У односу на друге економије централне и источне Европе, Србија се сада лошије котира него пре десет година. У децембру 2013. просечна нето зарада од 443 евра у Србији била је за 102 евра већа него у Бугарској и за 78 евра него у Румунији, а сада за Бугарима каскамо 59, а за Румунима чак 209 евра. На страну што је у чак 14 од 15 посматраних држава реална куповна моћ становништва расла брже него код нас
У припреми за скок јагуара у светлу будућност председник Александар Вучић је у предизборној кампањи, пре децембарских избора, обећао да ће до краја 2027. просечна нето зарада у Србији достићи 1.400 евра. Ехо смо чули крајем јануара ове године, када је министар финансија Синиша Мали најавио да ће Експо 2027 бити епицентар света. Плате никада веће и стандард никада бољи.
Велике речи и обећања за релативно лошу почетну позицију. На графикону 1 приказане су просечне нето зараде за 2013. и 2023. у упоредивим земљама централне и источне Европе (ЦИЕ) и Западног Балкана. У децембру 2013. просечна нето зарада у Србији је износила 443 евра и била је изнад просечне нето зараде у Албанији (199 евра), Бугарској (311), Северној Македонији (341), Румунији (365) и Босни и Херцеговини (417). Остале земље су биле испред, на челу са Словенијом (997 евра) и Хрватском (726).
У 2023. Србију, са просечном нето зарадом у децембру од 811 евра, престижу Румунија са 1.020 евра и Бугарска са 870 евра. На врху су Словенија са 1.530 евра, Естонија са 1.474 и Чешка са 1.434 евра. Посматрано из ове перспективе, нама је обећано да ћемо се за четири године наћи тамо где се данас налази Словачка, са просечном нето зарадом од 1.419 евра. Дакле, релативно гледано, у поређењу са другим економијама из ближег и ширег окружења, Србија се лошије котира него пре десет година. Уосталом, 2013. просечна нето зарада у Србији била је за 78 евра већа него у Румунији и за 102 евра већа него у Бугарској. А сада за Бугарима каскамо 59, а за Румунима чак 209 евра.
С друге стране, приметно је, такође, да су у односу на 2013. свој заостатак за Србијом смањиле Северна Македонија и Албанија, а једино га је Босна и Херцеговина повећала. Тако се удео албанске у српској просечној нето заради између 2013. и 2023. повећао са 45 на 71 одсто, Северне Македоније са 77 на 80 одсто, док се удео БиХ смањио са 94 на 80 одсто.
Спорији од региона
Разлог томе су разлике у номиналној просечној годишњој стопи раста нето зараде. На графикону 2. може се видети да је у посматраном десетогодишњем периоду српска просечна нето зарада расла по стопи од 6,5 одсто просечно годишње. У истом периоду су спорије расле просечне нето зараде у Словенији (4,1 одсто), БиХ (4,5), Хрватској (4,9) и Црној Гори (5,4). С друге стране, просечна нето плата у Албанији је у просеку расла по стопи од осам одсто, а у Северној Македонији по стопи од 6,6 одсто годишње. На врху је Румунија са просечном годишњом стопом раста од 12,3 одсто и Бугарска са стопом раста од 10,6 одсто. При томе је просечна номинална зарада свих земаља ЦИЕ расла брже него у Србији, по стопи од 8,1 одсто, док су земље Западног Балкана, без Србије, расле нешто спорије, по стопи од 6,2 одсто.
Наравно, од кључног значаја је реални раст просечне нето зараде, односно њена реална куповна моћ. Да би се дошло до процене кретања реалне куповне моћи просечне нето зараде од њеног номиналног раста мора се одузети просечна годишња инфлација. Упадљиво је да су у посматраном периоду највећу просечну годишњу стопу инфлације имале Мађарска и то 5,1 одсто и Србија 4,5 одсто. При томе је у том периоду просечна годишња инфлација у Србији била изнад просека ЦИЕ од 3,8 одсто и земаља Западног Балкана, без Србије, од 2,8 одсто.
