Пише: Боавентура де Соуза Сантос
Превод: Журнал
Свака нормалност у себи садржи и трпи одређену врсту екстремизма. Након извјесне границе, или се екстремизам неутралише, или успоставља нову норму. Нормалност у Сједињеним Америчким Државама јесте поштовање Устава, а кад је ријеч о међународним односима, то поштовање се ставља у службу интереса САД и њеног јединог безусловног савезника. Под „безусловним“ мислим у најјачем смислу ријечи: свако ко доведе у питање те интересе биће неутралисан, па макар то био и предсједник. Неутрализација је одговорност дубоке државе — дубоке државе која заправо управља Сједињеним Државама онаквим каквима их познајемо.
Израз „дубока држава“ почео је да се користи у вези са САД током првог мандата Доналда Трампа, често управо из његових уста, као оправдање за сопствене неуспјехе. Он се односи на постојање веома моћних и добро организованих интереса који, без икаквог демократског надзора, одлучују о судбини земље у временима озбиљне кризе. Управо у таквим тренуцима долази до драматичних догађаја или до мутних одлука чији узроци никада нису у потпуности разјашњени. На примјер: атентат на предсједника Џона Кенедија (1963); Вотергејт (1972); афера Иран-Контра (1981–1986); напад на Куле близнакиње у Њујорку, познат као 9/11 (2001); инвазија на Ирак „оправдана“ непостојећим оружјем за масовно уништење (2003).
Иако се дубока држава тумачи на различите начине, она је данас неизоставна тема, подједнако релевантна у земљама које се сматрају ауторитарним као и у оним које се сматрају демократским. (За случај САД, види, на примјер: Peter Dale Scott, The American Deep State: Big Money, Big Oil and the Struggle for Democracy, 2015; Mike Lofgren, The Deep State: The Fall of the Constitution and the Rise of a Shadow Government, 2016).
За сада, Трампов мандат остаје одобрено изузеће и спектакл екстремизма. Да ли ће нормалност потонути или опстати, да ли ће Трампов екстремизам остати у границама подношљивог — то су за сада отворена питања. Као и сама Трампова будућност. Засад, једино судски систем има легалну моћ да заустави Трампа. А што се дубоке државе тиче — ништа нећемо знати док се она не умијеша.
Небојша Поповић: Трампов потпредсједник који је “катастрофа за Украјину”
Спектакл генерише трајан процес повратне спреге: Доналд Трамп отвара вијести на готово свим телевизијским каналима у свијету, из дана у дан. Свјетски поредак изгледа као да се преокренуо наглавачке. Из дана у дан, САД су (или се чини да јесу) савезник Русије против Украјине и Европе. Ко је могао замислити да ће Сједињене Државе гласати у УН-у заједно с Кином, Сјеверном Корејом и Ираном против резолуције којом се осуђује руска инвазија на Украјину?
Највећи проблем за свијет није Трамп, већ начин на који свјетски лидери одговарају на његове ставове. С друге стране, супротно површном утиску који се свакодневно формира, Трампово понашање је мање непредвидиво него што се на први поглед чини. Главне осе његове политике, судећи по његовим првим потезима, изгледају овако:
- Бизнис уједињује, политика раздваја. Политичке подјеле треба искористити за унапређење бизниса, а не за његово уништавање. У том смислу, Русија је обећавајућија од Европе.
- Оружје је кључно за америчку економију, али оно је намењено продаји, не употреби — а поготово не од стране самих САД.
- Када је ријеч о економском ривалству, једини прави противник је Кина.
- Капитализам мора да афирмише свој колонијални ДНК. Колонијализам значи пљачку природних ресурса. Без тога, нема капитализма. Палестинци су нови Индијанци. Баш као и Конгоанци.
Појавиће се нова нормалност, не само у САД већ и у цијелом свијету: олигархијска, ауторитарна, фашистичка по суштини, демократска по форми. То је прави крај историје, онај који су само наивни (попут Франсиса Фукујаме) препознали у капиталистичком либерализму.
Одговор Европе
Суочавање са Зеленским у Овалном кабинету, које је представљено као „нешто никад виђено“, у ствари је имало врло мало везе са самим Зеленским. Уз пажљиво осмишљену режију, Трампов циљ је прије свега био да понизи Европу – и то понижавањем њеног хероја, великог заштитника демократије. Истовремено, желио је да понизи и Џоа Бајдена, јер му није дозволио да оконча рат два мјесеца након што је почео, али и зато што је увјерен да је Бајден „мртав“ у Америци, али и даље „жив“ у Европи. А Европа се понашала управо онако како је Трамп очекивао од просјечних лидера који не разумију пословну логику.
Европа је у рат ушла под притиском Сједињених Држава, преко НАТО-а. А НАТО, у суштини, јесте Америка – и мало шта више од тога. Иако је руска инвазија била илегална и заслужује сваку осуду, данас постоји обиље доказа да је била испровоцирана од стране САД, које су сматрале да ће слабљење Русије истовремено ослабити и једног од кључних савезника Кине.
