Пише: Јово Цвјетковић
„Мислим да је прошло време слепе љубави, од сада првенствено дугујемо истину својој отаџбини.”
– Пјотр Јаковљевич Чаадајев
Дмитриј Владимирович Философов, руски писац и публициста, иначе врли сапутник Димитрија Мерешковског, у ретко прегнантном исказу је прецизно портретисао личност и дело Пјотра Јаковљевича Чаадајева, између осталог, и следећим речима: „Чаадајев је једна од најбриљантнијих и најтрагичнијих личности у историји руске мисли. Човек огромне интелигенције, образовања и талента. Није успео остварити ни стоти део од онога чему је могао допринети. Његови списи које је објавио 1862. године кнез Гагарин стали су у књижицу од две стотине страна. После свега, штампани Чаадајевљеви записи су у суштини пуки фрагменти осмишљених а неостварених планова.”
Патриотски надахнути припадници руске интелигенције су у личности Пјотра Јаковљевича препознавали ретку истинољубивост и морални идеал епохе, а за немачког филозофа Фридриха Вилхелма Јозефа фон Шелинга аутор „Апологије лудака” је био најумнији Рус. После објављених гласовитих „Филозофских писама”, Чaадајев је доспео под жестоки удар Николајевог императорског режима. У завршном чину ове интимне драме, лично од стране цара Николаја Другог, проглашен је „државним лудаком”. Између осталог, о томе сведоче и монархове речи: „Прочитавши чланак, сматрам да је његов садржај мешавина дрских глупости достојних поремећене особе.” Упркос свим невољама, његов садржајни и узбудљиви животопис је послужио као основа за бројне књижевне ликове у делима Пушкина, Достојевског, Гогоља и Толстоја. А реч је о непоновљивим романескним јунацима велике руске књижевности, као што су Евгеније Оњегин, Кнез Мишкин, Александар Чацки и Пјер Безухов. За разлику од поменутих књижевних ликова, Чаадајев није био подложан ирационалној природи људских страсти. Штавише, уколико се радило о тегобним друштвеним питањима, месту и судбини Русије у светској историји, био је одважан, непоколебљив и свагда разборитог држања. Иначе, у свакодневном животу, а посебно у записима савременика, апострофиран је као велики заводник, врстан плесач, а потом духовит и шармантан денди који се облачио по последњој моди онога времена.
Љубав према истини
Пјотр Јаковљевич Чаадајев је рођен 7. јуна 1794. у Москви. Са свега три године је остао без оба родитеља. Његов рођени ујак, кнез Михаил Шчербатов је преузео старатељство над младим Пјотром и његовим братом Михаилом. Након стеченог образовања на Московском универзитету, 1812. учествује у Отаџбинском рату против Наполеона, готово у свим биткама, од Бородина до Париза. Након завршетка рата је започео блиставу војну каријеру: најпре као кадет у гарди, потом је био потпоручник у Семјоновском пуку и најзад постаје лични ађутант генералу Илариону Васиљевичу Василчикову, из гардијског корпуса Хусарског пука, чувене војне формације смештене у Царском селу. Врло брзо после поменутог именовања Чаадајев напушта војску и званичним декретом од 21. фебруара 1821. године бива отпуштен из службе. Из тога времена датира његово познанство и пријатељство са Александром Пушкином. Зближила их је склоност ка дубокоумним размишљањима о руској стварности, обострана тежња да се неподношљива реалност подвргне критичком разумевању и неодложном темељном преображају. Између осталог, 1816. Пјотр Јаковљевич постаје члан масонске ложе – а био је у многима од њих – и ту затиче Александра Грибоједова, Сергеја Волконског и Павела Пастела.
После неколико година проведених на Западу, пре свега у Енглеској, Француској, Швајцарској и Италији, тада већ озбиљно нарушеног здравља, враћа се у домовину 1826. године, а непосредно после тога, уследило је његово хапшење. Наиме, од императорске власти је био осумњичен за умешаност у чувени устанак декабриста. Четрдесет дана је провео у тамници, а потом је ипак пуштен на слободу. А без слободе мишљење и делање нису могући.
Да би с одважношћу трагао за истином и разумео националне циљеве који стоје пред руским народом, Чаадајев је умном беседом храбрио своје савременике, а пре свега елитни део отаџбинске интелигенције како би се ослободила лажних представа о Русији. „Ми смо судбином увређени, па немојмо приписивати наше друге невоље лажној представи о себи. Тежимо аутентичном духовном животу, научимо да живимо паметно у свету реалности.”
Први руски филозоф и социјални реформатор је самопрегорно и луцидно указивао на неприхватљиву националну охолост у руском друштву, анахронизам колективног месијанства, неодмерено уздизање свега националног само због тога што је „наша ствар”. Пјотр Јаковљевич је као мислилац бритког ума одлучно демаскирао наслеђене митске представе о романтизованим врлинама властитог народа, називајући их „ординарним слепилом”. Знаменитом родоначелнику руске критичке друштвене мисли је изнад свега стало до пуног сазнања истине, а бити њен власник је неупоредиво важније од лажних патриотских фраза које су у основи представљале неодговоран гест онтолошке издаје о простој истини руског народа.
