Пише: Радмила Станковић
„Моје сликарство није, барем се тако мисли – сликарство за ширу јавност, иако мислим да су у питању предрасуде… Иначе, ја не жудим, и то не само у овом тренутку, за великим бројем посетилаца или поштовалаца мојих слика. Имам, међутим, утисак – чак верујем у то – да ће се једног дана – то што се не догађа данас – десити, то јест да ће много више људи бити заинтересовано за оно што радим, а и, што је најважније, да ће разумети то што ја радим. Изгледа да је данас људима тешко да схвате на одређен начин организовану слику. Занимљиво, сами живе у геометријским телима, а не прихватају геометрију у слици.“
Овако је о свом делу говорио Стојан Ћелић, кога су звали Столе. А историја уметности је његово дело уписала, једноставно речено, као геометријску апстракцију. И о тој његовој апстракцији критичари су исписали странице и књиге. А он је нерадо, само кад био директно пропитиван, тумачио:
„Неки наговештаји у сликарству првих деценија 20. века одредили су видове апстрактне уметности. Ми смо се могли у другој половини века наћи у свету апстрактне уметности као у свом животном простору, без сумњи без нових питања, обављајући своје задатке под дејством утицаја и фактора који онемогућавају налажење корена. Нисам ни у време пуне доминације апстрактне уметности, прихватајући је, сматрао да је она неприкосновена. Разумљиво, нисам могао прихватати примедбе да се унутар ње, као концепта, одвајамо од живота. Она је само утврдила могуће људске мере у сфери у којој се мишљење и виђење у највишем степену подударају…
Апстрактна уметност је чињеница овог века и то је чини виталном и неуништивом. Она се није исказала само унутар себе, утицај јој је и у другим областима делотворан. У времену без стила, она је наговестила, иако није до краја реализовала стил. Облици савременог живота без ње су немогући.“
Мирна лука атељеа
Један од Ћелићевих најближих пријатеља, редитељ Љубомир Муци Драшкић (1937-2004), признао је да није разумео његове слике, цртеже, скице и графике када их је први пут видео. Није разумео, али му се допало. Можда и стога што је волео Ћелића, у његовом присуству се осећао мирним и сигурним. Имао је привилегију да је једини могао ненајављен да уђе код сликара у атеље: „Столе је мени био мирна лука. Кад год сам имао неку фрку, одлазио сам код њега, третирао сам га као бенседин, за мене је он био пилула за умирење.“
И ваљда ће из тог дружења, из несебичне љубави и огромног поштовања према пријатељу, током времена заволети и његову геометријску апстракцију: „Време ће учинити своје – разумећу. У сликама ћу препознати његове доживљаје воде, мора Медитерана. Почећу да схватам геометризам и редукцију природе.“
Мангупи који су тих година и даље снажно исијавали дух бифеа Атељеа 212, препричавали су како је Муци купио ’Бурду’, повадио шнитове за кројење и однео их Ћелићу: „Ево ти, не мораш да се мучиш, само попуни ово!“
Нисам била далеко од бурдиних шнитова када сам као млад новинар разговарала са Стојаном Ћелићем августа 1976. године. Он је сликао, за мене попуњавао исцртани простор на платну, а ја сам питала:
„На шта мислите док сликате?“
Упутио ми је непријатан поглед и са мало цинизма у гласу одбрусио:
„На слику!“
Било је то најглупље питање које сам као новинар икада поставила. Није ми замерио, напротив, неку годину касније ми је једне суботе, док смо пили кафу у његовом атељеу, направио цртеж, мој портре, и рекао ми где и како да га урамим.
Субота је била дан отворених врата када су многи пријатељи долазили у Ћелићев атеље – дворишна зграда у улици Лоле Рибара 27. Био је то професионално саграђен атеље са целим зидом у стаклу одакле се видела палилулска падина ка Дунаву. Прављен је за Уроша Предића, који је ту радио све до смрти, 11. фебруара 1953. године. Од тада до 1957. користио га је Миодраг Б. Протић, када је у њега ушао Ћелић, и остао ту до одласка у болницу.
