Пише: Крис Хеџис
Превод: Журнал
Сједим са Роџером Халамом, његова сиједа коса везана у реп, у просторији за посјетиоце затвора HM Wayland. На зидовима висе велике фотографије породица на пикнику, зелених ливада и дјеце која се играју.
Контраст између тих фотографија, које су ту вјероватно да просторији за посјетиоце импровизују топлину дома, и стварности у којој се налазимо је запањујући. Нема начина да заборавиш гдје си, поготово док нас стражари прате погледима.
Роџер и ја сједимо на ниским тапацираним столицама, лице у лице преко малог, бијелог пластичног стола. Роџерово витко тијело покушава да се удобно смјести на намјештају прилагођеном дјеци.
Роџер, један од оснивача Покрета Побуна против изумирања, Insulate Britain и Just Stop Oil, служи петогодишњу казну затвора због „изазивања јавних нереда без оправданог разлога.“
Он и његова четири суворника, који су добили по четири године затвора, осуђени су због организовања Zoom позива 2022. године, на којем су активисти подстицани да се попну на мостове изнад M25, главног ауто-пута око Лондона. Њихов краткорочни циљ био је заустављање саобраћаја. Дугорочни циљ био је присилити владу да обустави издавање нових дозвола за нафту и гас.
Ово није био симболички протест, попут оног када су демонстранти у Лондону бацили парадајз супу на Ван Гогове „Сунцокрете“ у Националној галерији, а који су били заштићени стаклом. Овај протест је имао за циљ да стварно поремети, што је и успио, трговину и државне институције. Ипак, чак и они демонстранти који су супом гађали слику, која није оштећена, добили су оштре затворске казне од готово три године.
Очекује се да ће глобално загријавање у 2020-им годинама прећи 1,5 степен Целзијуса (2,7 степени Фаренхајта), а 2 степена Целзијуса (3,6 степени Фаренхајта) до 2050. године, према студији објављеној 2023. године у часопису Oxford Open Climate Change. Научници NASA упозоравају да ће пораст глобалне температуре за 2 степена бити критична тачка изнад које ће опасни и неконтролисани ефекти климатских промјена постати неизбјежни.
Што се више планета буде загријевала, то ће екстремни догађаји попут суша, топлотних таласа, јаких олуја и обилних киша бити све чешћи и интензивнији. Изумирање животињских и биљних врста — тренутно је угрожено око милион врста — убрзава се.
Налазимо се на прагу преломних тачака, праговима након којих ће ледени покривачи, океанске струје и други дијелови климатског система почети да се неповратно мијењају и убрзавају.
Исто тако постоје и преломне тачке у екосистемима, који могу постати толико оштећени да их више ништа не може спасити од катастрофалних посљедица неконтролисаних климатских промјена. Тада ће „повратне спреге“ довести до убрзавања еколошких катастрофа. Игри ће доћи крај. Ништа нас неће спасити.
Масовне погибије узроковане климатским катастрофама постају свакодневица. Званични број страдалих у урагану Хелен износи најмање 227, чиме је постао најсмртоноснији ураган у САД-у од урагана Катрина 2005. године. У Сјеверној Каролини, Јужној Каролини и сјеверној Џорџији 1,1 милион људи још увијек нема струју.
Планински градови, без струје и мобилних сигнала, одсјечени су од свијета. Стотине људи су нестале, а многи се плаше да више нису међу живима. Прошле године је током једне ноћи између 5.000 и 15.000 Либијаца изгубило животе у налету циклона Данијел.
Ове климатске катастрофе, које рутински погађају Глобални југ, ускоро ће постати свакодневица за све нас.
„Милијарда избјеглица, највећа епизода патње у историји човјечанства,“ каже Роџер говорећи о граници од 2 степена Целзијуса, „а онда изумирање људске врсте.“
Ипак, и поред уништења пред њиховим вратима, укључујући и југозапад Сједињених Држава који преживљава највише температуре икад забиљежене у октобру — 117 степени Фаренхајта у Палм Спрингсу — глобални олигарси немају намјеру да ризикују свој положај и моћ тиме што би пореметили економију засновану на фосилним горивима и месној индустрији, која је одговорна за 18 процената глобалних емисија гасова са ефектом стаклене баште.
Сточарство и његови нуспроизводи сваке године у атмосферу испуштају 32 милијарде тона угљен-диоксида (CO2) и чине 51 проценат глобалних емисија гасова са ефектом стаклене баште.