Бришу имена усташа, а враћају Шантића: у Мостару у току промена назива градских улица
„Хришћанска свест”, вели Чаадајев, „не трпи никакво слепило, а националне предрасуде су погубне, јер поред свега осталог деле људе.” Када је од императорског николајевског режима био оптужен да не воли отаџбину, без оклевања је одговорио како га је љубав према истини приморала да искрено пише о својој отаџбини, са намером да укаже на њен светли пут до „царства Божјег на земљи”.
„Љубав према отаџбини је дивна ствар, али има нешто лепше од тога, а то је љубав према истини.” Уосталом, љубав према отаџбини рађа хероје, а љубав према истини рађа мудраце – добротворе човечанства. Чаадајев је готово пророчки слутио да претерана љубав према отаџбини доприноси неповерењу и подели међу народима, генерише националну мржњу, а понекад и властиту домовину ставља под хипотеку сумње, аутархичности и екстремног етноцентризма. Речју, љубав према истини открива нове хоризонте у спознаји света и повести, доноси духовни мир и приближава људе Божјој милости. С друге стране, љубав према отаџбини је подразумевала неговање волтеровског духа толеранције, поготово када се радило о различитим погледима на будућност и судбину Русије. Штавише, руском мислиоцу је посебно био близак плурализам мишљења, а не пука ауторитарна једнообразност. Важио је за ватреног присталицу европеизације Русије, категорички се залагао за право на независни суд о свим друштвеним питањима. Сматрао је да је Запад испред свих других цивилизација због тога што су европски народи примили хришћанство и развијали моралне идеје, а католицизам подстицао јавну дисциплину, модерност и предузетнички дух. Утолико је њихов духовни утицај на друге био несамерљив. Добро је разумео геополитички положај Русије и њен утицај на судбину земље.
Према Чаадајевљевом мишљењу, различити историјски услови су довели до формирања две велике цивилизације, западне и источне. Источна цивилизација је свакако старија и притом је имала специфичан утицај на развој човечанства. Чаадајев примећује како је унутар ње једног тренутка дошло до „грандиозног успона ума”, успостављања система моралних норми, културалне консолидације традиције и начина живота који се у дугом историјском току није мењао. Наиме, Исток се претворио у непокретну цивилизацију огрезлу у висок степен изолације која га је коштала „гордог посртања” и вековне стагнације. „Азијски свет”, тврди Чаадајев, „карактерише контемплација у осами, аутархичност, заокупљеност собом, страх пред ауторитетом, беспоговорна послушност широких маса и непоколебљиво служење слепим догмама.”
Наук за управљачку елиту
Али шта је са судбином Русије? У гласовитим „Филозофским писмима”, исписаним на француском језику а упућених госпођи Пановој, Чаадајев је јавно предочио истину о Русији као о „неисписаном листу хартије”, предмодерној и заосталој, Русији која ништа није пружила Европи и свету. Његовим оглашавањем започиње вековни раскол унутар руске интелигенције, подела на западњаке и словенофиле, данас бисмо рекли либерале и конзервативце. „Био је то пуцањ у мрклој ноћи”, забележио је овај догађај западњак Херцен. Међутим, гласовити кореограф судбине је узбуркао Русију и владајуће императорске кругове. А убоги Чаадајев је у име истине само желео искрени преображај своје отаџбине под окриљем слободе и правде, али и императивног цивилизацијског приближавања Европи. Потом је уследио и песнички одговор његовог пријатеља Александра Пушкина: „Кунем се својом чашћу да ни за шта на свету не бих желео да мењам своју отаџбину, нити да имамо другачију историју осим историје наших предака, какву нам је Господ подарио.” Насупрот великом песнику, Чаадајев не одустаје од критичког суда. Упорно трага за одговором на питање каква је улога Русије у историји човечанства. Према руском мислиоцу, Русија је само по имену хришћанска земља. Због географске удаљености, супротстављања источног православља западном католичанству и разорних последица монголског ропства, руска држава се нашла потпуно одвојена од западне културе. „Били смо класификовани као један од народа који је предодређен да искористи пун утицај хришћанства, али само посредно и са великим закашњењем.” С тим у вези, Чаадајев хоће да каже како Русија тек треба да се укључи у токове светске историје, а тиме да допринесе универзалним циљевима човечанства. Због оваквих стремљења је трпео репресију и кућни принудни егзил од стране императора Николаја Првог. У „Апологији лудака” је под притиском оповргао основне погледе на Русију изнесене у „Филозофским писмима”.
Чаадајев је, између осталог, био обузет зебњом због пораза Русије у Кримском рату, што је представљало дефинитивни колапс идеје о томе какву би улогу Русија могла да игра у будућности човечанства. Уосталом, ни данас Чаадајев није изгубио на актуелности. Несумњиво, његово дело и у садашњем тренутку представља повесницу и наук за управљачку елиту савремене Русије.
Извор: Магазин Политика