Пре те суботе, постојао је уторак о коме је говорио редитељ Муци Драшкић:
„Уторком у шест долазили су у атеље Младен Србиновић, Александар Зарин, Бошко Карановић, повремено Мића Поповић. Седело би се до осам, пола девет, и озбиљно разговарало, расправљало о уметности. Онда би Стојан отишао кући, па бисмо се поново нашли у кафани. Такав је био дугогодишњи циклус. Уз Стојана сам упознао многе људе.“
После уторка, домаћин је увео ново правило. Сви који су пожелели да га виде, могли су то суботом од поднева, у наредних неколико сати. Догађало се да се у атељеу сретну они који то баш и нису планирали, ни хтели, а Стојан је мирно сликао и разговарао са свима. Волео је да пита оно што би га занимало и пажљиво је слушао. А кад му разговор није био по вољи, изговорио би своју чувену реченицу: „Не бих ја вас више задржавао.“
Одрастање у Босанском Новом
Једне суботе сам дошла после боравка у Босанском Новом и описивала му лепоте његовог родног места у коме сам тада била први, и до сада једини пут. Ту је провео детињство и са родитељима отишао у Београд када је имао непуних 12 година. Одатле памти први афинитет за оно чиме ће се бавити целог живота, што је Милошу Јевтићу у интервјуу за Радио Београд овако објаснио:
„Босански Нови у коме сам рођен, није био средина у којој се могло мислити шире или више о уметности. Радо се сећам наставнице цртања у Грађанској школи. Сматрам да ме је она на посебан начин увела у сликарство. Износила је и качила на таблу један обичан, скоро баналан цртеж те исте школске табле, коју смо морали упорно да цртамо. Увек је наше цртеже враћала као недовршене, непотпуне или недефинисане… Накнадно мислећи о томе, питам се није ли она тада већ нешто знала о кубизму, о неопластицизму, о супрематизму и другим сличним покретима у свету…“
Тадашњи Босански Нови, на ушћу Сане у Уну, за Стојана је био град изузетне лепоте. Он је рођен на Јабланици, у делу града у коме се налази православна црква. Из куће његових родитеља видео се део простора који припада Босни, али и део који припада Банији.
Његов отац је био пореклом из Баније, опанчар, синдикалиста, борац за радничка права, организатор штрајкова, и у малом месту више му није било опстанка. Тако је селидба у Београд 1937. године била једини излаз.
У Београду
Стојан тада нема још 12 година али зна шта га у новом граду занима – уметност. Обилази антикварнице, у данашњем Булевару краља Александра, Балканској и Кнез Михаиловој улици, налази занимљиве књиге и брошуре које је могао себи да приуши.
Из тог периода памти Изложбу италијанског портрета кроз векова (од Давида до Сезана) и Изложбу француске уметности, које су биле у Музеју кнеза Павла. Памтио је и изложбе у Уметничком павиљону на Калемегдану. Једна је била посвећена Милану Стојадиновићу:
„На великим платнима Стојадиновић је приказан као покретач индустрије и пољопривреде, затим у разговорима са сељацима на житним пољима, и слично. Те слике би могле да задовоље неке симпатизере соцреализма. Претпостављам да су аутори тих радова били и неки Руси сликари којих је тада као емиграната у Београду било доста. Свакако, било је и наших сликара који су сликали такве слике.“
Ћелићево ликовно образовање почиње на часовима цртања у приватној школи Младена Јосића (1897-1972) у Коларчевој задужбини. Једно време су ту предавали и Зора Петровић (1894– 1962) и Јован Бијелић (1884-1964).
