Мој мали устав, (Фото: Архива)
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Ево мог предлога око 4 тачке договора за будућност, мир и срећу Црне Горе, у вези идентитетских питања. Једном – за вазда:
А шта је био Његош и шта су били његови савременици Црногорци, нека покаже пјесма писана и штампана у Црној Гори, у склопу Горског вијенца, коју Црногорци ево већ 200 г гуслају, рецитују, уче напамет и поносе се њоме:
Три сердара и два војеводе
са њихово триста соколовах,
соко Бајо су тридест змајевах
мријет неће док свијета траје.
Дочекаше Шенђера везира
уврх равне горе Вртијељке
и клаше се љетњи дан до подне.
Не кће Србин издати Србина
да га свијет мори пријекором,
траг да му се по прсту кажује
ка невјерној кући Бранковића;
но сви пали један код другога,
пјевајући и Турке бијући,
а тројица само претекоше
под гомиле мртвијех Тураках-
рањене их Турци прегазили.
Дивне смрти, просто им млијеко!
Јунацима Бог ће учинити
спомен души а прекаду гробу!
Три хиљаде момка једнакога
на Шенђера удрише везира
приђе зоре на поље крстачко.
Прегаоцу Бог даје махове!
Раскрхаше силу Шенђерову.
Благо томе ко се ту нагнао,
већ га ране не боле косовске,
већ Турчина ни за што не криви.
Витезови, Срби вртијељски,
луча ће се вазда призирати
на гробницу вашу освештену!
До читања у следећем броју