Опсена је ствар прагматичности, а реалност ваља брижљиво сакрити – међу изабраним земљама је у посматраном периоду реална куповна моћ просечне нето зараде најспорије расла у Словенији и то по стопи од 1,8 одсто годишње и у Србији по стопи од два одсто. Све остале земље су испред, што није у складу са економском теоријом, јер је очекивано да реална куповна моћ, због ниже почетне основе, брже расте у мање развијеним него богатијим земљама.
А у односу на Србију све посматране земље, изузев Словеније, бележе бржи раст реалне куповне моћи просечне нето зараде. И ту је Румунија у врху, јер реална куповна моћ просечних зарада наших источних суседа расте четири пута брже, по стопи од осам одсто. Следе Бугарска (7,7), Литванија (5,8) и Албанија (5,5). У просеку, реална куповна моћ просечне нето зараде је у ЦИЕ расла дупло брже него у Србији и то по стопи од 4,4 одсто, а у осталим земљама Западног Балкана по стопи од 3,4 одсто.
Прво где економисти траже узроке млитавог развоја, па и спорог раста реалне нето зараде је продуктивност (количина производње по јединици времена), која је основна детерминанта производне моћи. И имамо шта да видимо – у 2013. вредност производње по радном сату у Србији је износила 20,1 међународних долара и иза нас су једино биле БиХ са производњом од 19,3 и Албанија са производњом од 15 међународних долара по радном сату, што се види на графикону број 3.
Шта раде ти људи?
Десет година касније, вредност производње по радном сату у Србији је порасла на 20,6 међународних долара, али је једино иза нас остала Албанија са производњом од 16,5 међународних долара. На врху су Словенија са производњом од 48,2, Литванија са 46,4 и Чешка са 46,3 међународних долара, у којима се сваког сата ствара 2,3 и 2,4 пута већа вредност него код нас.
Друга страна медаље је да је у истом периоду продуктивност убедљиво најспорије расла управо у Србији и то по просечној стопи од само 0,2 одсто годишње. Испред Србије су Мађарска са три и по пута бржим растом продуктивности од 0,7 одсто годишње и Албанија са петоструко бржим растом продуктивности од један одсто. Прваци су Румунија са 20 пута бржим растом од четири одсто и Летонија са 17 пута бржим растом продуктивности по стопи од 3,4 одсто годишње. Све у свему, у свим земљама ЦИЕ продуктивност је у просеку расла 11,5 пута брже него у Србији, по стопи од 2,3 одсто, а у осталим земљама Западног Балкана пет пута брже него код нас, по стопи од 1,1 одсто годишње.
У том контексту, ваља се са посебним опрезом осврнути на срећу председника Вучића због раста броја запослених за пола милиона од 2012, без обзира на то што је по званичним подацима запосленост од 2012. повећана за 440.000. Важније од тога је да значајан раст запослености без осетнијег и јасно видљивог ефекта на продуктивност представља поуздан сигнал расипања људских ресурса. Ситуација је још израженија у Србији, јер снажан раст броја запослених скоро да није праћен растом продуктивности.
Из перспективе власти, корисно је повећавати запосленост у субвенционисаним страним предузећима ниске технолошке интензивности, јер прилив страних директних инвестиција у садејству са масивним дознакама стално одлазећег становништва одржава прецењени динар.
Комбинација прецењеног динара, практично фиксног девизног курса и изнадпросечне инфлације ствара утисак динамичног раста зарада изражених у еврима. Такође, као што на делу видимо, корисно је повећавати партијско запошљавање у јавном сектору ради производње капиларних гласова. Очигледно, производња гласова је овде најрентабилнија делатност којом се, уз фиктивне промене пребивалишта и друге изборне неправилности, обезбеђује управљање државом ради отимачине јавних ресурса и, последично, убрзаног богаћења уске скупине људи концентрисане на врху пирамиде. Франц Кафка је рекао да нас „продуктивност оспособљава да радимо ствари које нисмо знали да радимо раније“. Пошто се у Србији продуктивност скоро па и не повећава, то значи да они раде ствари које су знали да раде и раније – да краду изборе.
Огњен Радоњић
Извор: Радар
