Piše: Radmila Stanković
„Moje slikarstvo nije, barem se tako misli – slikarstvo za širu javnost, iako mislim da su u pitanju predrasude… Inače, ja ne žudim, i to ne samo u ovom trenutku, za velikim brojem posetilaca ili poštovalaca mojih slika. Imam, međutim, utisak – čak verujem u to – da će se jednog dana – to što se ne događa danas – desiti, to jest da će mnogo više ljudi biti zainteresovano za ono što radim, a i, što je najvažnije, da će razumeti to što ja radim. Izgleda da je danas ljudima teško da shvate na određen način organizovanu sliku. Zanimljivo, sami žive u geometrijskim telima, a ne prihvataju geometriju u slici.“
Ovako je o svom delu govorio Stojan Ćelić, koga su zvali Stole. A istorija umetnosti je njegovo delo upisala, jednostavno rečeno, kao geometrijsku apstrakciju. I o toj njegovoj apstrakciji kritičari su ispisali stranice i knjige. A on je nerado, samo kad bio direktno propitivan, tumačio:
„Neki nagoveštaji u slikarstvu prvih decenija 20. veka odredili su vidove apstraktne umetnosti. Mi smo se mogli u drugoj polovini veka naći u svetu apstraktne umetnosti kao u svom životnom prostoru, bez sumnji bez novih pitanja, obavljajući svoje zadatke pod dejstvom uticaja i faktora koji onemogućavaju nalaženje korena. Nisam ni u vreme pune dominacije apstraktne umetnosti, prihvatajući je, smatrao da je ona neprikosnovena. Razumljivo, nisam mogao prihvatati primedbe da se unutar nje, kao koncepta, odvajamo od života. Ona je samo utvrdila moguće ljudske mere u sferi u kojoj se mišljenje i viđenje u najvišem stepenu podudaraju…
Apstraktna umetnost je činjenica ovog veka i to je čini vitalnom i neuništivom. Ona se nije iskazala samo unutar sebe, uticaj joj je i u drugim oblastima delotvoran. U vremenu bez stila, ona je nagovestila, iako nije do kraja realizovala stil. Oblici savremenog života bez nje su nemogući.“
Mirna luka ateljea
Jedan od Ćelićevih najbližih prijatelja, reditelj Ljubomir Muci Draškić (1937-2004), priznao je da nije razumeo njegove slike, crteže, skice i grafike kada ih je prvi put video. Nije razumeo, ali mu se dopalo. Možda i stoga što je voleo Ćelića, u njegovom prisustvu se osećao mirnim i sigurnim. Imao je privilegiju da je jedini mogao nenajavljen da uđe kod slikara u atelje: „Stole je meni bio mirna luka. Kad god sam imao neku frku, odlazio sam kod njega, tretirao sam ga kao bensedin, za mene je on bio pilula za umirenje.“
I valjda će iz tog druženja, iz nesebične ljubavi i ogromnog poštovanja prema prijatelju, tokom vremena zavoleti i njegovu geometrijsku apstrakciju: „Vreme će učiniti svoje – razumeću. U slikama ću prepoznati njegove doživljaje vode, mora Mediterana. Počeću da shvatam geometrizam i redukciju prirode.“
Mangupi koji su tih godina i dalje snažno isijavali duh bifea Ateljea 212, prepričavali su kako je Muci kupio ’Burdu’, povadio šnitove za krojenje i odneo ih Ćeliću: „Evo ti, ne moraš da se mučiš, samo popuni ovo!“
Nisam bila daleko od burdinih šnitova kada sam kao mlad novinar razgovarala sa Stojanom Ćelićem avgusta 1976. godine. On je slikao, za mene popunjavao iscrtani prostor na platnu, a ja sam pitala:
„Na šta mislite dok slikate?“
Uputio mi je neprijatan pogled i sa malo cinizma u glasu odbrusio:
„Na sliku!“
Bilo je to najgluplje pitanje koje sam kao novinar ikada postavila. Nije mi zamerio, naprotiv, neku godinu kasnije mi je jedne subote, dok smo pili kafu u njegovom ateljeu, napravio crtež, moj portre, i rekao mi gde i kako da ga uramim.
