Пише: Александар Живковић
Слободан Томовић: Грађански рат у Црној Гори, Штампар Макарије : Ободско слово, Београд – Подгорица, 2024.
Грађански рат страшнији је од сваког вида спољашњег непријатељства, пише професор Слободан Томовић, у недавно објављеној, његовој постхумној, завјетној књизи. У њој је изнио сјећања на ратне године, које се поклапају са периодом између његове 12. и 16. године живота.
Сјећања су му жива и разграната, а често допуњена ширим увидима, који ће нас овдје највише интересовати.
На почетку, професор поставља један методолошки парадокс:
„Нијесам историчар који, на говору докумената, успоставља однос међу појавама. У принципу, документа ме не занимају. /…/ Увјерен сам, да је и непотпуно сјећање једног живог свједока, сигурније од томова литературе засноване на лажним судовима за потребе идеолошке дресуре.“
Колико је у томе успио показаће домети ове књиге.
Та преломна „четрдесет прва“, која је по професору Томовићу, „преусмјерила сву нашу историју, народни дух и традицију за више деценија, а можда и вјекова“, затекла га је као ђака гимназије у Колашину, који му је по својој ондашњој сређености остао у лијепој успомјени.
Политичка збивања се надвијају над град, у коме су „већина англофили, једино комунисти не вјерују Енглезима.“ Нико није за Тројни пакт, чак су и млађи гимназијалци саставили корачницу:
„Мусолини ти су прасе
Твоја војска траву пасе.
А Хитлер је већа свиња
Мисли с нама ка с Чесима.“
Када прође 27. мартовски занос и априлски рат, припрема се сцена за главни предмет Томовићеве књиге. Он је, видјећемо брзо, пише као антикомуниста, али као такав од кога би многи и савремени антикомунисти и комунисти могли понешто да науче.
Тако тврди да нема сумње да су се комунисти припремали за устанак прије напада на Совјетски Савез. Даље, 13. јулски устанак, по њему је „прва фаза бољшевичко-комунистичке револуције.“ Истина је да је то свенародни устанак, у коме само нијесу учествовали црногорски сепаратисти и поједини интелектуалци, али вођство устанка је комунистичко, нова власт која се успоставља настаје по моделу совјетске. И идеологија која се шири је колективизам:
„Слушала сам час читања
Лењиновог васпитања
И наљепше код њих што је,
Не постоји ријеч моје.
А што ми се допадаше
Код њих важи ријеч наше.“
Учешће краљевих официра у 13.јулском устанку, не мијења ову оцјену Томовићеву. Након привременог слома устанка комунисти ће искористити прилику да реорганизују герилу (од јесени 1941 појављују се као партизани, очишћени од краљевих официра). Користе илегалну организацију, да мотивишу нове чланове (кандидате), с друге стране бескомпромисном борбом са окупатором привлаче патриоте којима није до комунизма; чак и равноправно учешће дјевојака у борбеним задацима привлачи младиће да ступе у партизане…
Томовић пише:
„Главне особине комунистичког покрета у свијету, па и југословенског, јесу: прерушавање, конспирација, мимикрија, хијерархија, монолитност, ситуационо прилагођавање, немилосрдност према противнику и перманентно идеолошко дјеловање у правцу основних циљева совјетизације човјечанства.“
Послије успјеха партизанске гериле у јесен 1941. и пораза у нападу на Пљевља долази до формирања локалних партизанских одреда, и даље, до ликвидација предсједника општина, дјеловођа, сеоских кметова, уопште људи „старога режима“ и „класних непријатеља“, које врхуни бацањем у јаме, сахрањивањем на „пасјим гробљима“ итд. Слободан Томовић то назива црвеним терором и одбија као неадекватне синтагме „лијева скретања“, „лијеве грешке покрета“.
Посебно наглашава да се црвени терор догађао прије формирања четничког покрета у Црној Гори.
Зачеци четничког отпора настају међу официрима у Лијевој Ријеци, да би се убрзо спојили са Дражиним покретом у Србији и раширили кроз Црну Гору.
„Радило се ту или о совјетској-комунистичкој диктатури и револуцији, или о домаћој српској монархији, традицији, вјери и нацији, С четничке тачке гледишта, окупатора је требало оставити на миру и држати се пасивно према њему, све до отварања балканског фронта од стране западних савезника, у шта се тада тврдо вјеровало.“ (стр. 75)
Коначно је настала подјела, коју Слободан Томовић добро карактерише:
„Подјела је засјекла у само историјско морално биће Црногораца, са малим изгледима да се то икада из народног сјећања сасвим избрише.“
Видјели смо како Томовић, описује мане партизана, па да погледамо како је видио и мане четника.
По њему, народу није толико сметала њихова сарадња са Италијанима. Главни четнички проблем био је што није било јединствене команде, већ је владало ривалство официра; нијесу имали јасну стратегију будућности Југославије; убијали су неке истакнуте присталице династије Петровић-Његош што народ није добро примао; сурово су се односили према сусједним муслиманима.
Најзад, војска им је била распоређена по племенско-географској традицији, неподесној за савремено ратовање. У тактици, краљеви официри нијесу довољно познавали вјештину партизанско-герилског ратовања и имали способност прилагођавања. (стр. 127)
Овдје ћемо се зауставити у прегледу увида из постхумне књиге Слободана Томовића, а њене аутобиографске детаље остављамо другим читаоцима.
