Piše: Goran Kosanović
Kako su muzika i poezija obeležili Canetov život i šta ga danas pokreće. Publika ima priliku da čuje o njegovim prvim uticajima, susretima sa jugoslovenskom rok scenom i ličnim uverenjima koja ga prate kroz karijeru.
„Trebalo mi je tri i po godine da ‘porodim’ deset pesama,“ kaže Cane, opisujući koliko mu je važno da svaka reč bude autentična i iskrena. „Dobra pesma mora da ima ličnu identifikaciju, da nema samo nabačenih reči kao prazna gajba sa nameštajem, već da ima dušu,“ dodaje on, pojašnjavajući da muzika nije samo zvuk već izraz njegovog bića.
Cane takođe priča o danima kad je odrastao u Novom Beogradu, okružen „hardkorom“ tradicionalne muzike kao što su Meho Puzić, Safet Isović i Tozovac, a istovremeno uvodi publiku u scenu tadašnjeg Beograda. Priseća se zlatnog perioda beogradskih klubova, kada je mladi Đogani došao kao „evropski šampion u brzim rukama“ i predstavio nove plesne pokrete u novobeogradskoj diskoteci.
„Pank je došao kao neko oslobođenje,“ kaže Cane, opisujući kako su on i njegova generacija kroz pank pronašli svoje mesto u svetu. Seća se kako je slušao prve ploče, poput „Electric Ladyland“ Džimija Hendriksa, koje su, kako kaže, „otvorile vrata tajanstvenog.“
Govori o svojoj muzičkoj edukaciji kroz stare brojeve „Džuboksa“ i uticaju ljudi poput Džima Morisona i Hendriksa na njegovu liriku.
„Nisam pevao zbog riba, uvek sam imao fazu da nešto kažem nekome,“ naglašava Cane, ističući koliko mu je važno da publika oseti njegovu poruku.
U razovoru, on deli priče o tome kako su prvi koncerti Partibrejkersa u klubovima i na ulicama Beograda privukli mlade, a posebno o legendarnom nastupu u Dadovu, koji je označio početak njihove karijere. „Muzika, poezija, sve to je put u sebe, da nađeš svetlo u svom mraku,“ kaže Cane, naglašavajući koliko je važno ostati autentičan u svetu koji često briše individualnost.
Izvor: RTS
