Пише: Карлос Фуентес
Културолошки гледано, независна Хиспанска Америка једнако је окренула леђа свом индијанском и црначком наслеђу, и једно и друго сматрајући „варварским“. Насупрот томе, шпанска традиција нас је драматично поделила. Многи Хиспаноамериканци оптужили су Шпанију да је крива за све лоше што нам се догодило. Мајка домовина лишила је своје колоније свега што је чинило модерну Европу, од верске слободе до економског богатства и политичке демократије. Зар у том случају Шпанија није крива за наш догматски и конформистички баласт, у којем су стандард и милосрђе представљали привилегију изузетка? Из Шпаније су нам стигле све те несреће, баш као и наслеђе окореле Цркве: другим речима, Шпанији дугујемо све што је модеран европски свет сматрао неприхватљивим.
У политичком животу, осећали смо се изопштенима због одсуства демократије, ништавности грађанина и његових права, дистанце између закона и праксе, између владе и потчињених. Не треба да нас чуди то што је већи део хиспаноамеричке елите одбио шпанску традицију, наводећи своје разлоге, на сав глас, у говорима који су се низали један за другим. Сармијенто је говорио у име бројних Хиспаноамериканаца, са много страсти и једнако много недостатка осећаја за правду, али пун радосне жеље за убијањем ближњег свог, изјавивши да у Шпанији није било писаца, научника, државника или историчара, нити било чега вредног помена.
Чилеански историчар Хосе Викторино Ластарија написао је да између Колумба и Боливара није постојало ништа осим „црне зиме“ у Хиспанској Америци. Аргентински песник из епохе романтизма Естебан Ећеверија изјавио је да смо независни, али не и слободни, јер чак и када нас не тлачи шпанско оружје, за ту земљу нас везују њене традиције. Такво упорно порицање једног од суштинских делова наше сопствене прошлости отворило је, наравно, још једну празнину у нашој независној историји, на начин сличан политичкој празнини одређеној одсуством монархије.
Тај амбис је, изнова, требало попунити. Многи Хиспаноамериканци су се окренули ка северу, ка Сједињеним Америчким Државама, младалачкој републици Новог света која је доживела моментални успех, док смо ми низали пораз за поразом. Хиспаноамерички либерали били су велики поштоваоци Сједињених Америчких Држава на почетку наше дугачке, мучне и неминовне везе. Аплаудирали су виталности, политичким институцијама и модернизованој снази северноамеричке демократије. За њих су највећи греси против конзервативног креда били демократија, капитализам, протестантизам, верска толеранција и слобода избора. Радикализам револуције за независност у тринаест колонија још више је отуђила конзервативне класе шпанске Америке. Револуционари под командом Вашингтона били су неумољиви у конфисковању земље од пробританских пољопривредника, у слању конзервативаца пред зид за стрељање и у приморавању трећине становништва да побегне из Сједињених Америчких Држава у прихватилишта за конзервативце у Канади, па чак и да се, понекад, удави у морима Теранове.
Међутим, више од свега, хиспаноамерички конзервативци плашили су се онога у чему су видели експанзивни потенцијал младе републике у којој се говорио енглески. У суштини, филозофију 142 наше очигледне судбине формулисали су Томас Џеферсон и Џон Квинси Адамс. У једном писму из 1821, Адамс је написао Хенрију Клеју следеће: „Неминовно је да остатак континента буде наш“. Рат против Мексика 1847. и губитак половине наше националне територије од Сједињених Америчких Држава убедио је поменуте либерале да су конзервативци ваљано измерили територијалне амбиције Серверноамериканаца. Питање културе није тако лако решено. Ако не према Сједињеним Државама, у ком правцу треба да окренемо лице у потрази за надахнућем и моделима? У XIX веку латиноамерички човек пронашао је непосредан одговор у Француској, нарочито у Паризу, граду који је Бодлер назвао „престоницом XIX века“.
Париски утицај могао се осетити од Хага до Алжира, и од Санкт Петербурга до Каира. Али у Мексику, Боготи или Буенос Ајресу служио је да се задовољи дубока потреба за испуњењем културне празнине коју је оставило одсуство Шпаније. Одрицање од Шпаније значило је прихватање Француске као новог храма слободе, доброг укуса, романтизма и свих добрих ствари на овом свету. Типично, други чилеански историчар, Бенхамин Викуња Мекена, написао је приликом свог боравка у главном граду Француске 1853: „Био сам у Паризу… престоници света, срцу човечанства… космосу у минијатури.“ А бразилски аристократа Едуардо Пардо уздише: „Нема сумње, Париз је свет.“ У XVI веку, шпанска Америка била је европска Утопија. Сада смо узвратили тај комплимент и претворили Европу у Утопију Хиспанске Америке XIX века.
