Пише: Александар Живковић
Инстинкт политичког преживљавања надвладао је повријеђен Его. Било је ту уобичајене драме, али суштина „историјског“ обраћања предсједника Србије своди се на Титово из 1968: Студенти су у праву.
Испунио им је све захтјеве, најважнији – објављивање докумената о надстрешници, али и повећање издвајања за материјалне трошкове државних факултета за 20 одсто (захтјев који Ректорат Београдског универзитета годинама није могао ни да стави на дневни ред разговора са владом) и ослобађање ухапшених студената.
Претходно, у току дана, премијер Вучевић изјавио је да су му нејасни захтјеви студената, када се сва документација налази у тужилаштву, па му није јасно ни како су професори Правног факултета могли да подрже такав захтјев… у међувремену су му, изгледа, објаснили.
На то смо реаговали јучерашњим коментаром у Журналу, нудећи опкладу да се главни захтјев студената неће ни споменути. Срећом у свим нашим несрећама, Алфа Вук је схватио да се инаћење с интелигенцијом сопствене земље не исплати.
Сада је на студентима да процјене колико им је блокада факултета успјела.
Биће много разочараних што режим није пао, већ само попустио, али таквих увијек има послије сваких протеста.
А Алфа Вуков режим ће тешко да падне, док има и сидро у тзв. опозицији. У новосадској кризи она је дјеловала потпуно растројено, није се у њеним редовима нашао ниједан посланик који би покренуо регуларну парламентарну процедуру, истовремено лидери опозиције су се показали невјештим и у организовању уличних протеста.