Трамп, с друге стране, има потпуно другачији приступ: по њему, само пажљиво дозиран савез са Русијом може заиста ослабити Кину. Европа, пак, у сваком погледу представља супротност Трамповој визији Америке и свијета: сувише је секуларна и либерална; има снажне системе јавног здравства и образовања (још увијек); превелику заштиту радника, претјерану еколошку регулативу и надувану улогу државе у економији.
Укратко, Европа је слаба баш зато што има јаку државу, зато што је сиромашна природним ресурсима и зато што не може самостално да се брани од спољних пријетњи без подршке САД.
Оно што европски лидери не разумију јесте да права европска слабост (не Трампова слабост) није случајна, већ је од краја Хладног рата подстицана и прижељкивана од стране Сједињених Држава. Још од раних деведесетих, Америка је страховала да би Европа могла постати глобални играч и тиме подстаћи вишеполарност – феномен којег се САД традиционално плаше, јер не могу ни да замисле, а камоли прихвате, свијет у којем више нису једина сила.
Када су француски предсједник Жак Ширак и њемачки канцелар Герхард Шредер устали против инвазије на Ирак, Сједињене Државе су то запамтиле као јасан знак да њихови европски савезници могу постати будући ривали у вишеполарном свијету. Та сумња се додатно појачала усвајањем Лисабонског уговора 2007. године, пуштањем у рад првог гасовода „Сјеверни ток“ 2011. који је јефтином руском енергијом снабдијевао највећу економију Европе (као и друге државе), те јачањем фискалног пакта исте године у циљу дубље европске интеграције.
Заправо, њемачка наклоност пројекту „Сјеверни ток“, као и италијанска (Берлусконијева) подршка пројекту „Јужни ток“, само су продубиле америчку сумњу према тим двјема државама, које су почеле да се перципирају као стратешки партнери Русије.
Иста та сумња у вишеполарност, која би могла ослабити глобалну доминацију САД, налази се и у коријену америчке подршке Брегзиту (2016–2020). Другим ријечима, просјечни, визије лишени европски лидери посљедње деценије нису успјели да схвате да су САД циљано слабиле Европу – како би је сада могле презирати… управо зато што је слаба.
Пошто су се Сједињене Државе повукле из подршке наставку рата, европски лидери – добро подмазани лобијем америчке војне индустрије – умјесто да осјете олакшање што се ослобађају рата који им је наметнут и који ће их довести до финансијског слома и уништења Украјине, прихватили су наставак рата и припрему за нове ратове као своју „историјску мисију“. Ту самоубилачку идеју намјеравају да продају Европљанима измишљањем нове опасности: руске пријетње.
Укратко, Европа је прогутала мамац који је Трамп поставио: поново ће се наоружавати да би наставила да се разоружава – друштвено и политички. Куповаће се најкомплексније и најскупље оружје од америчке војне индустрије. Трамп је поново постигао свој циљ: оружје није ту да се ратује, већ да се послује. Поновним наоружавањем, Европа пребацује улагања из социјалних политика и енергетске транзиције у улагања у оружје, чиме додатно повећава социјалне неједнакости и поларизацију, игноришући при том пријетњу еколошке катастрофе.
Тако се отвара плодно тле на којем се хране идеје и политике крајње деснице. Другим ријечима, Европа све више постаје јефтина копија Сједињених Држава. На хоризонту се назире фашистички ауторитаризам са демократском фасадом — управо онакав каквог Трамп жели за Европу и свијет.
У суштини, поновним наоружавањем Европа се заправо разоружава. За неколико деценија, европска економија у цјелини више неће бити међу десет највећих на свијету. А друштвено разоружавање ће користити искључиво крајњој десници, која се — бар за сада, гласом Виктора Орбана — чини више наклоњена миру и отпорнија на оргију ратних припрема него друге политичке снаге, и с лијеве и с десне стране спектра.
Милош Милојевић: Идеолошко преобликовање републиканске странке
Постоји ли руска пријетња?
Европа би за Сједињене Државе била прави ривал вриједан поштовања само ако би остала уједињена с Русијом – државом с највећом површином на свијету и огромним, недовољно искориштеним природним ресурсима. Управо та идеја је доминирала у оквиру париско-берлинске осовине током прве двије деценије 21. вијека. Поставља се питање: постоји ли данас заиста руска пријетња Европи, када Владимир Путин позива европске привреднике да се врате у Русију? Није ли овдје ријеч о суптилном преласку са антикомунизма на русофобију?