Subota je bila dan otvorenih vrata kada su mnogi prijatelji dolazili u Ćelićev atelje – dvorišna zgrada u ulici Lole Ribara 27. Bio je to profesionalno sagrađen atelje sa celim zidom u staklu odakle se videla palilulska padina ka Dunavu. Pravljen je za Uroša Predića, koji je tu radio sve do smrti, 11. februara 1953. godine. Od tada do 1957. koristio ga je Miodrag B. Protić, kada je u njega ušao Ćelić, i ostao tu do odlaska u bolnicu.
Pre te subote, postojao je utorak o kome je govorio reditelj Muci Draškić:
„Utorkom u šest dolazili su u atelje Mladen Srbinović, Aleksandar Zarin, Boško Karanović, povremeno Mića Popović. Sedelo bi se do osam, pola devet, i ozbiljno razgovaralo, raspravljalo o umetnosti. Onda bi Stojan otišao kući, pa bismo se ponovo našli u kafani. Takav je bio dugogodišnji ciklus. Uz Stojana sam upoznao mnoge ljude.“
Posle utorka, domaćin je uveo novo pravilo. Svi koji su poželeli da ga vide, mogli su to subotom od podneva, u narednih nekoliko sati. Događalo se da se u ateljeu sretnu oni koji to baš i nisu planirali, ni hteli, a Stojan je mirno slikao i razgovarao sa svima. Voleo je da pita ono što bi ga zanimalo i pažljivo je slušao. A kad mu razgovor nije bio po volji, izgovorio bi svoju čuvenu rečenicu: „Ne bih ja vas više zadržavao.“
Odrastanje u Bosanskom Novom
Jedne subote sam došla posle boravka u Bosanskom Novom i opisivala mu lepote njegovog rodnog mesta u kome sam tada bila prvi, i do sada jedini put. Tu je proveo detinjstvo i sa roditeljima otišao u Beograd kada je imao nepunih 12 godina. Odatle pamti prvi afinitet za ono čime će se baviti celog života, što je Milošu Jevtiću u intervjuu za Radio Beograd ovako objasnio:
„Bosanski Novi u kome sam rođen, nije bio sredina u kojoj se moglo misliti šire ili više o umetnosti. Rado se sećam nastavnice crtanja u Građanskoj školi. Smatram da me je ona na poseban način uvela u slikarstvo. Iznosila je i kačila na tablu jedan običan, skoro banalan crtež te iste školske table, koju smo morali uporno da crtamo. Uvek je naše crteže vraćala kao nedovršene, nepotpune ili nedefinisane… Naknadno misleći o tome, pitam se nije li ona tada već nešto znala o kubizmu, o neoplasticizmu, o suprematizmu i drugim sličnim pokretima u svetu…“
Tadašnji Bosanski Novi, na ušću Sane u Unu, za Stojana je bio grad izuzetne lepote. On je rođen na Jablanici, u delu grada u kome se nalazi pravoslavna crkva. Iz kuće njegovih roditelja video se deo prostora koji pripada Bosni, ali i deo koji pripada Baniji.
Njegov otac je bio poreklom iz Banije, opančar, sindikalista, borac za radnička prava, organizator štrajkova, i u malom mestu više mu nije bilo opstanka. Tako je selidba u Beograd 1937. godine bila jedini izlaz.
U Beogradu
Stojan tada nema još 12 godina ali zna šta ga u novom gradu zanima – umetnost. Obilazi antikvarnice, u današnjem Bulevaru kralja Aleksandra, Balkanskoj i Knez Mihailovoj ulici, nalazi zanimljive knjige i brošure koje je mogao sebi da priuši.
