Нове геополитичке структуре воде свијет у хаос

Свијет се из темеља мијења. Већ се и у пракси формирају нове геополитичке структуре (о томе више касније у тексту), а у позадини свега није ништа друго осим чврсте воље америчког естаблишмента за очување укупне економске доминације САД-а и Запада у цјелини, наставка надзора над кључним свјетским природним богатствима, као и спрјечавање било кога да ту вишестољетну чињеницу угрози. Притом се у првом реду мисли на Кину и Русију.

И у томе нема никаквих брига за стање нечије демокрације, људских права и слобода (мањинских, медијских, сексуалних…). Оне само представљају маску за замагљивање праве позадине ствари, једнако као и попратне идеологије – увијек истурене у борбама геополитичког типа. Оне су биле су и остале поуздано средство за мобилизацију маса у име „виших циљева“.

Зато и не чуди како се нити једна од западних идеологија 20. стољећа није укоријенила (опстала) на заједничкој разини: нити фашизам, који се родио у Француској а развио у Италији, нити нацизам у Њемачкој, нити комунизам – који је такођер продукт западних „мудраца“ (тко су по националности били „очеви“ комунизма – Маркс и Енгелс добро је знано). Те су идеологије одиграле своју улогу у даној етапи друштвеног развоја по замислима елита, а када се једна исцрпи тражи се нова.

Карл Маркс, (Фото: Википедија)

Најновија идеологија Запада, лансирана у геополитичке сврхе, може се свести не толико на „гендер-егзибиције“, како би нетко можда помислио (оне су тешко прихватљиве највећем дијелу свијета изван Западног цивилизацијског круга, а великим дијелом и у њему самом), већ на подјелу људи на оне који ће носити заштитне маске против Ковида-19 и оне који се томе противе (још прецизније, који ће се цијепити и који то неће). Истодобно ће се у позадини те нове идеологије – опасније од било којих злочиначких из 20. стољећа јер мобилизира и сукобљава људе дословно читавог свијета – водити снажне геополитичке и геоекономске битке због којих ће највише страдавати обични људи – сада погрешно фокусирани на властито здравље, засути политичким и медијским малтретирањем повезаним с пандемијом, које их и на свјесној и подсвјесној разини излуђује – и која не престаје.

Амерички интереси угроженији него икад у повијести

Како су данас амерички глобални интереси угроженији него икад у повијести, јасно је и како никакве промјене америчке основне стратегије супротстављања главним глобалним супарницима – Кини и Русији, неће бити, и да ће се, у најбољем случају, та стратегија наставити кретати динамиком која је била видљива посљедњих неколико година, надајмо се – без додавања нових елемената притиска који би могли довести до неконтролиране дестабилизације стања и посљедичне велике глобалне сигурносне кризе.

При том ипак треба имати у виду како, данас, једнако као што постоји нуклеарни паритет, постоји и онај господарски – између САД-а и Кине, па је тешко замислити како ће три мега-државе кренути у рат на самоуништење. САД и Кина чине велики удио укупног свјетског БДП-а и међусобно су итекако овисне па ће им некакав облик сурадње бити и даље нужан. Али то не значи како Кина и даље неће бити главни дугорочни проблем за Сједињене Државе и да примаран фокус интереса Вашингтона неће бити усмјерен управо на Пекинг. При том ће Вашингтон настојати под сваку цијену избјегавати ризике даљње ескалације америчко-руских односа.

Овђе треба додати како се, успркос међусобно врло оштре па и непријатељске политичке и медијске реторике између Москве и Вашингтона, након липањског женевског самита Бајден-Путин воде састанци (више-мање конспиративног типа) на разинама различитих америчких и руских експерата из сфере нуклеарног наоружања, кибернетичких угроза, а претпоставља се како би требали почети и они који се односе на климатске промјене. Свега тога није било у другој половици Трамповог мандата што такођер говори о опрезу и страху од даљњег заоштравања односа између двију страна. Међутим, чиме ће ти разговори на крају резултирати – успјехом или пропашћу – данас не зна баш нитко, нити у Русији нити у САД-у! Велика енигма је и прошлотједни 6-сатни састанак америчких и руских војних заповједника, генерала Марка Милеyа и Варерија Герасимова у Хелсинкију. Случајно или не, управо у то вријеме услиједило је формирање тројног пакта АУКУС (о томе више касније у тексту), као и изјаве челника ЕУ о нужности формирања еуропских оружаних снага.

