Пише: Елис Бекташ
Постаје већ помало неугодно из комшилука посматрати начин на који онај дио црногорске јавности, који себе сматра грађанским и (црногорско)суверенистичким, настоји искористити Мартиновићев цетињски злочин за остваривање политичких циљева, које је у балканским посттранзицијским друштвима све теже разликовати од личних и приватних циљева политичара и њихових услужника.
Скоро да се може стећи утисак да су разумљиви и оправдани захтјеви за већом функционалношћу државних тијела и институција и за повећаном безбједношћу грађана од другоразредног значаја и да се истурају само да би отворили простор захтјевима за ванинституционални политички преврат, те за повратак државе као апарата идеолошке репресије и за остракизацију политичких противника, али и других субјеката који нису по вољи као што је, рецимо, Српска православна црква, а не треба сумњати да би се на списку неподобних ускоро могли наћи и други, попут Исламске заједнице у Црној Гори, разних културних институција па чак и непоћудних образовних установа.
Један од споменутих услужника политичких и идеолошких кружока који би да Црну Гору успоставе као привидно грађански а уствари ексклузивно моноетнички црногорски простор јесте и Драшко Ђурановић, оснивач портала Аналитика, који је по свој прилици и сива еминенција подгоричких Вијести, јер оба та медија очито сервисирају истог идеолошког подстрекача и објављују готово идентично обрађене садржаје, по правилу преобликоване тако да не служе информисању јавности већ управо супротно, њеном затупљивању.
Посљедњи такав отклон од чињеничности објављен је на порталу Аналитика:
Тајни састанак у крипти храма у Подгорици
А ево тог истог садржаја датог у чињеничном облику, без икакве контекстуалне и метатекстуалне манипулације:
Митрополит Јоаникије на божићном пријему: Желимо Црној Гори и свему свијету што више мира, братске слоге и међусобног разумијевања
Ђурановићу и његовим медијским манипулацијама, дакле, могу повјеровати само они чији је ум склон теоријама завјере и који су вољни повјеровати да Митрополија потајно окупља политичаре из власти и са њима се домунђава у присуству Барског надбискупа, муфтије из Мешихата и предсједнице Јеврејске заједнице у Црној Гори, те уз назочност бројног дипломатског кора.
Сервирање фабрикованих вијести, као што то чини Аналитика и њој сродни медији, представља уџбенички примјер увођења друштва у стање политичког хаоса и нестабилности и у стање идеолошког лудила. Таква ноторна неодговорност према друштву у најмању је руку срамотна, а о њеној потенцијалној погубности да се и не говори. Уосталом, безбројне су странице исписане о одговорности новинара за распламсавање лудила које је Југославију гурнуло у крвави ратни пожар деведесетих, али Ђурановић и његова идеолошка, али и методолошка сабраћа, из тога очито нису извукли никакву поуку.
У креирању климе друштвеног лудила Ђурановићу се придружио и Мишко Ђукић, новинар Радија Црне Горе, који тврди да располаже поузданим и провјереним информацијама да су обојица масовних убица са Цетиња били вјерници СПЦ, да су уочи својих крвавих похода били на исповијести у Цетињском манастиру и да им је тамо прописан обавезни пост који се, према Ђукићу, показао као окидач за злочин. Чак и када би такве информације биле тачне и када би било могуће успоставити корелацију између поста и убиства, Ђукић би опет био исто што је и сад – штеточина у јавном простору која своја сазнања не дијели са надлежним истражним органима већ их користи за додатно узнемиравање ионако узнемирене и уплашене јавности.
Ђукић је, што није нимало без значаја, позната јавна личност која на таласима јавног, односно државног радија, углавном око поноћи, комуницира са свијетом оностраног, са вилама, духовима, ванземаљцима, дивовима… Такве теме имају своју публику и знају бити чак и забавне, али отварати им простор на јавном медијском сервису свједочи о стању дубоке уредничке погубљености. С друге стране, можда и није лоша идеја да се Ђукић задржи у простору оностраног, јер очито није дорастао терету одговорности ког захтијевају кораци у простору овостраног и чињеничног.
Његове инвективе и инсинуације о блиским и хронолошки непосредним везама злочинаца Бориловића и Мартиновића са Црквом уочи њихових злочина не служе ничему осим продубљивању ионако дубоких подјела у црногорском друштву. Јавни гласови попут Ђукићевог морали би се колико јуче дозвати памети и схватити да њихове будалаштине веома лако могу постати искра која ће запалити атмосферу у некој кафани и потакнути ново крваво коло.
Премда не живим у Црној Гори, одбљесци тамошњих медијских лудила и сумпорни задах идеолошке острашћености допиру и преко границе. Поред тога, таква лудила и такав задах присутни су не само у медијском простору Црне Горе већ и у околним земљама и плашим се да би ускоро могли бити драматично умножени. Због тога је од животног значаја да се у сваком часу и на сваком ћошку позива на разум и на сталоженост, јер би ускоро могло бити неповратно касно – искуство нас подучава колико разоран може бити утицај неодговорних медија и јавних гласова.