Град Гватемала чак је себе назвао „средњеамеричким Паризом“. Наша је тајна жеља, наравно, да једнога дана Париз себе назове „европском Гватемалом“. Лоша страна тог дивљења према Европи, као што указује чилеански писац Клаудио Велис у својој књизи Централистичка традиција у Латинској Америци, почива у томе што се оно није развило ка европском начину производње, већ само ка европском начину потрошње. Више класе у Латинској Америци опонашале су европски сензибилитет у виду трошења, облачења, живљења; у стилу, архитектури и књижевности, као и у друштвеним, политичким и економским идејама. Међутим, нису га опонашале у системима европске производње, јер би то значило да морају да промене системе производње у Латинској Америци. Опера је постала симбол отмене и европеизоване Латинске Америке.
Од неокласичног Театра Хуарес до раскошног Театра Колон у Буенос Ајресу, сва позоришта била су златна, у црвеном плишу, са обојеним кулисама, дугачким паузама између чинова и изазовним деколтеима. Заправо, долазак прве француске кројачице у Боготу, извесне Мадам Готрон, 1840-их година, дуго је сматран догађајем за памћење, доказом да је колумбијска престоница, напокон, постала модеран град. Један колумбијски новинар додао је да је укус Боготе, током њеног развоја од мрачног провинцијског града до модерне космополитске престонице, могао сликовито да се прикаже омиљеним пићем виших класа 1810 (традиционална хиспаноиндијанска чоколада), 1840 (француска кафа) и 1860 (енглески чај). Упркос свему, такво опонашање изванлогике, како ће је назвати француски социолог Габријел Тарде, донео је латиноамеричким градовима извесну виталност, мада је у Латинској Америци XIX века чак и смрт била имитација Европе. На гробљу Реколета у центру Буенос Ајреса налази се Потемкиново село вечног живота, Дизниленд смрти у којем су сахрањени сви аргентински аристократски владари који су, по свој прилици, мислили да могу да понесу на други свет своје овоземаљско богатство. Треба се запитати колико је стоке, кантица млека и бала одеране 143 коже било потребно да се сагради сваки од тих екстравагантних погребних споменика, где анђели лете изнад буржујских бисти истакнутих трговаца, а Гаврилова труба вечно свира из гроба угледног аргентинског генерала. Реколета нам нуди визију раја као продужетка изобиља које почива на говедима и трговини. Али за то време, ми морамо да се вратимо на имања, фарме, плантаже или пашњаке, јер нам је задатак да понудимо шећер, памук, вуну, кожу, каучук и пшеницу како бисмо одржали стил живота економског либерализма у Латинској Америци, мада не и стил живота политичког либерализма. Латинска Америка, наравно, укључујући и Бразил, искористила је светску експанзију капитализма у XIX веку тако што му је обезбедила сировине, али зато нама није обезбедила капитал за улагање и штедњу.
Нагласак нашег економског живота стављен је на спољну трговину, а та потреба одређена је фактором који је био сасвим стран латиноамеричким иницијативама: убрзани економски развој западне Европе и Сједињених Америчких Држава на свим пољима, укључујући становништво, индустријализацију, образовање, пораст градова, политичке институције, превоз и трговину. Латинска Америка учествовала је само у трговачкој димензији те експанзије, искористивши, дакако, револуцију у сфери медија и транспорта. Пароброд је био прво превозно средство те убрзане трговине. Године 1876. први брод-хладњача испловио је из луке Буенос Ајреса ка Европи са товаром залеђеног меса. У истој деценији, прва количина аргентинске пшенице извезена је преко Атлантика. У фази која је уследила непосредно након стицања независности, Енглеска је управљала спољном трговином Латинске Америке. Крајем века, Сједињене Америчке Државе постале су нам главни партнер. Међутим, и једна и друга сила употребиле су исте инструменте економске моћи: споразуме повољне за своје трговце; позајмице и кредите; улагања; руковођење економијом извоза минерала, пољопривредних производа и природних производа које је захтевала англоамеричка експанзија. Привилегована локална мањина служила је као посредник како за извоз тако и за наш увоз европских и америчких добара, која нису произведена у Латинској Америци, али је за њима постојала потражња код становништва у великим градовима, као и у унутрашњости наших република. Латиноамерички трговци, у тој фази експанзије, почели су да успостављају модерне међународне трговачке везе, и увидели да њихово богатство зависи од континуитета аграрних структура и минералних колонија, великих територијалних пространстава, интензивне експлоатације минерала и лоше плаћене радне снаге.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош – Ликовна симфонија по угледу на пјесничку визију