Iz tog perioda pamti Izložbu italijanskog portreta kroz vekova (od Davida do Sezana) i Izložbu francuske umetnosti, koje su bile u Muzeju kneza Pavla. Pamtio je i izložbe u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu. Jedna je bila posvećena Milanu Stojadinoviću:
„Na velikim platnima Stojadinović je prikazan kao pokretač industrije i poljoprivrede, zatim u razgovorima sa seljacima na žitnim poljima, i slično. Te slike bi mogle da zadovolje neke simpatizere socrealizma. Pretpostavljam da su autori tih radova bili i neki Rusi slikari kojih je tada kao emigranata u Beogradu bilo dosta. Svakako, bilo je i naših slikara koji su slikali takve slike.“
Ćelićevo likovno obrazovanje počinje na časovima crtanja u privatnoj školi Mladena Josića (1897-1972) u Kolarčevoj zadužbini. Jedno vreme su tu predavali i Zora Petrović (1894– 1962) i Jovan Bijelić (1884-1964).
U razgovoru sa Ivanom Simeonović Ćelić (vođenom 1983. i objavljenom u knjizi Stojan Ćelić, Klio, 1996), slikar se prisećao:
„Zora Petrović je bila tada, i kasnije, intimno zatvorena. Delovala je energično i najčešće je, zaboravljajući da je na časovima, nastavljala da razvija sliku učenika praveći pred našim očima svoju.“
U školi kod Josića je upoznao buduće kolege i prijatelje – Boška Karanovića, Mladena Srbinovića, Aleksandra Tomaševića, Miodraga B. Protića…
U jesen 1943. položio je prijemni na Akademiji za likovne umetnosti i počeo studije u klasi profesora Mihaila Petrova. Akademija je bila u zgradi u Rajićevoj ulici, pa su ih Nemci izbacili odatle, a onda su se u roku od tri meseca preselili u zgradu Tehničkog fakulteta, pa u zgradu zatvorenog Muzeja kneza Pavla, i konačno u zgradu Kolarčevog narodnog univerziteta. Tu upoznaje Sretena Stojanovića, Iliju Kolarevića i Mila Milunovića.
Tkalja nad bezdanom: Nacrt za kosmologiju ženskog iskustva u poetici Milice Kralj
Akademija je prekinula sa radom u proleće 1944, a Ćelić i Karanović su nastavili da crtaju. I da se informišu šta se događa na ratištu. Ćelić je to ovako opisao:
„Grupa u kojoj sam se nalazio formirala se spontano, od ljudi koje sam poznavao. Sastajali smo se u Marinkovoj bari, u stanu Boška Karanovića, u ateljeu u Zlatiborskoj ulici u kojoj je tada radio vajar Milan Besarabić. Bili su tu Branko Omčikus, Boško Karanović, Jovan Živanović, Nana i Bogdan Bogdanović, Vojislav Korać, Milenko Šuvaković, Mileta Stajić…“
Borac 20. srpske brigade
Ćelić je postao borac 20. srpske brigade, sekretar SKOJ-a bataljona i šef propagandnog odseka ove brigade. Učestvovaće u oslobađanju mesta u istočnoj i zapadnoj Srbiji i Bosni.
Sa drugovima iz brigade, Mićom Popovićem i Žikom Stojkovićem, učestvovao je u oslobađanju Zagreba, jer je njihova 20. brigada, u sastavu 45. srpske divizije, imala najistureniju ulogu. Jedinica u kojoj je on bio izdala je poznati proglas o oslobođenju Zagreba. Posle rata će sa Mićom, koji je neposredno posle rata takođe prešao u propagandni odsek, biti zajedno u Austriji (Lajbnic) gde su „crtali, razgovarali, zamišljali svoj kasniji život“, kako je svedočio Ćelić.
Probao je posle rata mladi umetnik da ode iz armije, da nastavi studije, ali bilo je nemoguće. Tako je krajem 1947. godine bio prinuđen da se obrati španskom borcu, generalu Otmaru Kreačiću čiji je nadimak bio „Kultura“, a koji je tada bio u vrhu Glavne političke uprave JNA. On je razumeo budućeg slikara i omogućio mu da studira, ali kao oficir.
