Опет је цртао. У петак увече, у једном од телевизијских студија из којих врши непрестану и вишегодишњу лоботомију над својим гласачким тијелом и тјера оно мало преосталих људи са соли у глави далеко одавде, Александар Вучић је наизмјенично шетао од стола за којим је сједио немушти покушај водитељке, до чарт табле и назад.
Преврћући лист за листом, на њима је исписивао бројке, проценте, пројекције (све у децималу, за опсенити простоту), милионе кубика гаса по нижој цијени, милионе по скупљој, одузми па додај, додај па одузми, убаци мало раста са минусом у предзнаку (објасни да је – 0,9 одсто ипак раст, све то зависи од визуре и потребе), досоли Дијаном Хркаловић, онда побибери Нешом Стефановићем, обавезно убаци сина Данила, додај мало патриотизма на конто Косова па се дистанцирај од Бриселског споразума, потом се самосажлијевај (кажу луд, арогантан, али ја радим, народе мој) и најави хапшења, а сад ајмо мало о епидемији…
Онда је све сјутрадан репризирано, како је писало, „на захтјев гледалаца“. Ништа овдје није било што већ није виђено у овом или оном облику и ништа ново нећемо саопштити осврћући се на овај излив Вучића у јавни простор. Био је то још један перформанс човјека који је у раскораку са реалношћу, истином, моралом, политичком пристојношћу, сопственом уставном позицијом, на крају – све су прилике – и са „винклом“. Међутим, парадоксално или не, све ово му дође као чиста предност и октан више у „послу“ који ради што довољно говори о изопачености и подухвата и извођача радова.
Био је то, ни први ни посљедњи, час бестидне манипулације, пропагандни блиц криг у мозгове људи и медијска контрола штете настале усљед унутарстраначких ратова и општег расула државе и друштва у само једном једином циљу: обезбиједити, пошто-пото, останак на власти и замаскирати силне афере које се преливају преко бране напредњачког режима. Већ одавно Вучић је у опасној зони таоца само једне опције која се зове власт по сваку цијену и то она апсолутна, без лимита и било које условљености, што је, несвјесно или свјесно, и сам признао у неком од оних бљутавих ламента над својом судбином.
Парафразирамо: могу да ме убију или могу да одем са власти, трећег нема. У преводу, власт и живот су у његовом поимању ствари еквиваленти. Оно што нас овдје занима, изван клијентелистичког дијела Вучићеве секте који танцује на његове ноте из чистог интереса, трудећи се да максимално искористи тих чувених „пет минута власти“, јесте сироти мали човјек, онај мученик који је те вечери нетремице гледао шарлатанску тачку политичког еквилибристе и који је тражио (или у чије име су мангупи то потурили) репете у виду репризе сјутрадан поподне и који ће, заједно са потомством, платити страшну цијену своје заблуде.
Пјеснички речено – шта је то у српском бићу, што га тјера ка Вучићу и могу ли се тој хипнотисаној и слуђеној гомили отворити очи, или барем скренути поглед са отровних екрана кроз које их годинама зрачи опаки опсенар? Очигледно више не може.
Да може до сада би се барем неко од њих запитао зашто о гасу и енергентима не говори министар енергетике, директор надлежног предузећа или експерт из те области, него Вучић. Зашто о правосуђу не говоре тужиоци, судије, професори Правног факултета, него опет Вучић? Узгред, зна ли неко како се зове министар(ка) правде и ко је последњи пут негдје чуо и видио?
Зашто о девизним резервама не прича гувернерка Народне банке него, такође, Вучић? Зашто он црта трасе ауто-путева и „пројектује“ друге саобраћајнице? Зашто се на мјесту министра инфраструктуре, који би о овоме требало да мисли, шепури онај пајац, а да још ни сам није доконао зашто је ту гдје јесте и на који начин је ту доспио?
И тако редом, хиљаду зашто, ниједно зато.
Ранко Пивљанин
Извор: Nova.rs