Piše: Jovo Cvjetković
„Mislim da je prošlo vreme slepe ljubavi, od sada prvenstveno dugujemo istinu svojoj otadžbini.”
– Pjotr Jakovljevič Čaadajev
Dmitrij Vladimirovič Filosofov, ruski pisac i publicista, inače vrli saputnik Dimitrija Mereškovskog, u retko pregnantnom iskazu je precizno portretisao ličnost i delo Pjotra Jakovljeviča Čaadajeva, između ostalog, i sledećim rečima: „Čaadajev je jedna od najbriljantnijih i najtragičnijih ličnosti u istoriji ruske misli. Čovek ogromne inteligencije, obrazovanja i talenta. Nije uspeo ostvariti ni stoti deo od onoga čemu je mogao doprineti. Njegovi spisi koje je objavio 1862. godine knez Gagarin stali su u knjižicu od dve stotine strana. Posle svega, štampani Čaadajevljevi zapisi su u suštini puki fragmenti osmišljenih a neostvarenih planova.”
Patriotski nadahnuti pripadnici ruske inteligencije su u ličnosti Pjotra Jakovljeviča prepoznavali retku istinoljubivost i moralni ideal epohe, a za nemačkog filozofa Fridriha Vilhelma Jozefa fon Šelinga autor „Apologije ludaka” je bio najumniji Rus. Posle objavljenih glasovitih „Filozofskih pisama”, Čaadajev je dospeo pod žestoki udar Nikolajevog imperatorskog režima. U završnom činu ove intimne drame, lično od strane cara Nikolaja Drugog, proglašen je „državnim ludakom”. Između ostalog, o tome svedoče i monarhove reči: „Pročitavši članak, smatram da je njegov sadržaj mešavina drskih gluposti dostojnih poremećene osobe.” Uprkos svim nevoljama, njegov sadržajni i uzbudljivi životopis je poslužio kao osnova za brojne književne likove u delima Puškina, Dostojevskog, Gogolja i Tolstoja. A reč je o neponovljivim romanesknim junacima velike ruske književnosti, kao što su Evgenije Onjegin, Knez Miškin, Aleksandar Čacki i Pjer Bezuhov. Za razliku od pomenutih književnih likova, Čaadajev nije bio podložan iracionalnoj prirodi ljudskih strasti. Štaviše, ukoliko se radilo o tegobnim društvenim pitanjima, mestu i sudbini Rusije u svetskoj istoriji, bio je odvažan, nepokolebljiv i svagda razboritog držanja. Inače, u svakodnevnom životu, a posebno u zapisima savremenika, apostrofiran je kao veliki zavodnik, vrstan plesač, a potom duhovit i šarmantan dendi koji se oblačio po poslednjoj modi onoga vremena.
Ljubav prema istini
Pjotr Jakovljevič Čaadajev je rođen 7. juna 1794. u Moskvi. Sa svega tri godine je ostao bez oba roditelja. Njegov rođeni ujak, knez Mihail Ščerbatov je preuzeo starateljstvo nad mladim Pjotrom i njegovim bratom Mihailom. Nakon stečenog obrazovanja na Moskovskom univerzitetu, 1812. učestvuje u Otadžbinskom ratu protiv Napoleona, gotovo u svim bitkama, od Borodina do Pariza. Nakon završetka rata je započeo blistavu vojnu karijeru: najpre kao kadet u gardi, potom je bio potporučnik u Semjonovskom puku i najzad postaje lični ađutant generalu Ilarionu Vasiljeviču Vasilčikovu, iz gardijskog korpusa Husarskog puka, čuvene vojne formacije smeštene u Carskom selu. Vrlo brzo posle pomenutog imenovanja Čaadajev napušta vojsku i zvaničnim dekretom od 21. februara 1821. godine biva otpušten iz službe. Iz toga vremena datira njegovo poznanstvo i prijateljstvo sa Aleksandrom Puškinom. Zbližila ih je sklonost ka dubokoumnim razmišljanjima o ruskoj stvarnosti, obostrana težnja da se nepodnošljiva realnost podvrgne kritičkom razumevanju i neodložnom temeljnom preobražaju. Između ostalog, 1816. Pjotr Jakovljevič postaje član masonske lože – a bio je u mnogima od njih – i tu zatiče Aleksandra Gribojedova, Sergeja Volkonskog i Pavela Pastela.