Русофобија, међутим, има много дубље коријене – сеже барем до краја 19. вијека. Вјеран свом револуционарном пројекту, и сам Карл Маркс може се сматрати русофобом, судећи по писмима која је 1878. писао Вилхелму Либкнехту, оцу Карла Либкнехта. У том контексту, Маркс се залагао за борбу против реакционарне Руске империје, која је тада била у рату са ништа мање реакционарном Отоманском империјом. Суочен са пасивношћу Енглеске и Њемачке, Маркс је огорчено изјавио на француском: „Европе више нема.“
Послије Другог свјетског рата, русофобија је прерасла у антикомунизам. Њен главни стуб у Европи био је конзервативни католицизам, а у САД – макартизам. Но, русофобија је такође хранила комунистичку идеологију Кине под Мао Цедунгом, као и империјалну идеологију Јапана деценијама. На Западу су Јалтски споразуми држали под контролом најекстремније импулсе. Вриједи подсјетити да је 1955. године Совјетска армија (у име комунистичког режима) напустила Аустрију у замјену за њену неутралност. Сличну понуду дао је и Горбачов 1990. године, када је прихватио уједињење Њемачке.
Идеја о руској пријетњи имала је посебан одјек у земљама Сјеверне и Источне Европе. Подсјетимо се да је за Лењина вријеме руске револуције било условљено потребом да се рат оконча по сваку цијену. А та цијена била је велика: Русија је изгубила око 30% своје дотадашње територије. Бољшевици су прихватили независност Финске, Естоније, Летоније, Литваније, Украјине и Бјелорусије – од којих је посљедњих пет у том тренутку било под њемачком окупацијом. Тај мировни споразум је кратко трајао, с обзиром на исход рата, али локални сукоби који су услиједили (попут оног између Украјине и Пољске), као и Други свјетски рат, поново су промијенили геополитичку карту тог региона. Регион који је, све до рата у Украјини, био сматран периферијом – попут Балкана – и као такав био је од споредног значаја за велике европске пројекте, односно за париско-берлинску осовину.
Русофобија се враћа управо зато што се сада чини да се центар Европе преселио у Украјину, источну Европу и балтичке земље.
По мом мишљењу, највећа пријетња Европи проистиче из њене неспособности да се истински приближи Украјини – тако што би се дистанцирала од Зеленског. Трамп је покушао да покаже Европљанима да је Зеленски дио проблема, а не рјешења. Европски лидери, показујући своју политичку ограниченост, затварају очи пред забрањеним демократским партијама, цензуром, затвореним демократама у Украјини и снажним нацистичким присуством у украјинској војсци. Тиме што су устоличили предсједника са упитним демократским легитимитетом, практикују „промјену режима“ у обрнутом смјеру – чине све што могу да спријече појаву других лидера у Украјини који би, на слободним и поштеним изборима, ослобођеним од русофобичне параноје, могли обновити земљу и оживјети демократију. Народ Украјине, који пролази кроз праву голготу, заслужује то – и још много више.
Каква је будућност Европе?
До избијања рата у Украјини, Европа је дјеловала као оаза у свијету који тоне у хаос. За посматраче са стране, Европа је имала три особине које је било тешко пронаћи било гдје друго: индивидуалну слободу (демократију која се сматрала снажном), социјалну солидарност и мир. За оне који живе у Европи, те особине биле су дјелимично стварност, а дјелимично илузија. Друштвене неједнакости су расле; Брисел је све више личио на заједницу скандалозно преплаћених лобиста и бирократа, него на скуп демократски оријентисаних актера који се баве интересима грађана; ксенофобија је била у порасту – и као узрок и као посљедица све веће поларизације коју је хранила растућа крајња десница.
Незадовољство је постало опипљиво након три деценије сталне критике, коју је прије свега подгријавао домаћи и глобални неолиберализам, с тезом да је држава благостања неодржива, те да је приватизација јавних политика – нарочито оних најтесније везаних за добробит становништва као што су здравство, образовање и пензиони систем – једино рјешење.
Први свјетски рат означио је крај четири царства, од којих су три била европска – руско, њемачко и аустроугарско, док је четврто било Османско. Други свјетски рат донио је крах јапанског царства, успон совјетског царства и учвршћивање сјеверноамеричког царства, док су европска царства доживљавала агонију у глобалном Југу (укључујући и Карибе). Само неки од најупечатљивијих случајева: холандско царство у Индонезији, енглеско царство у Индији, француско у Алжиру и земљама Сахела, те португалско царство у подсахарској Африци. Једно старо-ново царство, Кина, тихо се поново уздизало.
Европа је искључена из међуцарске игре и трагично је одлучила да се опредијели за политику губитника – и у односу на америчко и у односу на кинеско царство. Док су бивше европске колоније научиле да искористе ривалства између великих сила, Европа, опијена сјећањем на своју империјалну прошлост, одбија да учи од својих некадашњих колонија и радије се опредјељује за „не-мјесто“, за својеврсни подконтинент без дома. Као и бескућничке популације, биће изложена свим врстама „невремена“.
Боавентура де Соуза Сантос је емеритус професор социологије на Универзитету у Коимбри, у Португалији. Његова најновија књига носи назив Деколонизовање универзитета: Изазов дубоке когнитивне правде.
Извор: ZNetwork
