Чернобиљске јагоде – снага из писања

Када се разболела, Весна Голдсворти написала је мемоаре на енглеском језику свом тада двогодишњем сину ког је родила у Лондону. Они су је винули пут списатељске каријере и дали јој снагу да преживи

Весна Голдсворти, (Фото: Вијести)

Скромност, био је први утисак на сусрету с Весном Голдсворти, рођеном Бјелогрлић, српском књижевницом из Лондона чије су књиге с енглеског преведене на двадесет светских језика. Удружење књижевника Србије доделило јој је недавно почасну чланску карту. Добитница светских награда, романописац, мемоариста, песникиња и професор креативног писања и енглеске књижевности на британским универзитетима, обревши се у родном Београду сетила се својих почетака.

Успешна каријера у Лондону

„Прве стихове и критике објавила сам на српском језику. Још док сам студирала на нашем Филолошком факултету, на Одсеку за југословенску и општу књижевност, писала сам критике и била уредник часописа ‘Знак’. Али, нисам ни слутила тада да ће ме судбина одвести у свет и путем списатељске каријере. Сви су се чудили када сам се приликом апсолвентске размене студената одлучила за одлазак у Бугарску. Тамо сам упознала Сајмона, свог садашњег мужа, који се као студент бавио политичким истраживањима. Тако сам се одмах по завршетку факултета, са 24 године преселила у Лондон.”

Иако је већ добро знала енглески језик, није било лако, прича, превазићи све језичке баријере у писању критика којима наставља да се бави. Осим тога, да у тако погодним околностима није дошла у Лондон, вероватно би из његовог сивила брзо отишла, открива нам. Најпре, пише и чита код куће.

Врло брзо почиње да ради као уредник у издаваштву, а од 1990. читаву деценију као продуцент и водитељ на
Би-Би-Си радију. Каже да су је од тог посла одвратили захтеви да преводи вести с нашег тада бурног тла, јер никако није желела да се бави политиком. У међувремену, 1992. магистрирала је модерну енглеску књижевност, а докторирала је 1996. у Лондону као стипендиста британске академије.

За улазак у енглеску књижевност била је пресудна њена књижевна студија „Измишљање Руританије: империјализам маште” која је данас обавезна лектира на балканистичким одсецима светских универзитета, јер је једна од најпризнатијих анализа представа о Балкану и балканској култури. О њој је написано око 330 критика.

Како сви носимо свој крст, има га и Весна: прсти судбине умешали су се у њен живот. Разболевши се од опаке болести, почела је да пише мемоаре о одрастању у Југославији и првим корацима у поезији на енглеском. Књига је била намењена њеном тада двогодишњем сину Александру, рођеном у Лондону, како би је једног дана, ако ње не буде било, разумео.

Ово писање, уједно, давало јој је снагу да се бори. Агенткиња за издаваштво проналази рукопис и наговара Весну да га објави. Тако је светлост дана угледала књига „Чернобиљске јагоде”, серијализована у лондонском „Тајмсу”, која ускоро доспева на листе бестселера широм Европе, са чак 14 издања на немачком језику.

„Да нисам мислила да сам неповратно у ступцу не бих писала животну причу, нити би сада 35-годишњи Александар био толико заинтересован за наше наслеђе и стварност”, каже.

Њена прва књига поезије „Солунски анђео” писана је истовремено на српском и енглеском језику, а енглеска, награђена верзија нашла се у избору „Тајмсa” најбољих књига поезије за 2011. годину, када ју је нобеловац Џон Куци поздравио као „добродошли нови глас у енглеској поезији”.

Превођен је прилично и њен први роман „Горски” у којем је осавременила причу о великом Гетсбију и који је објављиван и у двонедељној радио-серији на Би-Би-Сију. Када смо је питали шта за њу значи потоњи роман „Господин Ка” из 2017. који представља наставак приче о Ани Карењиној каже:

„Живим у Чизвику, делу Лондона у којем има много Руса. Упознала сам ту и једног осамдесетрогодишњег глумца из америчке верзије филма по Толстојевом роману, с Вивијен Ли. Он ме је инспирисао на причу по којој би се вероватно и син Ане Карењине, да постоји, нашао у овом или неком сличном лондонском или америчком кварту. Кроз причу шта се њему дешавало, која је само индиректан наставак романа, говорим о словенском Лондону.”

У књизи „Гвоздена завеса”, љубавној причи која је у издању „Геопоетике” преведена код нас прошле године, Весна се бави сусретом Истока и Запада и судбином људи из источне Европе у западним земљама.

Весна Голдсворти, (Фото: Нови Магазин)

Успех романа „Гвоздена завеса”

Бекство „црвене принцезе”, за њу, како каже „савремене Медеје”, из једне од „земаља која води од Шчећина на Балтику до Трста на Јадрану” осамдесетих година прошлог века, због љубави која је зачета у социјалистичком окружењу, поставља многа питања.

 „Прелазак из неограниченог луксуза и ограничене слободе у ограничено богатство и неограничену слободу, хладни рат и различитости држава до појединаца и њихове разапетости”, како је књигу описао Вилијам Бојд, а Весна је препоручује и нама. „Гвоздена завеса” на листи „Њујоркерa” нашла се на првом месту као роман 2023. године.

„У романима пишем о људима различитог порекла на истом месту, на каквом сам све ове године. Лондон, каже мој супруг, одавно више није типичан енглески град. У њему, данас, ја се осећам више код куће него он који је у Лондону рођен. Хоби? Између предавања на факултету и породице, одем бициклом до оближњег парка на Темзи, али и тада мој једини хоби, био је и остао – писање”, каже за наш лист Весна Голдсворти.

Чланска карта УКС

На почетку 60. Београдских међународних писаца који су окупили тридесет књижевника из целог света, Весни је председник Удружења књижевника Србије Милош Јанковић уручио почасну чланску карту нашег удружења.

„Радујем се доласку на ове сусрете и поносна сам на чланство у УКС. Јако ми је драг сусрет с Теом Обрехт из САД, нашом успешном књижевницом која, такође, пише на енглеском језику, али и са свим осталим писцима”, додаје.

Весна Голдсворти је члан Краљевског књижевног друштва Велике Британије у које улазе најпризнатији писци, попут Салмана Руждија и британских нобеловаца.

Мирјана Никић

Извор: Политика магазин