Posle nekoliko godina provedenih na Zapadu, pre svega u Engleskoj, Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, tada već ozbiljno narušenog zdravlja, vraća se u domovinu 1826. godine, a neposredno posle toga, usledilo je njegovo hapšenje. Naime, od imperatorske vlasti je bio osumnjičen za umešanost u čuveni ustanak dekabrista. Četrdeset dana je proveo u tamnici, a potom je ipak pušten na slobodu. A bez slobode mišljenje i delanje nisu mogući.
Da bi s odvažnošću tragao za istinom i razumeo nacionalne ciljeve koji stoje pred ruskim narodom, Čaadajev je umnom besedom hrabrio svoje savremenike, a pre svega elitni deo otadžbinske inteligencije kako bi se oslobodila lažnih predstava o Rusiji. „Mi smo sudbinom uvređeni, pa nemojmo pripisivati naše druge nevolje lažnoj predstavi o sebi. Težimo autentičnom duhovnom životu, naučimo da živimo pametno u svetu realnosti.”
Prvi ruski filozof i socijalni reformator je samopregorno i lucidno ukazivao na neprihvatljivu nacionalnu oholost u ruskom društvu, anahronizam kolektivnog mesijanstva, neodmereno uzdizanje svega nacionalnog samo zbog toga što je „naša stvar”. Pjotr Jakovljevič je kao mislilac britkog uma odlučno demaskirao nasleđene mitske predstave o romantizovanim vrlinama vlastitog naroda, nazivajući ih „ordinarnim slepilom”. Znamenitom rodonačelniku ruske kritičke društvene misli je iznad svega stalo do punog saznanja istine, a biti njen vlasnik je neuporedivo važnije od lažnih patriotskih fraza koje su u osnovi predstavljale neodgovoran gest ontološke izdaje o prostoj istini ruskog naroda.
Brišu imena ustaša, a vraćaju Šantića: u Mostaru u toku promena naziva gradskih ulica
„Hrišćanska svest”, veli Čaadajev, „ne trpi nikakvo slepilo, a nacionalne predrasude su pogubne, jer pored svega ostalog dele ljude.” Kada je od imperatorskog nikolajevskog režima bio optužen da ne voli otadžbinu, bez oklevanja je odgovorio kako ga je ljubav prema istini primorala da iskreno piše o svojoj otadžbini, sa namerom da ukaže na njen svetli put do „carstva Božjeg na zemlji”.
„Ljubav prema otadžbini je divna stvar, ali ima nešto lepše od toga, a to je ljubav prema istini.” Uostalom, ljubav prema otadžbini rađa heroje, a ljubav prema istini rađa mudrace – dobrotvore čovečanstva. Čaadajev je gotovo proročki slutio da preterana ljubav prema otadžbini doprinosi nepoverenju i podeli među narodima, generiše nacionalnu mržnju, a ponekad i vlastitu domovinu stavlja pod hipoteku sumnje, autarhičnosti i ekstremnog etnocentrizma. Rečju, ljubav prema istini otkriva nove horizonte u spoznaji sveta i povesti, donosi duhovni mir i približava ljude Božjoj milosti. S druge strane, ljubav prema otadžbini je podrazumevala negovanje volterovskog duha tolerancije, pogotovo kada se radilo o različitim pogledima na budućnost i sudbinu Rusije. Štaviše, ruskom misliocu je posebno bio blizak pluralizam mišljenja, a ne puka autoritarna jednoobraznost. Važio je za vatrenog pristalicu evropeizacije Rusije, kategorički se zalagao za pravo na nezavisni sud o svim društvenim pitanjima. Smatrao je da je Zapad ispred svih drugih civilizacija zbog toga što su evropski narodi primili hrišćanstvo i razvijali moralne ideje, a katolicizam podsticao javnu disciplinu, modernost i preduzetnički duh. Utoliko je njihov duhovni uticaj na druge bio nesamerljiv. Dobro je razumeo geopolitički položaj Rusije i njen uticaj na sudbinu zemlje.