Владимир Путин, (Фото: Архива)

И не мање важно: и САД и Русија и Кина, као, уосталом и европске земље, сада су пуно више фокусиране на своје унутарње проблеме, а вањска политика усмјерена је искључиво на потпору оној унутарњој. Русија је дословно то нагласила у својој новој стратешкој доктрини из српња ове године, док је САД-у унутарња политика примарна због велике раслојености друштва, чему је још више придонио пораз у Афганистану чије ће се дубиозе и посљедице на америчкој политичкој и друштвеној сцени тек осјетити неовисно о амбициозним вањскополитичким плановима Бајденове администрације којима се то жели ставити у страну.

С друге стране Кина не посустаје нити господарски нити политички, и самоувјерено граби зацртаним стратешким путом према положају прве силе свијета до 2030/40. г. И док САД и савезници све више дислоцирају своје поморске снаге у Јужнокинеско море желећи показати Пекингу своју одлучност у заштити слободе пловидбе (при том опасно звецкајући оружјем и око Тајвана што је по Кину најосјетљивије питање и око којег на кинеску дипломацију отпада преко 70 посто њезине укупне активности), Пекинг вуче до сада невиђене потезе.

Како прошлог тједна преноси портал Геополитика Њуз, флотила кинеске ратне морнарице с једним од најмоћнијих кинеских ратних бродова недавно је по први пут пловила међународним водама близу Аљаске. Поред те америчке савезне државе прошла су четири кинеска брода: крстарица и разарач с навођеним ракетама, извиђачко-обавјештајни брод и један помоћни брод, наводи се у америчким изворима. Кинески бродови прошли су покрај Алеутских отока у међународним водама, али унутар господарског појаса САД-а.

Осим што се тим чином недвојбено ради о одговору Пекинга на америчке војне провокације сличнога типа у кинеском „дворишту“, овај се потез може тумачити и јасним сигналом о намјери Кине за судјеловањем у заштити сигурности пловидбе Сјеверним морским путом (СМП), и то у интеракцији с Русијом која је Кину већ раније позвала на сурадњу у њеним арктичким пројектима (прије свега енергетским) и на што је ова пристала. Познато је, наиме, да се САД отворено противе кинеским активностима на том, ускоро можда и најзначајнијем свјетском пловном путу (који ће осјетно временски смањити, а финанцијски појефтинити бродску трговину од Далеког истока према Западној Еуропи и обратно), с обзиром како Кина географски нити није арктичка држава. Она зато није чланица нити мултилатералног политичког тијела – Арктичког вијећа, које чине земље с изласком у зону Арктика (Русија, Канада, САД, Данска (Гренланд), Исланд, Норвешка, Шведска и Финска). САД због тога посљедњих мјесеци јачају своју зрачну и поморску војну компоненту на Аљасци, ближе Беринговом пролазу који представља источна „врата“ Сјеверног морског пута. Због тога и Русија јача војне ефективе, отвара и гради нове војне базе у тој зони. При том је важно нагласити како Москва јасно даје до знања како ће СМП бити једнако доступан свим државама које га желе користити па тако и САД-у. Наравно, без њихове војне компоненте као некаквог „сигурносног јамца“.

Нове геополитичке структуре које формирају САД

Након што се посљедњих годину дана интензивирала војна сурадња САД-а с азијским савезницима и партнерима у склопу тзв. коалиције КУАД (зову је још и азијски НАТО) – коју чине Сједињене Државе, Јапан, Аустралија и Индија, и која је отворено протукинеског карактера, прошлога је тједна, на изненађење „остатка“ свијета, објављена вијест о формирању новог тројног пакта – између Аустралије, Уједињеног Краљевства и САД-а, под акронимом АУКУС.

Скот Морисон, Џо Бајден и Борис Џонсон, (Фото: Глобалтајмс)

“Ова иницијатива се бави пружањем сваком од нас најсувременијих способности за маневрирање и обрану од пријетњи које се брзо развијају. АУКУС ће ујединити наше морнаре, знанственике, индустрију како бисмо одржали и проширили своју супериорност”, изјавио је том пригодом Бајден.

