Пише: Александар Живковић
Цијело јутро мислим: треба се свечано средити за Дочек. Нова година дође сваке године, а Резултати Пописа стижу једном у десет или више година, чоче! Говорим себи тако, а жена ће: ни на Нову годину ме не водиш, а измишљаш Дочек Пописа.
Лако је њој, мислим се, она је Брђанка, а и женско, не мора да се брије. А није згодно дочекати Резултате с брадом, а са друге стране, какав је то Црногорац без бркова? Како се обријати? Ријешим да бркове оставим.
Оперем и зубе, мада сам синоћ по прађедовској пракси изио јабуку, и сјетих се: језика. Ау, ту ће око Дочека Резултата бити највише невоља. Ваља да се ижљубимо, ајде може то и без језика, али како ћемо да пробјеседимо и наздравимо? Опрах руке од таквих помисли, но ни то ми није требало. Сјетих се за проклете руке како је Милена Живковић зборила завађеној браћи:“Одсјеци десну боли, одсјеци лијеву боли.“ И учини ми се да Резултате дочекујем без једне руке, смушена језика, без браде… Пљуните ме у брк ако за сљедећи Дочек не пуштим перчин, па да се избројимо, ако се дотле не истражимо.