У разговору са Иваном Симеоновић Ћелић (вођеном 1983. и објављеном у књизи Стојан Ћелић, Клио, 1996), сликар се присећао:
„Зора Петровић је била тада, и касније, интимно затворена. Деловала је енергично и најчешће је, заборављајући да је на часовима, настављала да развија слику ученика правећи пред нашим очима своју.“
У школи код Јосића је упознао будуће колеге и пријатеље – Бошка Карановића, Младена Србиновића, Александра Томашевића, Миодрага Б. Протића…
У јесен 1943. положио је пријемни на Академији за ликовне уметности и почео студије у класи професора Михаила Петрова. Академија је била у згради у Рајићевој улици, па су их Немци избацили одатле, а онда су се у року од три месеца преселили у зграду Техничког факултета, па у зграду затвореног Музеја кнеза Павла, и коначно у зграду Коларчевог народног универзитета. Ту упознаје Сретена Стојановића, Илију Коларевића и Мила Милуновића.
Ткаља над безданом: Нацрт за космологију женског искуства у поетици Милице Краљ
Академија је прекинула са радом у пролеће 1944, а Ћелић и Карановић су наставили да цртају. И да се информишу шта се догађа на ратишту. Ћелић је то овако описао:
„Група у којој сам се налазио формирала се спонтано, од људи које сам познавао. Састајали смо се у Маринковој бари, у стану Бошка Карановића, у атељеу у Златиборској улици у којој је тада радио вајар Милан Бесарабић. Били су ту Бранко Омчикус, Бошко Карановић, Јован Живановић, Нана и Богдан Богдановић, Војислав Кораћ, Миленко Шуваковић, Милета Стајић…“
Борац 20. српске бригаде
Ћелић је постао борац 20. српске бригаде, секретар СКОЈ-а батаљона и шеф пропагандног одсека ове бригаде. Учествоваће у ослобађању места у источној и западној Србији и Босни.
Са друговима из бригаде, Мићом Поповићем и Жиком Стојковићем, учествовао је у ослобађању Загреба, јер је њихова 20. бригада, у саставу 45. српске дивизије, имала најистуренију улогу. Јединица у којој је он био издала је познати проглас о ослобођењу Загреба. После рата ће са Мићом, који је непосредно после рата такође прешао у пропагандни одсек, бити заједно у Аустрији (Лајбниц) где су „цртали, разговарали, замишљали свој каснији живот“, како је сведочио Ћелић.
Пробао је после рата млади уметник да оде из армије, да настави студије, али било је немогуће. Тако је крајем 1947. године био принуђен да се обрати шпанском борцу, генералу Отмару Креачићу чији је надимак био „Култура“, а који је тада био у врху Главне политичке управе ЈНА. Он је разумео будућег сликара и омогућио му да студира, али као официр.
Тако је 1948. године дошао у класу професора Ђурђа Теодоровића, коју је касније преузела Љубица Цуца Сокић. Од треће године, будући је имао право да бира професора, био је код Недељка Гвозденовића, код кога је 1951. завршио основне студије и специјални течај, нешто као данас магистратура.
Коначно је 1953. године постао цивил, завршио специјалку, ушао у атеље који му је уступио Бошко Карановић (палата „Истра“, „Риунионе“ на Тргу Републике), постаје члан Удружења ликовних уметника Србије.
Током лета ради у Сопоћанима у саставу екипе Завода за заштиту споменика Србије. Кратко је време професор цртања у XI београдској гимназији, да би већ следеће године био изабран за асистента на Академији за ликовне уметности.
Излазак пред публику
Ћелић 1954. има 29 година, када његове графике, наравно и он, путују на 27. Бијенале у Венецији. У Југословенском павиљону његов рад је део селекције Савремена југословенска графика. Потом први пут излаже самостално у Галерији УЛУС-а на Теразијама – седамнаест слика и седамнаест цртежа. Изложбу је отворио Марко Челебоновић. Историчарка уметности др Ирина Суботић ће записати да је са двадесет девет година Ћелић био зрео стваралац.