Умјесто разумног одговора, добијамо више бушења и издавања нафтних концесија, више катастрофалних олуја, више шумских пожара, више суша, токсичних фарми, фарсу конференција Уједињених нација о климатским промјенама (COP), уништавање прашума и лажне панацеје попут геоинжењеринга, прикупљања угљеника и вјештачке интелигенције.
Субвенције за фосилна горива су порасле широм свијета — са 2 билиона на 7 билиона долара, према подацима Међународног монетарног фонда — како би владе заштитиле потрошаче од растућих цијена енергије. Ово је упркос томе што су прије двије године, на COP26 самиту у Глазгову, владе обећале да ће постепено укинути субвенције за фосилна горива.
Владари глобалног геноцида
Владе које омогућавају геноцид у Гази су, нимало изненађујуће, истовремено и владари глобалног геноцида.
Како шведски аутор и професор хумане екологије Андреас Малм пише: „Уништење Палестине је уништење Земље.”
„Уништење Газе изводе тенкови и борбени авиони који сливају своје пројектиле на земљу: Меркаве и Ф-16 шаљу своју ватру на Палестинце, ракете и бомбе које све претварају у рушевине — али тек након што експлозивна снага сагоријевања фосилних горива постави ове пројектиле на праву путању,” пише Малм, који је са Вимом Картоном написао књигу Overshoot: How the World Surrendered to Climate Breakdown.
„Сва та војна возила раде на нафту. То важи и за летове снабдијевања из САД-а, Боинг авионе који пребацују ракете преко сталног ваздушног моста. Прва, прелиминарна и конзервативна анализа утврдила је да су емисије које су настале у првих 60 дана рата једнаке годишњим емисијама између 20 и 33 земље са ниским емисијама: изненадни скок, облак CO2 који се уздиже изнад рушевина Газе. Ако овдје понављам ову поенту, то је зато што се циклус сам понавља, само што расте у размјерама и величини: западне силе уништавају стамбене четврти Палестине мобилишући неограничену способност за уништење коју једино фосилна горива могу да омогуће.“
Геноцид је на више начина повезан са фосилним горивима.
„Један од бројних фронтова за експлоатацију нафте и гаса је Левантски басен дуж обале од Бејрута преко Акре до Газе,“ пише Малм. „Два велика гасна поља која су овдје откривена, називају се Кариш и Левијатан, налазе се у водама које својата Либан. Шта Запад мисли о овом спору? Године 2015, Њемачка је продала четири ратна брода Израелу како би боље бранила своје гасне платформе од било каквих претњи.
Седам година касније, 2022. године, док је рат у Украјини изазвао кризу на тржишту гаса, држава Израел је први пут постала значајан извозник фосилних горива, снабдијевајући Њемачку и друге земље ЕУ гасом, као и сировом нафтом из Левијатана и Кариша, који су почели са радом у октобру те године. Година 2022. је запечатила висок статус Израела у овој области.“
„Годину дана касније, инцидент **Туфан ал-Акса** [упад палестинских бораца у Израел из Газе 7. октобра 2023.] довео је до застоја у експанзији,“ наводи Малм. „То је представљало директну пријетњу платформи за гас Тамар, која се по ведром дану може видјети са сјевера Газе; платформа је затворена јер се налази у домету ракетне паљбе.
Важан играч у пољу Тамар је компанија Chevron. Њујорк Тајмс је 9. октобра извјештавао: ‘Жестоке борбе могле би успорити темпо енергетских инвестиција у региону, баш када су изгледи источног Медитерана као енергетског центра почели да добијају замах.’
Ширење израелске производње захтијева заузимање обале Газе и уклањање Палестинаца.
„Међутим, пет седмица након 7. октобра, када је већина сјеверне Газе претворена у рушевине, Chevron је наставио са радом на гасном пољу Тамар,“ наставља Малм.
„У фебруару су објавили нову рунду инвестиција како би даље појачали производњу. Крајем октобра, дан након почетка копнене инвазије на Газу, Израел је доделио 12 лиценци за истраживање нових гасних поља — једна од компанија која је добила дозволу била је BP, иста компанија која је прва открила нафту на Блиском истоку и изградили нафтовод Киркук-Хаифа.”
Повезаност између геноцида у Гази и масовног помора широм свијета је више него јасна на Глобалном југу, гдје климатске избјеглице умиру на отвореном мору и у пустињама покушавајући да побјегну на сјевер.
