Пише: Војин Грубач
Основна димензија студентског бунта у Србији је ослобађање друштва заробљеног криминалом, гдје режим власти у Београду представља убједљиву копију система Мила Ђукановића: који је у Црној Гори збрисан литијама.
Објективна јавност Србије се слаже у сљедећем, да је у држави: заробљен правосудни систем, полиција и сектор безбједности и да су медији под тоталном контролом са шизофреном програмском политиком свакодневног излуђивања народа
Да је у држави енормно висока корупција гдје се „уграђивање“ врши по питању чак и најмањег посла, као и да се десио уплив организованог криминала до границе срашћивања с влашћу.
Ако је основни циљ протеста- стварање правне државе, то за собом повлачи неопходност ресетовања политичког система.
Може се рећи да су студенти у овој причи за сада одвојени од политичког система, у којем се не зна ко је гори: партије власти или партије опозиције, које су очито контролисане од стране режима.
Режим Вучића је исцрпио своје потенцијале и сваки потез који повуче иде на штету Србије, баш као што је штетан и сваки потез Ђиласа, који дванаест година сличи мечки на ланцу: којег владајуће структуре „водају“ по вашариштима да изиграва страшило.
Зато бунт који би довео до здраве смјене политичког система мора пратити стварање нових покрета, који не би смјели личити на партије које су сада на политичкој сцени.
Тек тада ће се моћи рећи да је бунт донио нови квалитет Србији, и створио основу за суштинске промјене.
Отприлике би рјешење могло бити да се Вучић коначно повуче са мјеста предсједника државе, и потпуно изађе из политике.
Али, то није довољан услов јер са њим, у пакету, мора отићи његов псеудопротивник Драган Ђилас који је инсталиран на мјесто лажног опозиционара да би садашњи режим власти у Србији био несмјењив.
Тек тада би се могло наћи политичко рјешење кризе, кроз стварање прелазне Владе у коју би биле укључене угледне непартијске личности, али и професионалци на министарским мјестима који би од Србије почели правити правну државу.
