отвореност за договор са Трампом, у свјетлу политичке стварности и немилости у којој се нашао предсједник Српске, то значи да тражи услугу од америчке администрације коју би платио ресурсима који припадају цјелокупној заједници. Додик наглашава ексклузивитет налазишта на која још нико није добио дозволу. Притом ни једном ријечју не помиње широки отпор грађана и еколошких активиста сваком помену копања и истраживања. Кроз историју, владари су нудили руке својих кћери у замјену за политичке везе и наклоност владарских кућа. Поклони су у моди још од средњег вијека. Додик за свој откуп нуди невиност земље.
Његов колега, српски свевладар Александар Вучић, на сличан начин осујећује сваки покушај да институције врше своју улогу у располагању са државним ресурсима, стављајући се у позицију јединог власника и концесионара оног што припада држави. И у Србији руде, опет фамозни литијум, те ријетки минерали, су валуте плаћања за продужетак диктатуре и опстанак једног отровног коруптивног организма. Млаке реакције међународне заједнице на репресију и друштвену кризу у Србији очито су авансиране обећањима датим првенствено Њемцима али и истраживачким дозволама издатим разним страним компанијама. Просјечном познаваоцу је јасно да кроз рудну ренту, порезе и друга права која држава може евентуално наплатити, домаћин ни приближно не може намирити штету за екосистем коју доноси агресиван начин експлоатације и прераде литијума рецимо. Распродаја националних ресурса за политички ћар останка на власти, равно је подвођењу најближег сродника за ситно задовољство и уједно највиши и најопаснији облик корупције у којем је институционални привид, само прерушени партијски односно саучеснички апарат. На хоризонту крњаве каскаде Генералштаба као ћутљиви профил. Посматра и чека свој ред.
У далеке степе Кијевске Русије, крајем 18.вијека из Далмације и осталих крајева Аустроугарске одселиле су стотине српских породица под водством Ивана Хорвата и населиле простор некадашње Запорошке републике који је по њима добио име – Нова Србија. Једна велика група на тај пут упутила се за владиком Симеоном Кончаревићем из Лике 1758. Тад је наводно, основан и Бахмут. А 1760. крајишки су досељеници заједно са руским хусарима ушли у Берлин у руско-пруском рату.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Ипак, много је сличнија сива садашњост, него историја и поред тих додирних судбинских тачака. Тако, Украјина без дијела територија, са компликованим црквеним односима, у којима је званична Православна црква Украјине под пресудним утјецајем свјетовних власти, врло подсјећа на српску ситуацију, анектирани териториј, али и СПЦ која је тек вјерско крило владајуће партије, неспособна за властити став и несвјесна растућих и опасних подјела у друштву.
И Зеленским који хипотеку од милион украјинских живота, разорене земље, изгубљеног територија, неодржаних избора, апсурдне ситуације у којој мора платити за пушку коју је носио пали Украјинац, али и свој политички опстанак, или голи живот – опет народним и ријетким минералима.
Смисао дакле, ове сличности између колонијалних територија, а не суверених држава је једна коинциденција у којој сва три предсједника, са све Милом Додиком који се придружио том клубу, покушава да своју политичку моћ и опстанак услови и продужи нечим што припада свима. Ријетки минерали и литијум, сировине из дубине земље и Додику и Вучићу и Зеленском, задња су карта, породична сребрнина, посљедњи жетон који су спремни заложити за још један окретај рулета, наравно при том својим сљедбеницима то представити као нешто најбоље што им се могло догодити. Тако се у историјском епилогу, иако другачијег историјског пута, састају Украјина, Република Српска и Србија у својим цивилизацијским дометима, прије свега по скору корупције и сходно томе, сличним рецептима које њихови диктатори користе за останак на власти, а што је директно повезано са укидањем институција, али и физичким нестанком ових народа. У Украјини ратним сукобом и исељавањем, у Србији девастацијом, дужничким ропством и пријетећим грађанским сукобом у који пријети да се претвори настојање да се задржи власт.
Пумпај!