УНХЦР, агенција Уједињених нација за избјеглице, израчунава да су временске непогоде — као што су поплаве, олује, шумски пожари и екстремне температуре — сваке године у просјеку присилно раселиле 21,5 милиона људи између 2008. и 2016. године. Тренутно 260 милиона људи живи у приобалним подручјима — што је повећање од 100 милиона у посљедње три деценије — који су у „великом ризику“ од расељавања због пораста нивоа мора. Деведесет одсто њих живи у сиромашним земљама у развоју и малим острвским државама. Док се убрзава екоцид и геноцид у Гази, добијамо и све драконскије законе који криминализују протесте.
Закони у Великој Британији, који су осмишљени да заштите индустрију фосилних горива, укључују кривично дјело „завјере за ометање националне инфраструктуре“ или ново дјело „блокирања“, које може довести до тога да демонстрант који се веже за неки предмет, земљу или другу особу љепилом или лисицама, на начин који је способан да изазове озбиљне сметње, буде осуђен на шест мјесеци затвора и добије неограничену новчану казну.
Пут којим идемо је јасан. Спалите планету. Затварајте дисиденте. Цензура. Угушите оне који пружају отпор, нарочито оне на Глобалном југу, индустријским оружјем и насумичним насиљем. А ако припадате привилегованој класи, повуците се у затворена насеља која обезбјеђују храну, воду, медицинску његу, струју и сигурност — све оно што ће бити ускраћено нама осталима.
На крају, сви ћемо завршити као диносауруси, који, барем, нису били одговорни за сопствени нестанак. Трагедија је у томе што ће већина владајуће криминалне класе вјероватно преживјети мало дуже од нас осталих. Колективно самоубиство ће бити оно што називамо људским напретком.
Троседмично суђење активистима из групе Just Stop Oil, као и судска рочишта за Џулијана Асанжа, ускратило је оптуженима право да поднесу објективне доказе. Оптуженима није било дозвољено да говоре о климатским промјенама, што је био мотив њиховог протеста. Роџер је, пркосећи тој забрани, покушао да се обрати пороти о климатској кризи. Судија је наредио да буде ухапшен због непоштовања суда. Изведен је из суднице од стране шест полицајаца. Када је судија изрекао казну Роџеру и његовим суворницима — Данијелу Шоуу, Луиз Ланкастер, Лусији Витакер Де Абреу и Кресиди Гетин — рекао је да су „прешли границу од забринутих активиста до фанатика.“
Петоро активиста нису осуђени због учешћа у протестима, већ због њиховог планирања. Докази коришћени на суду да их осуде потичу са онлајн Zoom састанка који је тајно снимила Скарлет Хоус, новинарка таблоида **The Sun**, која се представљала као присталица. Нема сумње да неки истраживачки центар за фосилна горива сада машта о новинарској награди за Хоус.
Како истиче Линда Лакдит, правна директорица организације Climate Rights International, казне за оне који учествују у протестима за климатске промјене постају све строже и дуже од многих казни изречених онима који су учествовали у насилним дјелима током расистичких нереда у Саутпорту.
Дуго сам се дивио Роџеру, који на себи има рђаво-црвени прслук који сви затвореници у просторији за посјетиоце морају носити, не само због његове храбрости, већ и због његовог убјеђења да је отпор против радикалног зла морални императив. На крају, није ствар у томе шта можемо или не можемо постићи. Ради се о томе да се супротставимо, дословно када говоримо о екоциду, силама смрти како бисмо заштитили и његовали живот.
Обратио сам се публици у Лондону 11. септембра како бисмо прикупили новац за правну одбрану петорице затворених активиста. Организатори из Центра Kairos пустили су снимљени увод који је Роџер послао из своје затворске ћелије прије мог говора.
„Промјене,“ рекао је у снимљеној поруци, „не настају кроз инструментални разум, у смислу да нешто радите како бисте постигли неки циљ, већ зато што не можете остати по страни, па дјелујете да бисте били оно што јесте. Критичан разлог зашто не успијевамо, по мом мишљењу, јесте то што прихватамо идеју да могу да нас потлаче слањем у затвор. Док, у ствари, моћ лежи у нашем страху од затвора, не у самом чину одласка тамо. Када схватимо да је све у страху, доживимо ту тренутну просвјетљење. Није ствар у томе шта нам раде, већ како ми бирамо да реагујемо, што одређује њихову моћ.
„Чиниш добро не да би створио добре исходе,” каже ми он, „већ зато што је добро, зато што је истинито, зато што је то лијепа ствар, зато што ствара метафизичку хармонију, равнотежу.”
Тактике које су еколошки активисти користили протеклих деценија — марширање, лобирање, гласање и петиције — нису успјеле.
