Пише: Елис Бекташ
Двије седмице након неправоснажне пресуде Милораду Додику пред Судом БиХ политичке тензије у тој земљи не јењавају. Рефлектори су, сасвим очекивано, уперени на Додика лично те на разгранати, али и прилично јалов бошњачки политички врх, а проблем је сведен на конфликт између те двије стране.
Такво је поједностављивање, међутим, веома погрешно па чак и штетно јер замагљује увид у најдубљу природу проблема који ту земљу разједа већ три деценије. А тај је проблем веома прецизно и лапидарно објаснио хрватски адвокат Анто Нобило у интервјуу Гласу Српске – Босна и Херцеговина није суверена земља.
То одсуство суверенитета резултат је најмање три различита приступа том питању. Један је онај ког баштине бошњачка национална политика удружена са (псеудо)грађанском и тај приступ представља алхемијски амалгам идеалистичких и утопијских концепата надсуверенитета и државе као изворишта политичког субјективетета и суверенитета, удружених са концептом већинарства које није друго доли лоше прикривено надање да ће аргумент већине ријешити оно што оружани апарат није био у стању. Краће казано, тај је приступ посљедица лошег читања француске, њемачке и марксистичке политичке мисли која третира питања државе и нације.
Други приступ, онај што га баштини српска национална политика, такође је посљедица лошег читања њемачког политичког идеализма услијед чега он питање суверенитета види искључиво кроз призму народа као моноетничке структуре, занемарујући све друге аспекте тог комплексног питања, па стога и тај приступ, баш као и бошњачко-грађански, тежи ка наивном надању да ће политичким путем остварити своје деветнаестовијековне идеале некоћ националног а данас моноетничког уједињења који се нису могли остварити оружјем.
Међународна заједница слиједи трећи приступ питању суверенитета, административно-бирократски, што у основи значи да из њене визуре Босна и Херцеговина ужива искључиво номинални суверенитет, али не и онај стварни, изнад ког попут Дамокловог мача виси политички и правни волунтаризам чиновника на челу Канцеларије високог представника.
Да би се у Босни и Херцеговини створио модеран друштвени, политички и правни оквир, способан да понесе терет суверенитета, нужно је, дакле, одбацивање постојећих приступа који су на смрт обољели од максимализма и ексклузивизма. Прије свега нужно је, и ту ваља дати за право политичкој визури Милорада Додика, ослободити ту земљу окова међународне бирократије, односно одстранити Канцеларију високог представника и стране судије у Уставном суду.
Тек тада ће бити могуће артикулисање нових и рационалних политика, како оних националних, тако и грађанских, које ће бити способне да схвате реалност и дадну јој приоритет над идеолошким фатаморганама. А реалност је пресудно обликована Дејтонским мировним споразумом који је свим странама праведно подарио не онолико колико су оне жељеле па чак ни онолико колико су заслужиле, већ тачно онолико колико су способне поднијети.
Постојећи двоентитетски устрој Босне и Херцеговине није проблематичан сам по себи, као што сам по себи не би био проблематичан ни онај троентитетски нити онај кантонални. Проблем лежи у перцепцији државе као територије а не као концепта, услијед чега све домицилне политике за свој идеал имају територијалну унификацију, свака у складу са властитим идеолошким визурама, умјесто изградње модерног и функционалног друштва у ком просперитет неће бити искључиво партијска привилегија.
Међународна заједница још је са Инцком изгубила кредибилитет за одлучивање о судбини Босне и Херцеговине, јер је управо Инцко отворио Пандорину кутију својим трапавим и неспроводивим интервенцијама на кривичном закону, за какве би га у његовој родној Аустрији моментално хоспитализовали када би их покушао уградити у тамошњи правни систем. Као да то није било довољно, за његовог насљедника постављен је баварски чиновник Шмит, без икаквог дипломатског искуства и недорастао захтјевном и сензитивном послу високог представника.
У наводном настојању да одбрани Босну и Херцеговину, Шмит је забио глогов колац у њен уставноправни поредак, посежући за магловитим Бонским овлашћењима и покрећући, с аспекта права, скандалозан поступак против Милорада Додика, чиме је ту земљу увео у најдубљу кризу од завршетка рата наовамо.
Ни Милорад Додик није показао да је у потпуности дорастао улози коју одиграва па је на сваки добар потез додавао и један лош, каткад чак и катастрофалан, све више наликујући на Алију Изетбеговића који је, према властиом признању, до подне мислио једно а од подне друго, па тако и Додик данас до подне глуми краља Петра I а од подне кнеза Павла.
Посебну врсту недораслости искушењима тренутка показало је политичко Сарајево, које је очувало непоколебљиву вјеру у конструкт зван међународна заједница, истовремено преспававши све метаморфозе те заједнице која данас не само да не постоји на начин на који је постојала у првим деценијама по окончању Хладног рата, већ је питање да ли уопште постоји.
Због тога би по будућност Босне и Херцеговине и њених житеља било поразно и катастрофално да исход текуће кризе буде у виду побједе било Милорада Додика било политичког Сарајева, јер би се на тај начин та земља задржала у административно-бирократским оковима одумируће Европске уније и јер би на тај начин идеал државе као територије задржао свој примат над идеалом државе као функционалног концепта.
Илузорно је очекивати да ће се постојеће политичке структуре и у политичком Сарајеву и у политичкој Бањалуци пренути из својих хипнотичких кошмара и окренути ка уважавању реалности, али зато ће неке будуће структуре имати прилику да из постојеће кризе извуку круцијалне закључке и поучке, па на њима да граде своје политике које ће почивати на одбацивању максимализма и искључивости, а превасходно на одбацивању повијесних конструката као аргумената са веома суспектном снагом.
Дејтонски мировни споразум створио је комплексан друштвенополитички и правни организам над којим се нипошто не смију изводити месарски захвати, па чак ни они хируршки уколико скалпел држи рука невична том послу. Рјешење кризе у Босни и Херцеговини не лежи у територијалном преустроју, већ у дијалогу неких нових политичких репрезентација које ће бити способне да поставе кључна питања и да одговоре на њих траже у простору компромиса и у простору идеје јавног добра.
На крају ваља казати да у Босни и Херцеговини ипак постоје и охрабрујући наговјештаји. За разлику од домаћих и страних политичких актера, одреда недораслих својим улогама, житељи те земље, с изузетком шачице егзалтираних остављача коментара по порталима и друштвеним мрежама, показали су управо импресивну зрелост у виду благородне курцобоље за оперетске и водвиљске политичке представе.
Прије три и по деценије, када се распадала Југославија, тадашњи житељи Босне и Херцеговине били су обузети колективним очекивањима, надањима и страховима, па их је стога било лако гурнути у вртлог ратног лудила и од њих начинити својеврсне саучеснике злочиначким политикама у Сарајеву, Палама и Грудама. Данашња благородна курцобоља већине житеља Босне и Херцеговине опомиње да оне структуре које размишљају о конфликту као могућем путу до жељеног расплета кризе, а такве структуре нипошто не постоје на само једној страни, не могу рачунати на наивност друштвених маса обузетих колективним заносима и страховима, већ ће терет таквог злочинства морати саме понијети.
То је и праведно, јер су партократске структуре у протекле три деценије Босну и Херцеговину, односно Федерацију БиХ и Републику Српску, претвориле у земљу за коју не вриједи мрднути ни курцем, а камоли прстом на обарачу.
