Пише: Елис Бекташ
Босна и Херцеговина проживљава један од најнапетијих момената своје постдејтонске повијести, у грчу ишчекивања пресуде Милораду Додику пред Судом БиХ. Ствари су, ипак, неупоредиво релаксираније него што изгледају на површини, мада их ни та релаксираност не чини безопасним, али итекако постоји простор за деескалацију и за детант, односно за повратак у колотечину у којој се ова земља, као у свом усуду, некако најбоље сналази.
Суђење Милораду Додику има три могућа исхода. Први, који је вјероватно био најоптималнији, у ком би се суд огласио ненадлежним за вођење поступка по волунтаристичкој одлуци високог представника, пропуштен је јер надлежне правосудне институције или нису схватиле да учествују у једној правној аномалији или су то схватиле али нису имале храбрости да се супротставе неурастеничном баварском махараџи.
Други исход је проглашавање Додика кривим по оптужници и изрицање санкције, за коју је неважно да ли ће бити у виду затворске или условне казне или у виду изрицања мјера забране, јер је у свакој од тих варијанти тај исход дугорочно, а можда чак и краткорочно погубан по Босну и Херцеговину, не само зато што би политичке подјеле биле продубљене до тачке без повратка већ и зато што би таква пресуда легитимисала доминацију политичког волунтаризма над легализмом и над законом, а држава у којој се успостави таква пракса нема се чему надати у будућности, па чак ни у садашњости.
Трећи исход, ослобађајућа пресуда за Милорада Додика, у овом се часу чини не само као најбоље преостало већ и као једино могуће рјешење јер би то био win-win компромис по ком Додик добија слободу и могућност настављања политичког ангажмана, а друштво добија потврду да највише тијело судске власти у држави ипак има снаге и способности да суди по закону а не по налозима баварског чиновника сумњивог легитимитета. Ослобађајућом пресудом такође се обесмишљава и Додиков све чешће непристојно радикалан наратив, јер у случају ослобађања од кривице његове тврдње о зависности судства од политичке воље постају неутемељене и беспредметне.
Зато изражавам своје надање да ће Суд БиХ показати зрелост и дораслост својој улози и да ће сутра донијети ослобађајућу пресуду, на тај начин враћајући будућност Босне и Херцеговине политичким преговорима или протестима или било ком другом виду легитимне политичке борбе. Та се будућност не смије обликовати на само два начина – оружаним сукобима и злоупотребом судова у интересу политичких центара моћи, поготово оних иностраних.
Све друго је и могуће и допуштено и легитимно и што прије становници те земље и њихови политички представници схвате значење атрибуција могућег, допуштеног и легитимног, то ће прије пронаћи пут до подношљиве будућности, па какву год физиономију она да буде имала.