Да ли је то био смисао Независности? Власници рудника и земље стекли су огромне профите, док је већина становништва остала у глибу сиромаштва. Крајем XIX века, очекивани животни век већине Латиноамериканаца био је испод 27 година; у неким крајевима неписменост је досезала 98% становништва, а више од половине становника живело је на селу, махом у условима крајњег сиромаштва. „Либерална пауза“, како је Клаудио Велис називао ту фазу нашег независног живота, заправо је раширила сиромаштво тих колонијалних времена на већину наших грађана. У XIX веку постали смо сирочад сопственог периферног капитализма, грозничаво размењујући свој извоз за европски и северноамерички увоз како бисмо одржали схеме потрошње у средњим и вишим класама, упорно одлажући рационално и радикално размишљање зарад увећања богатства већине. Капиталисти који су владали у Европи и Сједињеним Америчким Државама наставили су да зарађују и да увећавају своју уштеђевину, убрзано проширујући своју продуктивност. Европа и Северна Америка приредиле су сопствени банкет. Ми смо им дали десерт: 144 чоколаду, кафу, шећер, воће и дуван. Реченица Алфонса Рејеса, у том смислу, била је тачна: Латинска Америка је касно стигла на банкет цивилизације. […] „Two to tango” Што су латиноамерички градови више расли, пашњаци, пампе, имања и долине постајали су све већи магнет за велики број имиграната из унутрашњости. У Аргентини се тај феномен одиграо раније него у другим земљама, из једноставног разлога: ниједан други латиноамерички град, на прелазу између два века, није порастао тако брзо као Буенос Ајрес, који је врло брзо постао огроман центар, веома привлачан за досељенике.
Године 1869. Аргентина је имала једва два милиона становника. Између 1880. и 1905. у земљу је дошло три милиона европских досељеника. Године 1900. трећина становништва Буенос Ајреса била је рођена у иностранству. Крајем XIX века обе миграторне струје, унутрашња и спољашња, гаучо и Европејац, ујединиле су се на мршавим обалама Буенос Ајреса: „звезде беху водиље / гаучу у пампи“. Звезде су га одвеле до града, где је сишао с коња само да би се изгубио на улицама градских четврти. Без закона, без земље и без друштва, досељеници из унутрашњости заправо су стари гаучи, напуштени и дезоријентисани на плочницима Буенос Ајреса. Тамо су се срели са европским досељеницима, у градским баровима и јавним кућама. Град усамљених мушкараца, мушкараца без жена. Сви су се препознали у тангу, музици досељеника у град самоће, град у транзицији. Танго нам приповеда о осујећености, носталгији, крхкости, несигурности. Хорхе Луис Борхес га је назвао „великим буеносајреским разговором“. Али танго је, пре свега, моћан еротски доживљај. Како каже енглеска пословица, за танго је потребно двоје, „two to tango“: мушкарац и жена, загрљени.
У тангу, пар испуњава своју судбину, и појединачно и заједно, али истовремено увиђа немогућност да управља њоме. Отуда потиче прецизна дефиниција танга коју дугујемо композитору Сантосу Дисеполу: „Тужна мисао која се плеше.“ Порекло танга једнако је тајанствено као његово данашње присуство. Ипак, било афричко или медитеранско, нуди нам вербални контакт између његове црне етимологије, танг, што значи додирнути, приближити се, и његовог латинског корена, глагола тангере, што такође значи додирнути, прићи, извести. Све то, наравно, има и особен кастиљански одјек: tañer, добовати, нарочито по гитари. Каквог год да је порекла, танго се на размеђи два века отиснуо на пут у иностранство, из буеносајреских бордела у париске салоне. Да ли је танго био још један десерт који смо извезли, уз чоколаду, кафу, шећер и дуван? У сваком случају, постао је европска сензација, први плес у којем су се парови јавно грлили. Папа Пије X забранио је, како је рекао, „тај дивљи плес“.
