Пише: Ентони Готлиб
Готфрид Лајбниц није био први филозоф који је мислио да живимо у најбољем од свих могућих светова. Али можда је имао најмање среће јер му је постхумна судбина доделила да га Волтер исмеје у Кандиду (1759), најбољој од свих могућих пародија. У време кад је Волтер писао, четири деценије после Лајбницове смрти, немачки полимат био је познат по свом раду у неколико наука, филозофији, историји, праву и посебно математици – он и Њутн су, независно један од другог, изумели инфинитезимални рачун, али Лајбницова нотација се користи и данас. Лајбницов углед је настављао да расте годинама после његове смрти јер су стално откривана необјављена дела, од којих су нека кумовала дигиталном добу. Али све то никад неће сасвим успети да избрише Волтеров подсмех.
Лајбниц је сувише логично размишљао о Богу. Као неки стари стоици, мислио је: ако је Бог свемоћан и добар, наш свет мора бити најбољи од свих могућих светова. Кад би могао постојати бољи, Бог би створио тај бољи. Сву нашу патњу морамо схватити као мања зла која доприносе већем добру. То је одговор на вековно питање зашто Бог допушта да се догађају лоше ствари. „Не могу то подробно показати“, признао је Лајбниц, „зато што ниједан коначан ум не може да сагледа све везе између догађаја“. Али Бог извесно није пропустио да уради све важне прорачуне. Због тога, инсистирао је Лајбниц, можемо бити сигурни да би сваки замишљени свет који нам се може учинити срећнијим од нашег заправо био гори кад би се све узело у обзир.
То оптимистичко расуђивање дало је Волтеру много доброг материјала за рад. У његовом роману, млади Кандид је избачен из баронског дворца у Вестфалији и изложен низу живописних, тешких катастрофа широм земаљске кугле, често у друштву свог једнако измученог учитеља доктора Панглоса. Панглосу полази за руком да никад не клоне духом; он је уверен да све муке и несреће служе неком добру јер је „немогуће да се Лајбниц варао“. Добри доктор је вичан претварању сваког несрећног догађаја у скривени благослов. Чак и сифилис који у једном тренутку заради заправо је добар јер Колумбо из Новог света није донео само ту болест већ и чоколаду. Панглос тријумфално закључује да без сифилиса не би било чоколаде.
Волтеру се може опростити слободно тумачење Лајбницове мисли у Кандиду. Стварни Лајбниц се, међутим, готово увек уздржавао од панглосовских оправдања за конкретна зла. Он је своју теорију одржавао у безбедној апстрактности, а Волтер ју је оденуо у комедију и спустио на земљу. Теза о најбољем од свих могућих светова имала је још једно одбрамбено средство које Волтерова сатира занемарује. Лајбниц, наиме, није говорио о нашој планети у некој конкретној фази историје, већ о целом универзуму, посматраном са становишта вечности. Он није тврдио да је све не може бити боље сада и овде. По његовом мишљењу, наш задатак је да свој комад света направимо бољим и да допринесемо оптималном свету који је Бог учинио достижним. Лајбниц је живео у дивном времену у ком се могло урадити много доброг, или је бар тако мислио. Најновији пробоји у знању и технологији, писао је 90-их година 17. века, ускоро би могли учинити људе „неупоредиво срећнијим“. Веровао је да је његова улога ширење вести о корисним открићима, рад на сопственим изумима и убеђивање владара да све то користе за добробит човечанства.
Заиста, његове нове биографије – Одри Боровски, Лајбниц у свом свету: настајање учењака и Мајкл Кемпи, Најбољи од свих могућих светова: Лајбницов живот у седам кључних дана – показују да је Лајбниц непрестано покушавао да побољша свет, мада углавном седећи за својим радним столом.
***
Лајбниц се родио 1646. и одрастао је међу образованим лутеранцима у Лајпцигу. Са осам година пуштен је у библиотеку свог покојног оца, професора етике, и на неки начин одатле никад није изашао. Никад нико није „толико читао, толико студирао, толико размишљао и толико писао као Лајбниц“, каже Дидро у својој Енциклопедији. На врху списка Лајбницових раних радова је песма од триста стихова на латинском коју је као тринаестогодишњак написао за један дан. Отприлике у исто време показао је својим учитељима да је потребно унети нека побољшања у аристотеловску логику. Само делић резултата Лајбницовог неуморног рада објављен је за његова живота, а процењује се да ће за објављивање целокупних дела, у приближно сто тридесет томова, бити потребно најмање још пола века.