Ивана Симеоновић Ћелић га је питала да ли је био срећан због свега интензивно доброг што му се догодило у те две године, а он сублимира мисао коју могу да потврде сви који су га добро познавали:
„Тешко је говорити о срећним годинама и не знам да ли сам икада био стварно срећан… Срећа је за мене нека врста помирења са собом, пристајање на оно што се догодило и што се догађа. Тако сам истовремено на другој страни, на рубу сете.“
Остало му је да жали што није средио своје белешке са тог путовања у Венецију, па даље Рим, Напуљ, Помпеја, Арецо, Фиренца… Јер, те године на Бијеналу су приказани: Курбеова изложба (52 дела); велике ретроспективе Арпа, Ернста, Мироа, Паула Клеа; у националним павиљонима излагани су Делво, Магрит, Дерен, Матис, Руо, Вламенк, Бронер, Никола де Стал, Брак, Бекон, Шлемер, Де Кунинг…
Група „Децембар“
Почетком јесени 1955. у кафани „Москва“ састала се група – Лазар Возаревић, Зоран Петровић, Александар Томашевић и Стојан Ћелић, који мисли да су били ту присутни и Миодраг Б. Протић и Александар Луковић. Договорили су се да формирају групу која ће се звати Децембар, тако је предложио Ћелић, јер су за децембар имали заказан термин за групну изложбу у Уметничком павиљону. Група је постојала до 1960. године.
Почетком шездесетих интензивније се отварају могућности измене слике света и кад је реч о помаку у односу на постојећу ликовну сцену тадашње Југославије. Ћелићева генерација је окренута новом и он ће на том путу пролазити фазе о којима су писали и анализирали их многи историчари уметности и сликари.
Пријатељ и верни тумач његовог дела др Ирина Суботић данас, поводом стогодишњице његовог рођења, полази од тога да је Стојан Ћелић био озбиљан интелектуалац:
„Озбиљан у свом сликарству, изузетан као професор о чему сведоче многи његови ђаци са поштовањем и љубављу. Био је ангажован интелектуалац јер је ангажованост била део његовог хабитуса – од младости када је био у ратним походима, до последњих дана. Увек на правој страни. Као професор, педагог, сматрао је да је његов задатак да подржава савремену мисао не само у уметности, већ иначе, да не сме остати заточен у неким идеолошким матрицама.
Насмешен и ћутљив, позитиван, ненаметљив, импозантан. Са мало речи направио би атмосферу, умео је да говори праве ствари у правом тренутку. Ретко је, али готово са неким оптимизмом, причао о ономе што је за време рата доживео. Био је везан за источну Србију где је ратовао 1945. године. Једном приликом смо Гојко и ја били на Ртњу, када је Стојан дошао код нас да у малом изнајмљеном стану проведемо заједно један викенд. Шетао је, фотографисао по Ртњу та два дана, направио дивне фотографије природе које су веома личиле на његове цртеже из педесетих година.
Није био жестоки комуниста, није имао неке велике позиције у Комунистичкој партији, односно Савезу комуниста. Та партија је окупљала око себе многе уметнике који су служили да се у свакој прилици, када је то било потребно, обрачунају са неистомишљеницима разних профила. Од ’црног таласа’ до свих бројних прогона уметника. Стојан је био далеко од таквих партијских чистки, чак је био озлојеђен што поједине његове колеге, посебно из Децембарске групе, као јетки комунисти, нису схватали ново време. То је била његова битна, велика одлика, нешто што га је потпуно издвајало од жустрих уметника његове генерације.
Постепено и врло доследно, веома рано се удаљавао од сликарства четрдесетих година које је обележила идеологија социјалистичког реализма. У том периоду сликао је пејзаже и портрете, неке и у официрској униформи, али без гласног позива на званичну програмску уметност. Ипак, кроз та дела читамо дух времена.