Краљ Лудвиг II Баварски забранио је својим поданицима да плешу танго, док је у Енглеској војвоткиња Норфолк изјавила да је тај плес противан енглеском карактеру и добрим обичајима. Али мушкарци и жене у тој земљи одлазили су 1914. масовно на Вечери танга у лондонски хотел „Савој“. Упркос међународном успеху, танго се увек враћао својим коренима, Буенос Ајресу, и свом примарном задатку да дочара мистерију и мизерију наших градова, тежак живот људских бића у нашем урбаном конгломерату.
Али у градовима, као и на селу, сва култура произишла из тих сусрета, помешана, недолична и мелеска, излазила је на видело, испољавала се у језику, у музици, у покрету тела, у гестовима, сећањима и жељама. Мало-помало, шпанска Америка увиђала је да није реч о једноставном одабиру између модерног и традиционалног, већ о томе да и једно и друго треба одржати у животу, у креативној напетости. Мало-помало, увидели смо да потрага за културним идентитетом није исцрпљена екстремним космополитизмом или шовинизмом, промискуитетом или изолацијом, цивилизацијом или варварством, већ да је усмерена ка интелигентној и контролисаној равнотежи између тога што смо могли да узмемо од света и тога што смо били кадри да му дамо. Културна расправа о независности прошла је кроз све те дилеме. Плашили смо се да будемо то што јесмо, приморани да будемо нешто друго, Французи, Американци или Енглези. Та дилема једноставно је одржавала колико нам је било тешко да нађемо своје место у свету, да признамо свет и да он призна нас. Борили смо се са сопственим осећајем за време и питали се како да живимо у сопственом контексту, а да се не сведемо на опасну забуну између прошлости као назадовања и будућности као напретка. Културним развојем на свим нивоима, и елите и народа, и простоте и префињености, открили смо да време, да би заиста било историјско, мора једнако бити и прошло и будуће, а то може бити једино у садашњости.
Наравно, то су увидели наши најбољи модерни уметници. Дијего Ривера, мексички сликар из XX века, направио је мурал 1940-их година за хотел „Прадо“ у главном граду Мексика, испред парка Аламеда. На њему је Ривера описао сан у којем се налазе све историјске личности Мексика, од Конкисте до Револуције. Тај мурал представља сан, али и дубоку расправу о нашем идентитету: Да ли би наша култура требало да буде домаћа или увезена; индијанска, шпанска, северноамеричка или француска? Реч је о лажној дилеми, тврди кубански писац и патриота Хосе Марти, кога можемо видети како џентлменски поздравља шеширом неколико дама које пролазе муралом. Марти је, својом учтивом скромношћу, пронашао кључ за решење те наше старе дилеме. Не само што је спречио опасност да некритички усвојимо моделе развоја, већ је развој моћно повезао са стварним потребама народа, стварним расположивим средствима нације и истинским саставом друштва шпанске Америке. Марти нам је предложио да издвојимо своја расположива средства, да истакнемо људе, потребе, културу, традиције, да из свега тога извучемо национални модел развоја. „Влада“ – написао је у Нашој Америци – „треба да настане из земље. Дух (и) форма владе треба да се придржавају специфичних карактеристика земље. Влада није ништа друго до равнотежа између природних елемената једне земље. „На тој основи бисмо можда могли да изградимо истинску демократију, „ако Република не рашири руке према свима и не пође напред са свима, она умире“.
Засновану на снази самоспознаје, Марти је чак предвидео латиноамеричку способност да независно учествује у међународном свету: „Народ који жели да умре, продаје само један народ, а онај који жели да се спасе, продаје више од једног… Треба уравнотежити трговину да би се осигурала слобода.“ Мартијево решење и даље је најбоље. Може да испуни национална очекивања, а да се не жртвује потпуног учешћа у међусобно зависном и мултиполарном свету који нас чека у XXI веку. То је, такође, најзахтевније од свих решења. Марти тражи од нас да никога и ништа не заборавимо. Свеобухватна култура какву је предложио Хосе Марти убрзо је нашла сопствене моделе код писаца као што су Никарагванац Рубен Дарио, песник који је несумњиво једнако припадао хиспаноамеричком и европском простору, или у делу изванредног графичара на прелазу између два века, Хосеу Гуадалупеу Посади. И Марти и Посада, и Рубен Дарио и Сестра Хуана Инес од Крста, или вајар Алејжадињо, црпели су своје оригинално стваралаштво из великог богатства традиција које су, срећом, окосница латиноамеричког постојања. За наше највеће уметнике културна разноликост не само што није била терет, већ је постала сам извор креативности.
Извор: Carlos Fuentes, El espejo enterrado, Alfaguara, Meksiko, 2010, str. 351–358. i 368–373.