Prema Čaadajevljevom mišljenju, različiti istorijski uslovi su doveli do formiranja dve velike civilizacije, zapadne i istočne. Istočna civilizacija je svakako starija i pritom je imala specifičan uticaj na razvoj čovečanstva. Čaadajev primećuje kako je unutar nje jednog trenutka došlo do „grandioznog uspona uma”, uspostavljanja sistema moralnih normi, kulturalne konsolidacije tradicije i načina života koji se u dugom istorijskom toku nije menjao. Naime, Istok se pretvorio u nepokretnu civilizaciju ogrezlu u visok stepen izolacije koja ga je koštala „gordog posrtanja” i vekovne stagnacije. „Azijski svet”, tvrdi Čaadajev, „karakteriše kontemplacija u osami, autarhičnost, zaokupljenost sobom, strah pred autoritetom, bespogovorna poslušnost širokih masa i nepokolebljivo služenje slepim dogmama.”
Nauk za upravljačku elitu
Ali šta je sa sudbinom Rusije? U glasovitim „Filozofskim pismima”, ispisanim na francuskom jeziku a upućenih gospođi Panovoj, Čaadajev je javno predočio istinu o Rusiji kao o „neispisanom listu hartije”, predmodernoj i zaostaloj, Rusiji koja ništa nije pružila Evropi i svetu. Njegovim oglašavanjem započinje vekovni raskol unutar ruske inteligencije, podela na zapadnjake i slovenofile, danas bismo rekli liberale i konzervativce. „Bio je to pucanj u mrkloj noći”, zabeležio je ovaj događaj zapadnjak Hercen. Međutim, glasoviti koreograf sudbine je uzburkao Rusiju i vladajuće imperatorske krugove. A ubogi Čaadajev je u ime istine samo želeo iskreni preobražaj svoje otadžbine pod okriljem slobode i pravde, ali i imperativnog civilizacijskog približavanja Evropi. Potom je usledio i pesnički odgovor njegovog prijatelja Aleksandra Puškina: „Kunem se svojom čašću da ni za šta na svetu ne bih želeo da menjam svoju otadžbinu, niti da imamo drugačiju istoriju osim istorije naših predaka, kakvu nam je Gospod podario.” Nasuprot velikom pesniku, Čaadajev ne odustaje od kritičkog suda. Uporno traga za odgovorom na pitanje kakva je uloga Rusije u istoriji čovečanstva. Prema ruskom misliocu, Rusija je samo po imenu hrišćanska zemlja. Zbog geografske udaljenosti, suprotstavljanja istočnog pravoslavlja zapadnom katoličanstvu i razornih posledica mongolskog ropstva, ruska država se našla potpuno odvojena od zapadne kulture. „Bili smo klasifikovani kao jedan od naroda koji je predodređen da iskoristi pun uticaj hrišćanstva, ali samo posredno i sa velikim zakašnjenjem.” S tim u vezi, Čaadajev hoće da kaže kako Rusija tek treba da se uključi u tokove svetske istorije, a time da doprinese univerzalnim ciljevima čovečanstva. Zbog ovakvih stremljenja je trpeo represiju i kućni prinudni egzil od strane imperatora Nikolaja Prvog. U „Apologiji ludaka” je pod pritiskom opovrgao osnovne poglede na Rusiju iznesene u „Filozofskim pismima”.
Čaadajev je, između ostalog, bio obuzet zebnjom zbog poraza Rusije u Krimskom ratu, što je predstavljalo definitivni kolaps ideje o tome kakvu bi ulogu Rusija mogla da igra u budućnosti čovečanstva. Uostalom, ni danas Čaadajev nije izgubio na aktuelnosti. Nesumnjivo, njegovo delo i u sadašnjem trenutku predstavlja povesnicu i nauk za upravljačku elitu savremene Rusije.
Izvor: Magazin Politika