Tako je 1948. godine došao u klasu profesora Đurđa Teodorovića, koju je kasnije preuzela Ljubica Cuca Sokić. Od treće godine, budući je imao pravo da bira profesora, bio je kod Nedeljka Gvozdenovića, kod koga je 1951. završio osnovne studije i specijalni tečaj, nešto kao danas magistratura.
Konačno je 1953. godine postao civil, završio specijalku, ušao u atelje koji mu je ustupio Boško Karanović (palata „Istra“, „Riunione“ na Trgu Republike), postaje član Udruženja likovnih umetnika Srbije.
Tokom leta radi u Sopoćanima u sastavu ekipe Zavoda za zaštitu spomenika Srbije. Kratko je vreme profesor crtanja u XI beogradskoj gimnaziji, da bi već sledeće godine bio izabran za asistenta na Akademiji za likovne umetnosti.
Izlazak pred publiku
Ćelić 1954. ima 29 godina, kada njegove grafike, naravno i on, putuju na 27. Bijenale u Veneciji. U Jugoslovenskom paviljonu njegov rad je deo selekcije Savremena jugoslovenska grafika. Potom prvi put izlaže samostalno u Galeriji ULUS-a na Terazijama – sedamnaest slika i sedamnaest crteža. Izložbu je otvorio Marko Čelebonović. Istoričarka umetnosti dr Irina Subotić će zapisati da je sa dvadeset devet godina Ćelić bio zreo stvaralac.
Ivana Simeonović Ćelić ga je pitala da li je bio srećan zbog svega intenzivno dobrog što mu se dogodilo u te dve godine, a on sublimira misao koju mogu da potvrde svi koji su ga dobro poznavali:
„Teško je govoriti o srećnim godinama i ne znam da li sam ikada bio stvarno srećan… Sreća je za mene neka vrsta pomirenja sa sobom, pristajanje na ono što se dogodilo i što se događa. Tako sam istovremeno na drugoj strani, na rubu sete.“
Ostalo mu je da žali što nije sredio svoje beleške sa tog putovanja u Veneciju, pa dalje Rim, Napulj, Pompeja, Areco, Firenca… Jer, te godine na Bijenalu su prikazani: Kurbeova izložba (52 dela); velike retrospektive Arpa, Ernsta, Miroa, Paula Klea; u nacionalnim paviljonima izlagani su Delvo, Magrit, Deren, Matis, Ruo, Vlamenk, Broner, Nikola de Stal, Brak, Bekon, Šlemer, De Kuning…
Grupa „Decembar“
Početkom jeseni 1955. u kafani „Moskva“ sastala se grupa – Lazar Vozarević, Zoran Petrović, Aleksandar Tomašević i Stojan Ćelić, koji misli da su bili tu prisutni i Miodrag B. Protić i Aleksandar Luković. Dogovorili su se da formiraju grupu koja će se zvati Decembar, tako je predložio Ćelić, jer su za decembar imali zakazan termin za grupnu izložbu u Umetničkom paviljonu. Grupa je postojala do 1960. godine.
Početkom šezdesetih intenzivnije se otvaraju mogućnosti izmene slike sveta i kad je reč o pomaku u odnosu na postojeću likovnu scenu tadašnje Jugoslavije. Ćelićeva generacija je okrenuta novom i on će na tom putu prolaziti faze o kojima su pisali i analizirali ih mnogi istoričari umetnosti i slikari.
Prijatelj i verni tumač njegovog dela dr Irina Subotić danas, povodom stogodišnjice njegovog rođenja, polazi od toga da je Stojan Ćelić bio ozbiljan intelektualac:
„Ozbiljan u svom slikarstvu, izuzetan kao profesor o čemu svedoče mnogi njegovi đaci sa poštovanjem i ljubavlju. Bio je angažovan intelektualac jer je angažovanost bila deo njegovog habitusa – od mladosti kada je bio u ratnim pohodima, do poslednjih dana. Uvek na pravoj strani. Kao profesor, pedagog, smatrao je da je njegov zadatak da podržava savremenu misao ne samo u umetnosti, već inače, da ne sme ostati zatočen u nekim ideološkim matricama.
