Посљедњих година говорило се да су међуентитетски и међунационални односи у БиХ постали гори него и прије и послије рата. Данас се може рећи да су лошији него чак и током рата.
Током рата је било прекида ватре, примирја, размјене заробљеника и привремених разграничења, што је значило и разумијевање три стране. Данас, међутим, у заједничким органима у Сарајеву траје непрекидна размјена политичке ватре, политичка примирја су све рјеђа и краћа. И, још горе: Предсједништво, Савјет министара и Парламентарна скупштина болују од парализе. Ситуацију добро илуструју симболи државности БиХ. Застава, коју је по бонским овлашћењима наметнуо в. п. Вестендорп, нема ознака ни БиХ, ни ентитета, нити иједног од три народа, док жуто-плава боја указује да сви хоће у ЕУ, у коју никада неће бити примљени. Као и химна, коју не пјевају чак ни Бошњаци јер нема текст. Политички театар апсурда!
Поглед преко океана
Распад БиХ као да се већ догодио, само што протекторат неће да га озваничи. Преживјели су само њени дијелови – Република Српска, Херцег-Босна и, споља омеђена, бошњачка Босна на свега четвртини територије БиХ. Толико Бошњаци реално контролишу, а умишљају да имају насљедно право на цјелину, јер је сва Босна под Османлијама била беговска земља. Ко би могао истјерати њихову „правду“ неголи једина суперсила и творац новог свјетског поретка?
Цимерман је Муслимане натоциљао да повуку потпис са Лисабонског споразума, уз накнадну самокритичку констатацију да је то био промашај. Холбрук их је приволио да потпишу по себе неповољнији Дејтонски споразум, уз обећање „на једно ухо“ да ће га касније, њима у корист, промијенити. А пошто су их у међувремену увукли у грађански рат против два јача противника, Клинтон им је, мимо ембарга, послао таман толико оружја да сачувају 25 одсто Босне и пропустио таман толико муџахедина да постану заметак исламског тероризма у Европи.
Најзад, Клинтонова Хилари им је, за утјеху, оставила обећање да ће се „САД вратити својим незавршеним пословима у БиХ“. Није, међутим, прецизирала када ће се то десити, па они, упркос искуству, и данас ишчекују. Умјесто да прихвате иницијативу Скупштине РС да заједно са Хрватима потраже формулу за распетљавање босанског чвора, Бошњаци је и даље траже преко океана. Ономад шаљу свог изабраника Комшића да на Ист Риверу понови причу с почетка ’90-их како „Србија и Хрватска дијеле БиХ, а Вучић и Милановић су исти као Слобо и Фрањо“.
Меша Селимовић у „Сјећањима“ литерарно описује понашање својих сународника: „С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед. Зато задржавамо вријеме у страху од ма какавог рјешења.“ Није их пробудило ни када им је почетком ове године Метју Палмер, у тренутку искрености, поручио да не очекују да ће „америчка коњица дојахати преко Требевића и направити јединствену Босну“, коју неће ни Срби ни Хрвати. Није их отријезнило ни када је „америчка коњица“ изненада напустила Кабул и оставила своје европске саборце.
Није их спустило на земљу што у јеку пандемије нису добили Фајзер, Модерну и Астру него Синофарм и Спутњик, и то баш од диндушманске Србије. Запамтили су једино да је Алија рекао да ће „Босна бити мирна тек када Србија постане довољно слаба“, а Бакир да је „Босни увијек све зло долазило из Србије“. Ни Хрвати им нису бољи јер неће да им Бошњаци бирају политичке представнике, а Милановић и Пленковић хоће да им узму оно што остане од Вучића. Они и данас мисле да су Република Српска и „Херцег-Босна“ привремено окупиране територије освојене агресијом Србије и Хрватске уз колаборацију домаћих издајника Срба и Хрвата.
И сваку нову силу која покори Босну виде као новог ослободиоца од комшија који су се раширили на њиховом.
„Знаш, Бошњаче, није давно било,
свег’ ми св’јета нема петнаест љета,
кад у нашој Босни поноситој
и јуначкој земљи Херцеговој,
од Требиња до Бродскијех врата
није било Срба ни Хрвата.
А данас се кроза своје хире
оба странца к’о у своме шире.“
Ове стихове написао је Сафвет-бег Башагић прије стотинак година када су муслиманима њихове нене (бабе) причале како су опет њихове деде сакривале на тавану икону и успомену на крсну славу. Срби никад нису могли да забораве вјековно ропство под домаћим Османлијама, а Бошњаци Србима два устанка којим је прекинуто њихово златно доба у Босни. „Пусто турско!“
Глуво Сарајево
У БиХ постоји традиција добродошлице и служења окупатору – од вјерске конверзије и јањичарства, преко зеленог кадра и шуцкора, до домобранства, усташтва и СС Ханџар дивизије. Та политичка култура лојалности окупаторима, који су се мијењали, наставила се до данас када протагонисти такве политичке културе запомажу да протекторат не оде, иако му је истекао дејтонски рок, и да вапе да високи представник остане, макар био нелегалан и нелегитиман.
Насупрот томе, постоји и традиција отпора, буна, устанака и ратова против колонизатора, па макар се звали полупротекторат, високи представници, супервизори и сл. Ове двије паралелне босанске политичке традиције трају вијековима, па су се природно уобличиле у двије политичке културе. Зато је сувишно питање зашто су окупатори протагонистима једне наклоњени, а друге ненаклоњени. Линија подјеле не иде сто посто између народа, али не баш ни кроз њих. Закасњели у националном формирању, муслимани у БиХ су као неопредијељени били нека врста медијатора и катализатора између српског и хрватског национализма. Проблем је настао када су хтјели то и да остану и истовремено постану млади, неиживљени и агресивни националисти унитаристичког типа.
Сатанизација Андрића, који је Босну увео у свјетску књижевност; негирање права Меши да се декларише као српски писац; бијес на Кустурицу зато што се вратио вјери предака; укидање колумне Мухарему Баздуљу зато што се сликао са Хандкеом који воли Србе. Ове појаве шовинизације културе свједоче да је јаз између два народа дугорочно непремостив. „Видим да смо у нечему грдно погријешили, али не знам да кажем у чему, ни како даље“, рекао је Абдулах Сидран.
Да је пјесник и отишао до Андрићграда и застао пред скулптуром браће Соколовић, Мехмеда и Макарија, који шире руке један ка другоме, све би му се казало. Али, није! Остао је у Сарајеву које сања сву Босну бошњачком и не чује шта о томе кажу Срби и Хрвати, који чине барем осамдесетопроцентну већину на двије трећине БиХ. Није ли то мирни разлаз де факто?
Ненад Кецмановић
Извор: Нови стандард