Од самог почетка педесетих година, посебно на слободно интерпретираним портретима својих најближих пријатеља, осведочио се као експресиван, снажан уметник који је у сликарском погледу надвладао наметнуту идеолошку матрицу. Била је то основа за схватање нове улоге уметности, различите у односу на оно што је утемељила догма претходног периоду, када је велику улогу имао, између осталих идеолога, и Ото Бихаљи Мерин.
Тренутно је у моди одушевљење ликом и делом овога критичара о коме се пише као о утемељитељу модернизма код нас. Истина, треба му одати пошту што се супротставио нацистичким идејама ‘изопачене уметности’ и што је заступао вредности немачког модернизма, али не треба заборавити да је он својим ауторитетним хвалоспевима наше народне, примитивне, фолклорне ликовности и изложбама којима се деценијама наша култура идентификовала у свету са наивом, у ствари доприносио заустављању јачања и продора савременог карактера наше културе.
Ћелић је доследно, темељно и простудирано преображавао свој ликовни универзум, у ходу ка апстракцији која се ослањала на доживљени свет и све више на решавање проблема простора. То је тумачио и у својим текстовима, посебно када су се односили на млађе уметнике и његове следбенике. У њима се никада није могла препознати ниједна додирна тачка с идеологијом партије којој је припадао. Био је најбољи уредник часописа Уметност који је основао и водио пет година, дајући могућност младим људима да се огледају својим првим радовима.“
Столетова политика
Као левичар, комуниста Стојан Ћелић је био близак либералима и док су били на власти, али и када су отишли у историју. Као члан САНУ, био је један од 16 академика који су 1985/86. учествовали у изради Меморандума. Били су ту још Душан Каназир, Павле Ивић, Антоније Исаковић, Михајло Марковић, Милош Мацура, Дејан Медаковић, Мирослав Пантић, Никола Пантић, Љубиша Ракић, Радован Самарџић, Миомир Вукобратовић, Василије Крестић, Иван Максимовић, Коста Михаиловић и Никола Чобељић.
У књизи Оливере Милосављевић Чињенице и тумачења – Два разговора са Латинком Перовић, смењена секретарка Централног комитета Савеза комуниста Србије описује време после свог политичког пада и каже:
„Сликар Стојан Ћелић, један од ретких људи који је у то време све нас посећивао (из њеног претходног исказа се може закључити да се то нас односи на Марка Никезића, Мирка Тепавца и њу, прим. Р.С.), рекао је заједничком пријатељу Вукашину Мићуновићу: ‘Треба ове људе чувати!’ Али, ми нисмо Кинези нити смо Словенци. Када је умро Пера Тодоровић, Матош је написао: ‘У Србији, као и у Хрватској, велики духови жалосно живе и жалосно умиру.’ А Душан Поповић је у својој студији О хајдуцима цитирао један турски извор из 18. века у коме се каже: ‘Код Срба, што је неко гори, то се више цени!’“
Тих какав је био, Ћелић је кад треба умео да каже, али се није бусао у груди. Увек су други сведочили о томе. У интервјуу Тамари Никчевић у Времену 2013, Борка Павићевић је описивала судбину представе Пијана новембарска ноћ 1918. по истоименој причи Мирослава Крлеже. Она је радила драматизацију заједно са редитељем Љубишом Ристићем, премијера је била у Сплиту 1979. и након тога су доживели бројне нападе и оспоравања. После извођења представе на Битефу, у Клубу културно-просветне заједнице седели су заједно Борка, Љубиша, Нада Кокотовић, Мухарем Первић, Милан Вукос, Слободан Селенић и Стојан Ћелић: „Наставили смо расправу о природи српског национализма и природи свих национализама који су касније срушили Југославију. Бранио нас је Стојан Ћелић. ‘Немојте, ова деца су последње добро које нам је остало’, говорио је Ћелић.“
Када је питам да ли је са Ћелићем разговарала о политици, Ирина Суботић каже:
„Знали смо се више од тридесет година, али о политици нисмо разговарали онако буквално како је то данас обичај. Само смо били ангажовани шездесетих када су почели да се буде књижевници, историчари, филозофи, социолози, психолози… Ишли смо на чувене састанке четвртком у 7 на Филозофски факултет где су се промовисале програмске и теоретске идеје развијања једног другачијег социјализма у односу на онај који је изневерио многе наде.