Nasmešen i ćutljiv, pozitivan, nenametljiv, impozantan. Sa malo reči napravio bi atmosferu, umeo je da govori prave stvari u pravom trenutku. Retko je, ali gotovo sa nekim optimizmom, pričao o onome što je za vreme rata doživeo. Bio je vezan za istočnu Srbiju gde je ratovao 1945. godine. Jednom prilikom smo Gojko i ja bili na Rtnju, kada je Stojan došao kod nas da u malom iznajmljenom stanu provedemo zajedno jedan vikend. Šetao je, fotografisao po Rtnju ta dva dana, napravio divne fotografije prirode koje su veoma ličile na njegove crteže iz pedesetih godina.
Nije bio žestoki komunista, nije imao neke velike pozicije u Komunističkoj partiji, odnosno Savezu komunista. Ta partija je okupljala oko sebe mnoge umetnike koji su služili da se u svakoj prilici, kada je to bilo potrebno, obračunaju sa neistomišljenicima raznih profila. Od ’crnog talasa’ do svih brojnih progona umetnika. Stojan je bio daleko od takvih partijskih čistki, čak je bio ozlojeđen što pojedine njegove kolege, posebno iz Decembarske grupe, kao jetki komunisti, nisu shvatali novo vreme. To je bila njegova bitna, velika odlika, nešto što ga je potpuno izdvajalo od žustrih umetnika njegove generacije.
Postepeno i vrlo dosledno, veoma rano se udaljavao od slikarstva četrdesetih godina koje je obeležila ideologija socijalističkog realizma. U tom periodu slikao je pejzaže i portrete, neke i u oficirskoj uniformi, ali bez glasnog poziva na zvaničnu programsku umetnost. Ipak, kroz ta dela čitamo duh vremena.
Od samog početka pedesetih godina, posebno na slobodno interpretiranim portretima svojih najbližih prijatelja, osvedočio se kao ekspresivan, snažan umetnik koji je u slikarskom pogledu nadvladao nametnutu ideološku matricu. Bila je to osnova za shvatanje nove uloge umetnosti, različite u odnosu na ono što je utemeljila dogma prethodnog periodu, kada je veliku ulogu imao, između ostalih ideologa, i Oto Bihalji Merin.
Trenutno je u modi oduševljenje likom i delom ovoga kritičara o kome se piše kao o utemeljitelju modernizma kod nas. Istina, treba mu odati poštu što se suprotstavio nacističkim idejama ‘izopačene umetnosti’ i što je zastupao vrednosti nemačkog modernizma, ali ne treba zaboraviti da je on svojim autoritetnim hvalospevima naše narodne, primitivne, folklorne likovnosti i izložbama kojima se decenijama naša kultura identifikovala u svetu sa naivom, u stvari doprinosio zaustavljanju jačanja i prodora savremenog karaktera naše kulture.
Ćelić je dosledno, temeljno i prostudirano preobražavao svoj likovni univerzum, u hodu ka apstrakciji koja se oslanjala na doživljeni svet i sve više na rešavanje problema prostora. To je tumačio i u svojim tekstovima, posebno kada su se odnosili na mlađe umetnike i njegove sledbenike. U njima se nikada nije mogla prepoznati nijedna dodirna tačka s ideologijom partije kojoj je pripadao. Bio je najbolji urednik časopisa Umetnost koji je osnovao i vodio pet godina, dajući mogućnost mladim ljudima da se ogledaju svojim prvim radovima.“
Stoletova politika
Kao levičar, komunista Stojan Ćelić je bio blizak liberalima i dok su bili na vlasti, ali i kada su otišli u istoriju. Kao član SANU, bio je jedan od 16 akademika koji su 1985/86. učestvovali u izradi Memoranduma. Bili su tu još Dušan Kanazir, Pavle Ivić, Antonije Isaković, Mihajlo Marković, Miloš Macura, Dejan Medaković, Miroslav Pantić, Nikola Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić, Miomir Vukobratović, Vasilije Krestić, Ivan Maksimović, Kosta Mihailović i Nikola Čobeljić.