Лајбниц је започео универзитетске студије мало пре свог петнаестог рођендана, а пет година касније стекао је диплому из филозофије, докторат из права – и понуду да ради као професор. Као што је касније рекао, то је одбио зато што је имао „жарку жељу да стекне већу славу у наукама“. У почетку је морао да се задовољи послом правника на двору кнеза-надбискупа у Мајнцу, што је срећом уродило дипломатским задатком који га је одвео у Париз, на пут ка научној слави.
Кад је стигао у Париз 1672, Лајбниц је већ био одушевљен Галилејевом и Декартовом новом науком о кретању материје – такозваном механичком филозофијом. Да би је савладао, почео је ревносно да студира математику код холандског математичара и физичара Кристијана Хајгенса; резултат је било Лајбницово откриће инфинитезималног рачуна. (Почео је да ради на томе 1674.) Понекад су га, међутим, бринуле религијске импликације механичке филозофије. Чинило се да она открива механизме физичког света, али је могла водити и „рушењу свете доктрине“ ако би отишла предалеко. Као вечити помиритељ, Лајбниц је веровао да може решити тај проблем на опште задовољство тако што ће направити синтезу старог и новог мишљења. Осећао је да је Париз право место за њега, али током четири године вредног рада у том граду није успео да нађе одговарајуће намештење и морао је да оде. Најбољи посао у понуди био је дворски саветник и библиотекар у Хановеру, где је радио за војводу Јохана Фридриха, првог од тројице хановерских војвода који ће га запослити. (Трећи је 1714. дошао на британски престо као Џорџ И). Остатак живота је провео бар номинално служећи хановерцима, али и дух и тело су му често били другде. Као да је стално био у додиру са свима: његова заоставштина садржи, између осталог, петнаест хиљада писама, а дописивао се са хиљаду триста људи. Уз то, обично је жонглирао са више пројеката и све их истовремено одржавао у животу.
Један такав мултитаскинг одигравао се у првим месецима 1686, кад је Лајбниц имао тридесет девет година и већ целу деценију радио за хановерце. Био је у Целерфелду, рударском граду у области планина Харц, у северној Немачкој, где је састављао резиме трактата о метафизици који је био завршио. Планирао је да то пошаље једном католичком теологу до чијег је мишљења држао – увек је настојао да формулише своје идеје тако да буду прихватљиве и протестантима и католицима. Али није био у планинама због мира погодног за размишљање. Покушавао је да помогне својим послодавцима да реше проблем дренаже у локалним рудницима сребра. Током шест година, половину времена је проводио у том региону; покушавао је да исуши руднике упрежући снагу ветра. Нажалост, сувише су га опчињавала теоријска питања динамике, што је рударе доводило до очајања. Његове справе понекад су биле сјајни изуми, али као што објашњава Кемпи у Најбољем од свих могућих светова, те донкихотске ветрењаче су се једна за другом ломиле и почетком 1686. пројекат се угасио.
У сваком случају, у то време било је много других занимљивих послова. Лајбниц је сакупљао фосиле и водио геолошка истраживања која су на крају уродила иновативним огледом о историји Земље. Започео је још један пројекат, који се показао кориснијим од било каквог сребра. Хановерске војводе су биле изданак млађег огранка династије Велф; од Лајбница је наручено да напише њену дугу историју. Тај посао никад није завршио – увек је требало додати неки нови очаравајући детаљ – али његово неуморно копање по архивима помогло је војводству да буде унапређено у изборно кнежевство Светог римског царства.
Почетком 1686. средњовековна историја, метафизика и геологија Лајбницу нису биле довољне. У јануару те године написао је чланак којим је указао на оно што је, по његовом мишљењу, била велика грешка у Декартовој физици. Декарт је схватао силу као производ масе и убрзања, док је Лајбниц тврдио да је боље исказати је као производ масе и квадрата убрзања. Тиме се Лајбниц приближио модерном појму кинетичке енергије. У априлу је почео да пише „Испитивање хришћанске религије“, а недуго потом је сачинио свој најважнији трактат о логици. У њему је био садржан зачетак алгебре исказа, сличне логичком калкулусу који је средином 19. века изумео енглески математичар Џорџ Бул. На Буловој алгебри су добрим делом засновани компјутерски језици. Кад је сазнао да је Лајбниц његов претеча, Бул је осетио, према сопственим речима, као да му овај пружа руку кроз векове да би се руковали.