Осим, геополитички гледано, такођер отворено протукинеског карактера новог тројног пакта, главни практични циљ ове обрамбене иницијативе је опремање Аустралије подморницама на нуклеарни погон уз помоћ америчке и британске технологије. При том аустралски премијер увјерава свијет како ће бити наоружане конвенционалним а не нуклеарним наоружањем и да се Камбера и даље заузима за спрјечавање ширења нуклеарног оружја.

Међутим, оно што је у свему овом најважније истакнути је чињеница да је Аустралија због новог тројног пакта „потезом пера“, дословно преко ноћи, развргнула “уговор стољећа” за Француску. Наиме, двије су земље, након двогодишњих преговора, 2016. године потписале уносни споразум, наводно вриједан око 66 милијарди долара, о изградњи подморница за аустралске поморске снаге у француским бродоградилиштима и по француској технологији.

Француска је овим чином јавно понижена пред читавим свијетом. Министар вањских послова Жан-Ивес Ле Дриан овај потез Аустралије назвао „убодом у леђа“, уз напомену да се тако не поступа са савезницима. Већ идућег дана Париз је објавио како Француска неће судјеловати у заједничком обиљежавању поморске битке са Сједињеним Државама због просвједа против губитка уносног посла с Аустралијом (инфо: Њујорк тајмс). Ради се о прослави поводом обиљежавања 240. годишњице битке код Чеспика, у којој се француска флота сукобила с британском, прискочивши у помоћ новоствореним Сједињеним Државама.

Нетко би у читавој овој причи, поучен народном мудрошћу, рекао: “све се враћа све се плаћа“. Наиме, тешко се овом пригодом не присјетити како је 2015. године Француска поступила врло слично Аустралији (такођер под снажним притиском Вашингтона због тадашњег стања у Украјини и улоге Русије у њој), када је одустала од испоруке Русији већ потпуно довршеног носача хеликоптера типа „Мистрал“ (други брод тога типа био је у напредној фази изградње), при чему је изграђени брод од стране руског Министарства обране већ био у цијелости плаћен, а други дјелимично. Куриозитет је био тим већи, што су на изграђени носач хеликоптера у француско бродоградилиште већ стигли руски морнари и на њему увјежбавали нужне радње за преузимање брода. Москва се на крају успјела изван-судски нагодити с Паризом о повратку новца и одштети, а „Мистрали“ су уз сугласност руске стране на крају завршили у Египту и представљају ударну силу његових поморских снага.

Грабеж за тржиште

Осим (гео)политичког карактера наведеног проту-француског потеза САД-а, исти указује и како почео међусобни грабеж за тзв. унутарње тржиште – у Западној сфери утјецаја – с обзиром како због глобалних геополитичких борби све више и брже пресушују некад уносна тржишта за западне произвођаче војне технологије (и других производа) изван споменуте сфере. Нпр., у оно арапско све више улазе Кина и Русија, иранско је за САД већ давно изгубљено, док Индија диверзифицира увоз оружја, а битке за тржиште сада се између Истока и Запада воде и за Африку и Латинску Америку. У тим и таквим околностима америчком војно-индустријском комплексу пуно се једноставније борити с еуропским произвођачима војне технологије за „домаћа“ тржишта. И ту се с Аустралијом сигурно неће стати.

Земље чланице НАТО-а, (Фото: НАТО)

Зато након свега овога не чуди брза реакција Еуропске комисије на челу с Урсулом ван дер Леyен, која је, истог дана када је објављена одлука о формирању тројног пакта АУКУС, изјавила како ЕУ мора хитно створити властити обрамбени савез, поглавито због повлачења САД-а из Афганистана, могућих нових мигрантских криза и претпоставки да ће ЕУ морати обављати мисије без судјеловања Сједињених Држава. „До сада нас није кочио недостатак могућности, већ недостатак политичке воље. Али сада је вријеме за прелазак на нову разину”, изјавила је Урсула ван дер Леyен. Такођер се планирају субвенције у ЕУ за купњу оружја еуропских произвођача. Колико стање унутар савезника постаје сложено свједочи и већ раније изречено упозорење главног тајника НАТО савеза Јенса Столтенберга, да би појава еуропских војних снага могла негативно утјецати на сигурност на континенту.