U knjizi Olivere Milosavljević Činjenice i tumačenja – Dva razgovora sa Latinkom Perović, smenjena sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije opisuje vreme posle svog političkog pada i kaže:
„Slikar Stojan Ćelić, jedan od retkih ljudi koji je u to vreme sve nas posećivao (iz njenog prethodnog iskaza se može zaključiti da se to nas odnosi na Marka Nikezića, Mirka Tepavca i nju, prim. R.S.), rekao je zajedničkom prijatelju Vukašinu Mićunoviću: ‘Treba ove ljude čuvati!’ Ali, mi nismo Kinezi niti smo Slovenci. Kada je umro Pera Todorović, Matoš je napisao: ‘U Srbiji, kao i u Hrvatskoj, veliki duhovi žalosno žive i žalosno umiru.’ A Dušan Popović je u svojoj studiji O hajducima citirao jedan turski izvor iz 18. veka u kome se kaže: ‘Kod Srba, što je neko gori, to se više ceni!’“
Tih kakav je bio, Ćelić je kad treba umeo da kaže, ali se nije busao u grudi. Uvek su drugi svedočili o tome. U intervjuu Tamari Nikčević u Vremenu 2013, Borka Pavićević je opisivala sudbinu predstave Pijana novembarska noć 1918. po istoimenoj priči Miroslava Krleže. Ona je radila dramatizaciju zajedno sa rediteljem Ljubišom Ristićem, premijera je bila u Splitu 1979. i nakon toga su doživeli brojne napade i osporavanja. Posle izvođenja predstave na Bitefu, u Klubu kulturno-prosvetne zajednice sedeli su zajedno Borka, Ljubiša, Nada Kokotović, Muharem Pervić, Milan Vukos, Slobodan Selenić i Stojan Ćelić: „Nastavili smo raspravu o prirodi srpskog nacionalizma i prirodi svih nacionalizama koji su kasnije srušili Jugoslaviju. Branio nas je Stojan Ćelić. ‘Nemojte, ova deca su poslednje dobro koje nam je ostalo’, govorio je Ćelić.“
Kada je pitam da li je sa Ćelićem razgovarala o politici, Irina Subotić kaže:
„Znali smo se više od trideset godina, ali o politici nismo razgovarali onako bukvalno kako je to danas običaj. Samo smo bili angažovani šezdesetih kada su počeli da se bude književnici, istoričari, filozofi, sociolozi, psiholozi… Išli smo na čuvene sastanke četvrtkom u 7 na Filozofski fakultet gde su se promovisale programske i teoretske ideje razvijanja jednog drugačijeg socijalizma u odnosu na onaj koji je izneverio mnoge nade.
Šezdesete, i početak sedamdesetih, predstavljale su u Srbiji vreme prosvećenog socijalizma i normalno da je Stojan Ćelić bio uvažavan umetnik od strane tadašnje političke elite. To je bilo očekivano od ozbiljnog intelektualca kakav je bio Marko Nikezić, koji je sigurno prepoznao ljudske, umetničke i intelektualne sposobnosti Stojana Ćelića.