***
У деценијама које је провео тражећи документа о далеким члановима династије Велф за своје главне послодавце, успут је радио и за многе друге великаше, посебно у својим педесетим годинама. На захтев цара Леополда И учествовао је у преговорима о помирењу цркава. Постављен је у један од највиших апелационих судова царства, био је саветник руског цара Петра Великог и први председник Берлинског научног друштва, које је, на његову молбу, основао изборни кнез Бранденбурга. Лајбниц је непрестано тражио подршку за нове пројекте, али није увек наилазио на разумевање. Понекад би он сам учтиво одбио сарадњу. Понуђено му је, на пример, да преузме бригу о ватиканској библиотеци, али то је подразумевало прелазак у католичанство, а он није био склон да тако широко схвати свој екуменизам.
Лајбниц је увек налазио времена за своја апстрактна интересовања. Убрзо пошто је ступио на чело Берлинског друштва, 1700, почео је ревносно да ради на развоју бинарне аритметике, с којом се дуго поигравао. Бинарни систем јединица и нула касније је постао основа дигиталног кодирања. И сам Лајбниц је покушавао да га искористи у својим нацртима машина за рачунање. Свиђале су му се једноставност и сугестивност бинарног система: нацрт текста о томе насловио је „Чудесно порекло свих бројева из 1 и 0, које служи као диван приказ тајне стварања, пошто све проистиче из Бога и ни из чега другог“. У писмима једном језуитском мисионару у Кини, Лајбниц је изложио идеју да би бинарни систем могао допринети прелажењу Кинеза у хришћанство јер би им приближио библијски појам стварања ex nihilo.
Крајем својих шездесетих година Лајбниц је сажео своје особено схватање Божјег дела. У Монадологији, коју је замислио као спој најбољих елемената старих и нових идеја, изложио је своје схватање да је сваки грађевински блок универзума, то јест „монада“, један самодовољан свет. Иако монаде нису материјалне и никад не делују једна на другу, нама се чини да садејствују зато што су координисане „престабилизованом хармонијом“. Судбина сваке од њих одвија се у складу с њеним усађеним програмом, а све ће трајати док Бог – који је јединствена, најважнија монада – не одлучи да је свему дошао крај. Већини филозофа та визија се чинила неуверљивом; први утисак Бертранда Расела био је да је то „некаква фантастична бајка“. Ипак, после пажљивијег разматрања, осећао је велико поштовање према неким моментима Лајбницовог расуђивања.
***
Расел је држао Лајбницову бисту на камину и водио с њим имагинарне разговоре у којима му је саопштавао да су се његове идеје „показале изузетно плодоносним“. Веома се дивио Лајбницовом раду у логици, али је презирао његов „дворски“ живот. Није му се свиђала одлука двадесетогодишњег Лајбница да одбије посао на универзитету јер је сматрао да га је она приморала на „клањање кнежевима без икаквих заслуга и жалосно губљење времена на покушаје да им угоди“. Расел, заправо, није био у праву. Лајбниц је тражио друштво аристократа зато што су они имали моћ да развијају науке и остварују конкретне замисли. Као што једном рекао, они су „богови овог света“. Убеђујући моћнике у мудрост сопствених пројеката, човек је могао „за неколико година постићи нешто за шта би му иначе било потребно неколико векова“. Ако то значи носити напудерисану перику, нека буде тако. (На сваком Лајбницовом портрету видимо га с огромном периком; њом је прикривао ћелавост, квргу на глави и невелику висину.)
Као што показује Одри Боровски у својој биографији, Лајбниц је био неспретан и не нарочито ревностан дворанин. Умео је да буде разметљив и нетактичан кад је препоручивао себе и своје замисли. У писму војводи Јохану Фридриху, нескромно је себе описао као „енциклопедију на две ноге“, а једном се хвалио да је одбио неколико великаша да би могао да води своја истраживања „слободније и можда на већу општу добробит“.
Његови спискови замисли од општег значаја увек су били амбициозни, а понекад и утопијски. Предлог за реформисану и праведнију економију, који је сачинио у својим двадесетим годинама, обећавао је ишчезавање незапослености и несташице хране и описивао веселе групе радника који певају и размењују корисне савете у вези с конкретним послом. Те безбрижне занатлије би биле подстицане да причају „свакојаке забавне приче“, али не и да пију; поред тога, биле би поштеђене напора које подразумева подизање деце јер би њихово потомство расло у државним установама.