Шездесете, и почетак седамдесетих, представљале су у Србији време просвећеног социјализма и нормално да је Стојан Ћелић био уважаван уметник од стране тадашње политичке елите. То је било очекивано од озбиљног интелектуалца какав је био Марко Никезић, који је сигурно препознао људске, уметничке и интелектуалне способности Стојана Ћелића.
Никада се у нашим разговорима нису потенцирала велика разочарања, није се губило време за пуко испољавање критичког духа, колико се показивала аспирација за неким бољим, правичнијим уређењем. Шездесете године су биле економски и иначе много лакше за живот него педесете, а садамдесете су већ постављале озбиљна егзистенцијална питања – питања опстанка Југославије због доношења Устава из 1974. године, који је отварао пут распаду Југославије, како је мој отац говорио. Тада смо се уплашили за своју земљу, а финале смо доживели двадесет година касније.“
Први јануар код Столета
У причи о Стојану Ћелићу незаобилазан је први јануар сваке године. Најпре сâм, а потом, од средине седамдесетих година са супругом Иваном Симеоновић Ћелић, дочекивао је госте који су долазили са великом радошћу јер су се поједини људи виђали само једном годишње. Сви су жељно ишчекивали то вече. Стизало се око седам, пола осам, и сви су знали шта их чека.
На сред стола огромна ћурка пуњена орасима коју је Стојан пекао пуних пет сати у пећници на тихој ватри и огромна шунка за коју су се специјално оштрили ножеви. Било је мајстора који су то умели танко, танко да секу као што је то годинама радио нуклеарни физичар, професор Драган Поповић, а после Едуард Иле. На столу су били и велика салата од свежег ренданог целера са орасима и мало милерама, сиреви и кајмак, а касније и жербо коцке које је правила Иванина сестра, и Иванин незаборавни грилијаш. И свако би донео понешто, и свега би остало.
Бивало је педесетак гостију у стану од педесетак квадрата, генерали, инжењери, архитекте, новинари, балерине, историчари уметности, глумци, редитељи, дипломате, сликари, вајари… Били су ту Муци Драшкић и Светлана Бојковић, Света и Лика Лукић, Слободан Селенић са Меримом, Гојко и Ирина Суботић, Зоран и Дана Жујовић, Рада Ђуричин и Драган Поповић, Предраг Бајчетић и Боба Благојевић, Едуард и Теодора Иле, Луј и Ксенија Тодоровић, Боса Кићевац и Милан Поповић, Зоран и Данка Павловић, Душан и Мира Оташевић…
Око стола их је седело десетак, па би се смењивали, седело се по поду, пушило да је дим пекао очи, луфтирало се и настављало… Причало се о уметности, књигама, о свакодневици, о томе где је ко путовао, шта је видео, доживео, које су добре представе у позоришту, изложбе, филмови, коментарисали су се културни догађаји, помало се оговарало… Политика је била на последњем месту.
Столе је пио искључиво бело вино, а кад би га питали које највише воли, одговорио би да није важно, важно је само да га је много. И било га је, добро охлађеног, током целе ноћи.
После смрти Стојана Ћелића, 30. априла 1992, његова супруга Ивана је наставила традицију све док није почела корона. Славила је и његов рођендан, 16. фебруар. Преминула је 2023.