Кинеска реакција на нове америчке геополитичке структуре

Још од самог почетка формирања споменуте коалиције КУАД и провођења заједничких војних вјежби њезиних чланица, Кина без имало устручавања наводи како је та сигурносна платформа усмјерена против њених националних интереса и да ће јој се она супротставити и дипломатско-политички, између осталог и јачањем сурадње са земљама Југо-источне Азије и организације АСЕАН, али и војно – јачањем својих обрамбених ефектива и одлучним војним потезима у случају угрожавања државног суверенитета. Прије свега се ту мисли на Тајван и спорне територије у Јужном и Источном кинеском мору.

Ако је нетко мислио да ће након вијести о формирању АУКУС-а реакција Пекинга изостати преварио се. Кина на њу није дуго чекала успркос изјавама америчких дужносника како је циљ пакта одржавање мира у Индо-Пацифичкој регији, те је чланицама АУКУСА одаслала јасну поруку:

“Земље не би требале стварати ексклузивне блокове који циљају или наносе штету трећим странама. Посебно би се требали ријешити својих хладноратовских размишљања и идеолошких предрасуда.”

Си Ђинпинг, (Фото: Јапан тајмс)

Аустралски премијер након овога журно је кинеском челнику Си Ђинпинг послао “отворени позив” за међусобни састанак, што није никакво чудо. Кина не показује нити најмање назнаке повлачења у регији у којој је она неприкосновено најјача војна и господарска сила.

Тако је бивши шеф америчке обавјештајне службе Џејмс Клапер увјерен како ће Кина недвосмислено доживјети нови обрамбени блок као провокацију, а одлуку Аустралије да крене против Пекинга, с обзиром на овисност Канберине економије о Кини, назвао је храбрим кораком.

Важно је једино то да би САД и њихови највјернији савезници у Индо-Тихоокеанској регији могли на крају остати прилично усамљени у протукинеским активностима. Од „азијског НАТО-а“, на крају би могло остати оно исто што и од „арапског НАТО-а“ – једно велико ништа! Наиме, осим удаљених Западних играча, за сукоб с Кином никако није заинтересирана велика Индија, која о томе говори посве отворено. Њу Дели не жели постати инструмент за америчко-кинеске обрачуне – један је од најчешћих аргумената индијског државног врха везано уз своју суздржаност око америчких регионалних стратегија. За сукоб с Кином у ништа мањој мјери није заинтересирана нити Јужна Кореја, такођер америчка стратешка партнерица у којој су, између осталог, стационирани и амерички војници. Наравно, за све ово знају и амерички стратези и не би било чудно да након што свих заваде с Кином, с Пекингом покушају сами сјести за стол. О томе итекако свједочи и вијест Финанциал Тајмс-а који наводи како је Бајден 9. рујна телефонски разговарао с Си Ђинпингом и предложио му особни сусрет – слично као Путину прије неколико мјесеци. Међутим, Ђинпинг је то одбио!

Још је опасније оно што се по питању растућег сукоба интереса догађа унутар западног војног савеза на тлу Еуропе. Тим више што све то, несумњиво, врло позорно проматра и Москва. Све више увјерена у исправност своје дугорочне вањске политике, темељене на одашиљању јасних позива на сурадњу са свим државама које то желе – укључно и САД-ом, по свим питањима и темама од међусобне користи, уз истодобно не одустајање од властитих кључних националних интереса. За сада су пуно мање глобални (примарно усмјерени на пост-совјетски простор) иако и они расту сукладно јачању америчких притисака – барем у смислу „подметања ногу“ глобалним интересима Вашингтона- од чега, заправо, највише користи може имати Пекинг.

Када се све ово узме у обзир тешко се отети дојму како свијет убрзано клизи у крајње опасне воде, у којима ће бити све теже маневрирати и избјегавати различите подводне мине које пријете потпуним каосом тј. губитком контроле. Парадокс је у томе што сви моћници желе избјећи непредвидљивост и каос (о томе свједоче и горе наведени контакти и састанци политичких и војних представника великих сила), али, у пракси, њихови конкретни потези убрзаном динамиком воде управо томе.

Осјећај бескрајне моћи је најсигурнији пут у самодеструкцију.

Зоран Метер

Извор: Геополитика њуз