Nikada se u našim razgovorima nisu potencirala velika razočaranja, nije se gubilo vreme za puko ispoljavanje kritičkog duha, koliko se pokazivala aspiracija za nekim boljim, pravičnijim uređenjem. Šezdesete godine su bile ekonomski i inače mnogo lakše za život nego pedesete, a sadamdesete su već postavljale ozbiljna egzistencijalna pitanja – pitanja opstanka Jugoslavije zbog donošenja Ustava iz 1974. godine, koji je otvarao put raspadu Jugoslavije, kako je moj otac govorio. Tada smo se uplašili za svoju zemlju, a finale smo doživeli dvadeset godina kasnije.“
Prvi januar kod Stoleta
U priči o Stojanu Ćeliću nezaobilazan je prvi januar svake godine. Najpre sâm, a potom, od sredine sedamdesetih godina sa suprugom Ivanom Simeonović Ćelić, dočekivao je goste koji su dolazili sa velikom radošću jer su se pojedini ljudi viđali samo jednom godišnje. Svi su željno iščekivali to veče. Stizalo se oko sedam, pola osam, i svi su znali šta ih čeka.
Na sred stola ogromna ćurka punjena orasima koju je Stojan pekao punih pet sati u pećnici na tihoj vatri i ogromna šunka za koju su se specijalno oštrili noževi. Bilo je majstora koji su to umeli tanko, tanko da seku kao što je to godinama radio nuklearni fizičar, profesor Dragan Popović, a posle Eduard Ile. Na stolu su bili i velika salata od svežeg rendanog celera sa orasima i malo milerama, sirevi i kajmak, a kasnije i žerbo kocke koje je pravila Ivanina sestra, i Ivanin nezaboravni grilijaš. I svako bi doneo ponešto, i svega bi ostalo.
Bivalo je pedesetak gostiju u stanu od pedesetak kvadrata, generali, inženjeri, arhitekte, novinari, balerine, istoričari umetnosti, glumci, reditelji, diplomate, slikari, vajari… Bili su tu Muci Draškić i Svetlana Bojković, Sveta i Lika Lukić, Slobodan Selenić sa Merimom, Gojko i Irina Subotić, Zoran i Dana Žujović, Rada Đuričin i Dragan Popović, Predrag Bajčetić i Boba Blagojević, Eduard i Teodora Ile, Luj i Ksenija Todorović, Bosa Kićevac i Milan Popović, Zoran i Danka Pavlović, Dušan i Mira Otašević…
Oko stola ih je sedelo desetak, pa bi se smenjivali, sedelo se po podu, pušilo da je dim pekao oči, luftiralo se i nastavljalo… Pričalo se o umetnosti, knjigama, o svakodnevici, o tome gde je ko putovao, šta je video, doživeo, koje su dobre predstave u pozorištu, izložbe, filmovi, komentarisali su se kulturni događaji, pomalo se ogovaralo… Politika je bila na poslednjem mestu.
Stole je pio isključivo belo vino, a kad bi ga pitali koje najviše voli, odgovorio bi da nije važno, važno je samo da ga je mnogo. I bilo ga je, dobro ohlađenog, tokom cele noći.
Posle smrti Stojana Ćelića, 30. aprila 1992, njegova supruga Ivana je nastavila tradiciju sve dok nije počela korona. Slavila je i njegov rođendan, 16. februar. Preminula je 2023.
Dva prijatelja
Kada je Stojan Ćelić umro, od njega se s ogromnom tugom opraštao Muci Draškić, bolno mu je nedostajao. Tvrdila sam da je to bio jedini partizanovac kojeg je voleo više od svih zvezdaša zajedno. Muci se šalio kako je Partizan bio Stoletova ’nametnuta ljubav’ dok je bio oficir, a ja sam mu citirala šta je rekao u mikrofon Milošu Jevtiću: „Bio sam posle rata van Beograda. Preko radija i štampe sam pratio zbivanja u sportu. I eto, jedna od ljubavi je Partizan… I pored toga, ne bih mogao da objasnim zašto sam se vezao za Partizan. Ta odluka, doneta u jednom trenutku i danas je osnov svega.“
Opisivao mi je Muci kako je jednog leta na Lokrumu tražio Stojana pogledom, a on se „uglavio u neku stenu kao Polifem, onako velik, stabilan, sa odsjajem mora u plavim očima.“
Za Ćelićev dekor u predstavi ’Čekajući Godoa’ govorio je da je to „prva moderna scenografija na našim scenama“. Kada je kao upravnik Ateljea 212 odlučio da obnovi ’Godoa’ tražio je od Ćelića da napravi novu verziju tog dekora, još moderniju.
