Пише: Јованка Симић
У беседи захвалници, у амбијенту који је одисао топлином сусрета старих знанаца, подсетила је на почетке свог књижевног рада везаног за песничка такмичења у Кикинди, Врбасу и Новом Саду. Са дозом носталгије осврнула се и на „Летопис Матице српске“ у којем је објавила прве преводе, укључујући и дневнике Вирџиније Вулф, док још ни слутила није да ће живети у Енглеској.
– Иако имам друге награде за поезију и прозу, ово је прва за укупно прозно стваралаштво.
Тим ми је милије да је то управо „Видаковић“. Значај награде се не мери само по оном ко ту награду додељује него још више по онима који су је примили. А то су у овом случају: Хандке, Љоса, Маргис, Давид Гросман, Гиљермо Мартинез, Орхан Памук… То су имена која ми задају страхопоштовање јер их обожавам као читалац – рекла је у разговору за „Новости“.
Има нешто и у томе што сте прва жена која је понела ову награду?
– Мило ми је што сам на тој звезданој листи не само прва жена – лауреат него и први британски књижевник. Ово кажем зато што имам ту двоструку, српско-енглеску, припадност. У последњих недељу дана ми се десило да сам добила две међународне награде,па ми представља задовољство да сам и овде у Србији, пошто се осећам и као српски књижевник, нашла коначно неко своје место захваљујући „Прозефесту“.
Има ли за вас још неку посебну симболику признање које носи име зачетника српског романа?
– Нема симболичније награде од „Видаковића“. Он је српски Валтер Скот, а ја сам Скота предавала, па ми је пало у задатак да проучим Видаковића давно, давно, када сам на студијама југословенске и опште књижевности у Београду понешто учила о њему. Написао је Видаковић роман пре готово два века „Силоан и Милена, Српкиња у Енглеској – повест морална и за благочувствена серца“. Јако ми се допала та Српкиња која посећује тетку у Доверу… Некако ми се чини да ми је Видаковић суђен још од 1829. године.
Како су енглески писци писали о Балкану? Јесу ли га разумели?
– Проучавала сам за своју књигу „Измишљање Руританије“ (1998) визије Балкана из пера енглеских писаца и увек ме је јако занимало шта о Балкану пишу они који о њему ништа не знају. Можда ми је ова награда уједно и задатак да Видаковића проучим и да нешто о њему напишем на енглеском.
Своје књиге пишете најпре на енглеском, па се оне затим преводе на српски. Да ли су четири деценије у Лондону учиниле да ваш српски почне да бледи?
– Кроз све те године енглески ми се постепено поправљао, али мој српски застарева, мења се. Када сам писала књигу „Господин К“ схватила сам да је мој српски примеренији за послератни период него што би био за савремено доба. Али како сам почела у Србију да долазим чешће, први пут су ме замолили да нешто напишем за српске часописе и антологије и баш уживам у томе.Ууживам у писању на српском језику.
Могу ли се све нијансе српског језика адекватно превести на енглески?
– Енглески има већи број речи од било ког другог језика зато што лако прима стране слојеве, па у њему има доста француског, као и примеса из колонијалних језика. Богатство српског језика није толико у броју речи колико у могућностима да се свака нијанса изрази. Рецимо, реч скакати можете да нијансирате – скаче, поскакује, прискакује… То не може у енглеском да се нађе. Навикла сам на то да имам два различита „арсенала“ речи. Осетила сам то радећи збирку поезије „Солунски анђео“, једине књиге коју сам писала паралелно на оба језика. Одједном сам схватила да нешто могу да изразим на једном а не могу на другом језику. Нешто што на српском звучи фантастично, на енглеском је другачије, јер то је сведен језик.
Посвете својим читаоцима исписали сте ћирилицом. Да ли је то ваш допринос нашем грчевитом настојању да сачувамо свој језик и писмо?
– Није лако, али се с правом треба борити за очување српског језика и писма. Живимо у времену апсолутне доминације енглеског језика. Широм Европе отварају се енглески универзитети. На енглеском се пишу не само књиге, романи, поезија, него и уџбеници.
Енглески је постао као латински у средњем веку. И зато су језици малих народа пред опасношћу да нестану.
Нисте крили одушевљење мудрим питањима која су вам постављали начитани новосадски гимназијалци на „Прозефесту“. Има ли младост Европе навику читања?
– Моји студенти доста читају фантазију, научну фантастику, дистопијске романе. Са гимназијалцима сам недавно разговарала и у Румунији, што је било фантастично, као и недавно у Панчеву у гимназији „Урош Предић“. То неговање младе читалачке публике више је карактеристично за Балкан.
A потичу ли и ваши преци Бјелогрлићи из Херцеговине?
– Моји су Бјелогрлићи из околине Гацка, а по бакиној линији сам Црногорка из Бајмока, места на северу Бачке.
Извор: Новости
