Промјене у свијету су толико далекосежне да Црна Гора не би требало да само пасивно статира и чека нове или старе иностране налогодавце, каже у интервјуу за Журнал бивши министар спољних послова и дипломата Миодраг Лекић.
Он упозорава да након 30. августа 2020. озбиљне, модерне реформске промјене у многим секторима, па и оном дипломатском, нису остварене.
Лекић додаје да би, иако неизвјесно, било пожељно да ЕУ заузме улогу у мултиполарном свијету, те истиче да Трамп није инцидент историје, већ да актуелни амерички предсједник само понавља одређене цикличне политике САД као што су изолационизам (према Европи) и радикални протекционизам америчких интереса.
Разговор водио: Небојша Поповић
На глобалној сцени тренутно имамо промјену коју многи карактеришу као трансформацију свјетског система невиђену у протеклих 80 година. Свијет је чак и по признању највиших америчких званичника постао мултиполаран. Kако у том смислу видите положај Европе, и посебно Црне Горе?
Већ дуже вријеме свијет иде од униполарности ка мултиполарности, само што се сада огромним промјенама на међународном плану све то претвара у неки нови систем. Kако ће изгледати нови међународни систем није у овом тренутку довољно јасно. Оно што је јасно јесте да стари поредак, који је у дужем периоду урушаван, полако одлази у историју.
Наиме, у току су тектонске промјенаме у свијету, односно на међународном плану. Пред налетима великих геополитичких промјена мијења се и глобална сигурносна арихитектура, што је посебно осјетљиво питање.
Kако у том смислу видите положај Европе у новим међународним динамикама?
Kада се каже Европа треба имати у виду разлику између Европе као континента и Европске уније. Познато је да је међународни систем представља скуп повезаних чинилаца у којем промјене односа снага, посебно оних на врху имају огроман утицај на све субјекте тог система.
И Европска унија се на специфичан начин налази у многим искушењима која су подстакнута актуелним вртлогом промјена у свијету. У ствари, Европска унија се поред великих резултата већ дуже времена налазила у не малим контрадикцијама које је морала рјешавати. Мислим на контрадикцију између својих великих потенцијала посебно економских и непостојања заједничке, аутономне спољне политике и одбране. То је све видљиво и изоштрено у актуелном контексту промјена спољне политике нове америчке администрације и посебно нових динамика рата у Украјини. Kада је Америка недавно покренула мировне иницијативе за прекид рата у Украјини многи констатују да Европска унија није покренула ни једну иницијативу те врсте током три године трајања тог рата. А очекивало се обратно. Сада је важно да Европа умјесто осјећаја да је „заведена и остављена“ покрене озбиљне иницијативе ка промјенама свог унутрашњег устројства које би јој омогућиле заокруженост функција и способности аутономног дјеловања, у првом реду на спољно-политичком и одбранбеном плану. Да ли ће то успијети остаје да се види.
Да ли Црна Гора већ треба да размишља о артикулацији неке нове спољнополитичке парадигме и позиционирања?
Чиниоци државне политике Црне Горе треба да озбиљно прате велике промјене на међународном плану како би држава на рационалан начин одговорила многим изазовима. Разумије се, реаговала прије свега у интересу својих грађана.
Промјене у свијету су толико крупне, осјетљиве и са тако далекосежним посљедицама да Црна Гора не би требало да пасивно, непромишљено и неком инерцијом улази у све то. Другим ријечима црногорска држава не би требало да статира чекајући старе или нове иностране налогодавце који ће јој дати инструкције за даље понашање.
Такав метод је, нажалост, карактерисао неколико претходних влада стварајући од наше државе прилично мучну слику инфериорног протектората. Да би Црна Гора била на историјској висини у овом тренутку потребана је јача сарадња и кохезија на државном нивоу, како на институционалном плану тако и на оном интер-персоналном, дакле међу особама које данас воде црногорску државу.