Два пријатеља
Када је Стојан Ћелић умро, од њега се с огромном тугом опраштао Муци Драшкић, болно му је недостајао. Тврдила сам да је то био једини партизановац којег је волео више од свих звездаша заједно. Муци се шалио како је Партизан био Столетова ’наметнута љубав’ док је био официр, а ја сам му цитирала шта је рекао у микрофон Милошу Јевтићу: „Био сам после рата ван Београда. Преко радија и штампе сам пратио збивања у спорту. И ето, једна од љубави је Партизан… И поред тога, не бих могао да објасним зашто сам се везао за Партизан. Та одлука, донета у једном тренутку и данас је основ свега.“
Описивао ми је Муци како је једног лета на Локруму тражио Стојана погледом, а он се „углавио у неку стену као Полифем, онако велик, стабилан, са одсјајем мора у плавим очима.“
За Ћелићев декор у представи ’Чекајући Годоа’ говорио је да је то „прва модерна сценографија на нашим сценама“. Када је као управник Атељеа 212 одлучио да обнови ’Годоа’ тражио је од Ћелића да направи нову верзију тог декора, још модернију.
Радио је и сценографију за Чеховљевог ’Галеба’ у Муцијевој режији. Последње што је урадио, већ начетог здравља, била је скица за челичну завесу у новом Атељеу 212.
Не познајем двојицу уметника који су толико суспрегнуто емотивно боловали распад Југославије као Србин из Хрватске Муци Драшкић, и Србин из Босне Стојан Ћелић. Обојица су за Југославију били дубоко везани. Муци је чак веровао да је то убрзало крај његовом пријатељу који је одбијао да се помири са стварношћу чије је крваве последице већ назирао.
Једном му је брутално рекао: „Столе, ово ће све да се распадне, да оде у п.м.“
Ћелић није прихватао ту могућност и љутито му је узвратио да не верује, и да ће са Југославијом бити све у реду. Била је то, наравно, само његова жеља која га је хранила до последњег тренутка.
Крај
Последња година Стојановог живота није била лака. После летовања с пријатељима у Будви и једне случајне повреде све је кренуло низбрдо. Рана на прсту се ширила а Стојан је једва пристао да оде код лекара. Није волео лекаре, ретко или скоро никада није контролисао своје здравствено стање, а тад када је кренуо било је већ касно. Констатован је шећер који га је, уз друге компликације, за непуну годину дана однео. Ивана је стално била уз њега и у кући и кад је био у болници. Претворила се у сенку. Све је издржала, а крај јој је био најтежи.
Иако комуниста, а крштен у детињству, Ивана га је свесно и савесно сахранила с крстом иако је знала да ће јој замерити чаршија, што се и догодило. Знала је да јој Стојан не би замерио. Попова свакако није било, али у септембру месецу исте године одлучила је да, у присуству блиских пријатеља, Ђурића, Павловића и своје породице, у манастиру Студеници, у којој су Ћелићи више пута боравили, игуман Јован, који је ценио Стојана, одржи опело и да се тако испрати пријатељ кога су сви волели.
Легат
„Кад год дођем у Босански Нови, ја истовремено упознајем и неки нови град, али препознајем и град у коме сам растао, град мога детињства за који ме везују безбројне успомене. Сваки пут ме поново узбуђују лепота града и његове околине, а посебно изузетна лепота његових река Уне и Сане, срећем људе који су ми на свој начин блиски и драги. Због свега тога желим да родном граду подарим колекцију мојих слика, цртежа и графика, уз једини услов да се претходно за њихову поставку обезбеди адекватан простор на повољној локацији.“
Овако се Стојан Столе Ћелић опростио са родним градом када му је 1988. године оставио Легат сачињен од 30 графика, пет цртежа и две слике као непроцењиву уметничку вредност. Додуше, ове бројке су записане у поменутој монографији Стојан Ћелић, док званични босанско-херцеговачки документи наводе списак од 31 графике, четири уља на платну и шест цртежа.
У години када је преминуо, 1992, његово родно место је престало да буде Босански Нови, постало је Нови Град. Његов Легат је сачуван за време рата и 2005. године добио је статус националног споменика Босне и Херцеговине.
Извор: РТС ОКО