Radio je i scenografiju za Čehovljevog ’Galeba’ u Mucijevoj režiji. Poslednje što je uradio, već načetog zdravlja, bila je skica za čeličnu zavesu u novom Ateljeu 212.
Ne poznajem dvojicu umetnika koji su toliko suspregnuto emotivno bolovali raspad Jugoslavije kao Srbin iz Hrvatske Muci Draškić, i Srbin iz Bosne Stojan Ćelić. Obojica su za Jugoslaviju bili duboko vezani. Muci je čak verovao da je to ubrzalo kraj njegovom prijatelju koji je odbijao da se pomiri sa stvarnošću čije je krvave posledice već nazirao.
Jednom mu je brutalno rekao: „Stole, ovo će sve da se raspadne, da ode u p.m.“
Ćelić nije prihvatao tu mogućnost i ljutito mu je uzvratio da ne veruje, i da će sa Jugoslavijom biti sve u redu. Bila je to, naravno, samo njegova želja koja ga je hranila do poslednjeg trenutka.
Kraj
Poslednja godina Stojanovog života nije bila laka. Posle letovanja s prijateljima u Budvi i jedne slučajne povrede sve je krenulo nizbrdo. Rana na prstu se širila a Stojan je jedva pristao da ode kod lekara. Nije voleo lekare, retko ili skoro nikada nije kontrolisao svoje zdravstveno stanje, a tad kada je krenuo bilo je već kasno. Konstatovan je šećer koji ga je, uz druge komplikacije, za nepunu godinu dana odneo. Ivana je stalno bila uz njega i u kući i kad je bio u bolnici. Pretvorila se u senku. Sve je izdržala, a kraj joj je bio najteži.
Iako komunista, a kršten u detinjstvu, Ivana ga je svesno i savesno sahranila s krstom iako je znala da će joj zameriti čaršija, što se i dogodilo. Znala je da joj Stojan ne bi zamerio. Popova svakako nije bilo, ali u septembru mesecu iste godine odlučila je da, u prisustvu bliskih prijatelja, Đurića, Pavlovića i svoje porodice, u manastiru Studenici, u kojoj su Ćelići više puta boravili, iguman Jovan, koji je cenio Stojana, održi opelo i da se tako isprati prijatelj koga su svi voleli.
Legat
„Kad god dođem u Bosanski Novi, ja istovremeno upoznajem i neki novi grad, ali prepoznajem i grad u kome sam rastao, grad moga detinjstva za koji me vezuju bezbrojne uspomene. Svaki put me ponovo uzbuđuju lepota grada i njegove okoline, a posebno izuzetna lepota njegovih reka Une i Sane, srećem ljude koji su mi na svoj način bliski i dragi. Zbog svega toga želim da rodnom gradu podarim kolekciju mojih slika, crteža i grafika, uz jedini uslov da se prethodno za njihovu postavku obezbedi adekvatan prostor na povoljnoj lokaciji.“
Ovako se Stojan Stole Ćelić oprostio sa rodnim gradom kada mu je 1988. godine ostavio Legat sačinjen od 30 grafika, pet crteža i dve slike kao neprocenjivu umetničku vrednost. Doduše, ove brojke su zapisane u pomenutoj monografiji Stojan Ćelić, dok zvanični bosansko-hercegovački dokumenti navode spisak od 31 grafike, četiri ulja na platnu i šest crteža.
U godini kada je preminuo, 1992, njegovo rodno mesto je prestalo da bude Bosanski Novi, postalo je Novi Grad. Njegov Legat je sačuvan za vreme rata i 2005. godine dobio je status nacionalnog spomenika Bosne i Hercegovine.
Izvor: RTS OKO