Године 1900, сагоријевање фосилних горива — углавном угља — производило је око 2 милијарде тона угљен-диоксида. Тај број се утростручио до 1950. Данас је тај ниво скоро 20 пута већи него 1900. године. Током шест деценија, пораст CO2 је био 100 пута бржи него што је Земља доживјела током преласка из посљедњег леденог доба, према подацима Националне океанске и атмосферске администрације.
Ово је Роџерово седмо затварање у британски затворски систем који је обиљежен недостатком одговарајућег финансирања, пропадајућом инфраструктуром, смањеним услугама, проблемима са запошљавањем и задржавањем особља и тешком пренасељеношћу.
„Када сам први пут отишао у затвор, чувари су могли бити садисти, бивши војници из наших колонијалних ратова,“ каже он. „Сада су углавном љубазни, али ништа не функционише.“
Његове ципеле су се распале, али његови поновљени захтјеви за нове ципеле су игнорисани. Други затвореник, који је имао додатни пар, дао му их је.
Стао сам у ред у малој кантрини да нам купим нешто за јело. Дозвољено ми је да унесем 40 фунти у затвор. На менију су имали сендвич са веганском кобасицом. Роџер и ја смо вегани. Али када сам стигао до шалтера, оштро су ми рекли да немају веганске опције.
Роџер тврди да, ако је 10.000 људи спремно да се укључи у грађански отпор, што значи да прихвате затворске казне због ненасилне грађанске непослушности, спроводе кампање образовања на терену и организују јавне скупове, могу подстаћи 1 до 2 процента популације да прихвати милитантност за рушење постојећег поретка.
Он се ослања на истраживање Ерике Ченовет, политичке научнице са Харварда, и Марије Џ. Стефан, које су у својој књизи „Зашто грађански отпор функционише“ проучавале 100 година насилних и ненасилних покрета отпора. Оне су закључиле да ненасилни покрети успијевају двоструко чешће него насилни устанци.
Откриле су да насилни покрети углавном функционишу у грађанским ратовима или приликом окончања страних окупација. Ненасилни покрети који успију обраћају се онима унутар моћних структура, посебно полицији и државним службеницима, који су свјесни корупције и декаденције елите и спремни су да их напусте.
Историја је показала да нам је потребно само 1 до 5 процената популације која активно ради на рушењу система да би се срушиле чак и најокрутније тоталитарне структуре.
„Није само ствар у промјени свијета,“ каже Роџер.
„Ради се о томе да се свијет види на другачији начин, онај који одбацује наратив доминантне идеологије. Ради се о поновном очаравању свијета. Ради се о томе да наш дух заузме централно мјесто. Ту је требало да буде све вријеме. Али дух постаје стварност само кроз дјеловање. Дух постаје тијело, да употребим старе ријечи.“
„Не позивам на индивидуалистичко путовање ка личној просвјетљености, што је контрадикција сама по себи,“ каже он.
„Не позивам на смиреност која никада не напушта вашу главу, која вас никада не покреће са кауча и изводи на улице. Дух је на улици. Улица је дух. Дух је у затворској ћелији. Вријеме претварања је прошло. Суочавамо се са крајем старог свијета, и мораћемо да се боримо да створимо оно што долази.“
И онда је дошло вријеме за одлазак. Загрлили смо се. Обећавам да ћу му послати књиге. Нас, у просторији за посјетиоце, чува стража и спроводи нас кроз низ закључаних врата до затворског дворишта.
Роџер плаћа високу цијену за отпор, за морални живот.
Хенри Дејвид Торо је одбио да плати порез на гласање у знак протеста против америчке инвазије на Мексико, коју је осудио као покушај заузимања територије за проширење робовласништва. Ухапшен је и затворен због утаје пореза 1846. године.
„Кажем, прекршите закон,“ написао је Торо у свом есеју „Грађанска непослушност.“ „Нека ваш живот буде контратежа која зауставља машину. Оно што ја морам да урадим јесте да се, у сваком случају, побринем да се не стављам у службу зла које осуђујем.“ Ралф Волдо Емерсон, трансценденталистички филозоф чији је говор на Дивинити школи изазвао негодовање међу свештенством и довео до тога да га Харвард не позове да говори наредних 30 година, посјетио је Тороа у затвору.
„Хенри, шта радиш овдје?“ упитао је Емерсон.
„Шта ти радиш напољу?“ одговорио је Торо.
Крис Хеџис је добитник Пулицерове награде и новинар који је 15 година био страни дописник за The New York Times, гдје је био шеф бироа за Блиски исток и Балкан. Претходно је радио у иностранству за The Dallas Morning News, The Christian Science Monitor и NPR. Он је водитељ емисије „The Chris Hedges Report.“
Извор: Consortium News