У нашој јавности често се потенцира важност тзв. каријерних дипломата. Притом, ЕУ и НАТО су и даље „свете краве“ иако је утисак да се систем трансатланских односа распада. По вашем мишљењу, колико заиста у црногорској политици, па и самом Министарству спољних послова, постоји базично разумијевање међународних односа? Да ли је куцнуо час да се дипломате почну образовати по новим узусима примјереним модерном тренутку?
Живимо у времену тако интензивних промјена на међународном плану да је тешко предвидијети што ће се све дешавати чак следећих недеља, а камоли како ће на крају изгледати нови поредак и које ће све постојеће међународне организације наставити своје трајање. Видите, након великих промјена у Црној Гори 30. августа 2020. озбиљне, модерне реформске промјене у многим секторима, па и оном дипломатском, нису остварене. Наиме, та велика демократска побједа је убрзо била поражена. Много је узрока, и то је једна дужа тема.
У кохабитацији између старог предсједника (Ђукановића) и нове владе (Kривокапића и Абазовића) у домену дипломатске службе побјеђивао је стари предсједник. Влада није успијевала, нити, имао се утисак, била заинтересована да пошаље на дужност у иностранство амбасадоре које је сама именовала. У сљедећој влади Ђукановићев ДПС је као коалициони партнер још јаче утицао на политичке прилике, па и оне дипломатске. У таквим условима, са којим, утисак је, ни данас није направљен потпуни раскид, тешко да се могла десити озбиљна реформа.
Ово не значи да одређени кадровски потези у последње вријеме нису били адекватни, већ говоримо о неуспоствљању новог, модерног и професионалног система у интересу државе и њених грађана – што је све грађанима обећано уочи промјена 30. августа.
За ЕУ ће по многим оцјенама бити тешко да се наметне као равноправан такмац у мултиполарном свијету, бар у неком догледном периоду. Да ли је мудро да Подгорица у овом часу све карте баци на Брисел?
Радије бих сачекао јасније елементе новог поретка и позиционирање црногорске власти у њему, него што бих желио да предвиђам једно и друго. Иначе, није немогуће да Европска унија заузме значајнију улогу у будућем међународном систему. Сматрам да је то пожељна могућност. За Европу и за свијет.
Међутим да ли ће то Европске унија успијети остаје неизвјесно. Опасност подијела, заправо репродуковање оних негативних традиција 20. вијека не треба потцјенити.
С тим у вези, какво је важе предвиђање. Уколико заиста дође до неке врсте руско-америчког детанта, колико је реално да ЕУ истраје на политици која је у колизији и са Московом и са Вашингтоном?
У овом тренутку имамо нову ситуацију да се нова админстрација Трампа опредијелила за превазилажење политичко идеолошке конфротације са Русијом, односно да Америка жели да са Русијом развија сарадњу, посебно економске односе у реципрочном интересу. Дакле, исто оно што су не тако давно заговарали и остваривали њемачки канцелари Шредер и Меркел. Ваља се подсјетити и на чињеницу да САД и Русија, иако у неким фазама ривали, нису никада у усторији међусобом ратовали.
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
Наравоученије Суецке кризе нам нпр. поручује да када Американци и Руси заузму исту страну Европљани обично морају да се повуку…
Kада помињете кризу и рат око Суецког канала 1956. треба подсјетити да су у том случају САД и СССР сарађивали, иако је улога Америке била значајнија, и да је резултат био доста тежак политички пораз Велике Британије и Француске које су тада, по свим оцјенама, биле принуђене да прихвате да је дошао крај њиховим империјалним статусима у свијету.
Видите, Трамп јесте за кратко вријеме изазвао многе потресе које је уосталом најавио у изборној кампањи. Он је по свему судећи – за разлику од многих учесника избора ‒ озбиљно схватио своја изборна обећања. По страни и његов стил који се неслучајно доста критички коментарише, не мислим да је Трамп инцидент историје. Може се закључити да он, истина на свој начин, понавља неке цикличне политике из америчке прошлости, као што су изолационизам, нарочито према Европи, као и радикални протекционизам америчких интереса итд. Понављам, озбиљност налаже да треба бити опрезан са предвиђањем могућих домашаја и садржаја започетих међународних промјена и америчких иницијатива које, без сумње, представљају јако убрзање историје.