Током париских година, једна изложба машина поред Сене навела га је да напише предлог у ком је до краја пустио себи на вољу. Предложио је европску мрежу научних академија која би забављала јавност технолошким чудесима, између осталог, „трубама које говоре“, вештачким драгуљима и змајевима, и музичким инструментима који сами свирају. Тај научни циркус би био исплатив – била би организована лутрија и продаја дрангулија – а могао би садржати коцкарнице са скривеним цевима и огледалима за шпијунирање становништва, што би држави доносило корисне политичке информације. Ако уместо Лајбницове „државе“ кажемо „Big Tech“, те забаве које доносе профит и информације о становништву звуче доста познато.
Лајбниц је признао да се та сањарија о чудесима и справицама може чинити прилично необична, али такви пројекти би, сматрао је, подстицали даље проналаске. Време је било зрело за фантастичан напредак, а Лајбниц је веровао да је он прави човек за налажење исплативих изума. У раду безбројних полулудих проналазача човек је могао наћи право благо ако је знао где да га тражи. На пример, немачки алхемичар Хениг Бранд изоловао је фосфор из урина. Лајбниц је био одушевљен потенцијалним војним и цивилним применама „вечне ватре“ и преговарао је с Брандом у име војводе Јохана Фридриха. (Решен да обезбеди за војводу благодети фосфора, журио је да склопи добар посао и по свој прилици је подвалио Бранду, који га је касније упоредио с кловном.) Лајбницови други аранжмани за војводу били су систем осигурања од катастрофа, технике за машинску производњу свиле, разни лекови и мелеми, побољшани сатови и дизајн за нову врсту кола.
Фернандо Песоа: Ја сам позорница по којој непрекидно пролази мноштво глумаца
***
У последњој години свог живота, 1716, Лајбниц је још увек био пун идеја. У јулу је напунио 70 и био је узбуђен због предстојећег сусрета с царом. Док се Петар И опуштао у базену у једној немачкој бањи, Лајбниц га је засипао предлозима за реформисање руског школства, економије и оружаних снага. Посебно је желео да цар подржи истраживачку експедицију у Сибир и на пацифичку обалу Азије. „Надам се да ћемо тако открити да ли је Азија повезана с Америком“, писао је једном пријатељу. Писао је и писма у вези с дебатом коју је водио с енглеским филозофом и свештеником Самјуелом Кларком о импликацијама Њутновог схватања простора и времена. У једном аргументу који је касније делимично подржао Алберт Ајнштајн, Лајбниц је тврдио, против Њутна и Кларка, да време и простор постоје само као односи између ствари, а не као апсолутни ентитети – идеја која је била испред његовог времена. Поред тога, и даље се занимао механичким калкулатором, који је, као што је рекао једном пријатељу још 1673, био надомак остварења. А требало је завршити и историју династије Велф. У последњим недељама живота трпео је болове од упале у рукама и ногама, али је престао да пише тек у новембру, осам дана пред смрт.
Колико је Лајбницових планова и открића уродило плодом? Историчари нису могли да дају задовољавајући одговор на то питање. Нећемо се преварити ако кажемо да многи његови планови нису водили никуда; није извесно да је његов механички калкулатор икад радио како треба. Изузетак је његова кампања за оснивање институција за размену научних информација, која је на крају уродила плодом у неколико земаља. У једном од својих историјских дела Волтер му је с разлогом одао признање за то. Непрестано ометан приливом нових информација, Лајбниц је усмеравао пажњу на нови задатак иако претходни није био завршен. Можда он тако пружа руку преко векова да би се руковао с нама: Лајбницов рад у логици и бинарном систему знатно је допринео постављању основа за дигиталне справе које нам данас расипају пажњу.
Његов живот је нужно био пун разочарења јер је своју мету поставио у недостижне висине. Ипак, увек је настављао, уверен да ће следећи пут све испасти боље. Он, међутим, сам себе не би сматрао оптимистом; тај појам још није био смишљен. Један француски лист је сковао термин оптимизам после Лајбницове смрти да би тиме означио његов опис начина на који Бог бира између могућих светова. Касније је та реч почела да значи нешто што је Лајбниц заиста био – покретан надом, склон да потцени вероватноћу неуспеха, спреман да види светлу страну. Кад му је бол у ногама онемогућио да излази из куће, била је то „срећа у несрећи“, поверио се пријатељу само напола у шали, јер ће моћи још више да ради за столом. То звучи као нешто што изговара Волтеров Панглос. Али за разлику од Панглоса, Лајбниц никад није био задовољан постојећим стањем ствари и неуморно је смишљао начине да свет учини бољим.
Извор: The New Yorker
Превод: Славица Милетић/Пешчаник
