Piše: Ted Snajder
Nakon što su prisustvovali zasedanju Generalne skupštine UN-a, američki predsednik Džo Bajden i njegov ukrajinski kolega Vladimir Zelenski uputiće se u Vašington, gde će razgovarati o zahtevu Kijeva da koristi zapadne rakete dugog dometa za gađanje u dubinu ruske teritorije. Bajdenova administracija je zatražila od Zelenskog da objasni kako bi takvi udari doprineli ukrajinskoj vojnoj pobedi.
Zelenski je rekao da je njegov, odnosno ukrajinski plan pobede sada završen i obećao da će prezentacija istog uključiti traženo objašnjenje, jer će izneti šta je potrebno za postizanje niza jasnih koraka do pobede. Iako detalji plana nisu otkriveni, štampa je objavila njegov nacrt. Tom „nacrtu plana pobede“ izgleda da nedostaju i plan i pobeda.
Ukrajinski predsednik kaže da je taj plan zapravo „most ka jačanju Ukrajine“, kako bi se „doprinelo tome da budući diplomatski sastanci sa Rusijom budu produktivniji“. On je, 15. septembra, izjavio za CNN da je plan da se „ojača (Ukrajina) pre mirovnog samita, da bude u što snažnijoj poziciji, jer su diplomatske odluke ili rešenja dobra samo onda kada si jak“.
On takođe kaže da je za uspeh plana neophodno da bude odobren i sproveden pre nego što Bajden napusti predsedničku funkciju. „Plan se oslanja na brze odluke naših partnera, koje bi trebalo doneti od oktobra do decembra“, rekao je on. U strahu od promene politike pod potencijalnom Trampovom administracijom, Zelenski kaže da plan treba da se sprovede „danas, dok su svi funkcioneri koji žele pobedu Ukrajine na zvaničnim pozicijama“.
Plan u „četiri tačke“
Zelenski je za isti medij naveo da je njegov plan utemeljen na četiri tačke i na petoj „posleratnoj“ tački, od kojih svaka treba da doprinese pobedi kroz činjenje Ukrajine „veoma jakom“, tako da ona bude „spremna za tešku diplomatiju“. Te tačke uključuju sfere „bezbednosti“, „vojne podrške“, „geopolitike“ i „ekonomske podrške“, sa posebnim pominjanjem uloge Kurske ofanzive.
Međutim, čini se da predložene tačke više odražavaju često ponovljene zahteve Vladimira Zelenskog, nego neki novi, konkretan plan. Takođe, one sadrže malo naznaka o tome kako bi mogle doprineti snaženju nade u pobedu.
Čini se da „geopolitički aspekt“ podrazumeva, sa jedne strane, pritisak na Bajdena da se Ukrajini uputi „zvanični poziv za pridruživanje NATO-u“, a sa druge strane da Evropa otvori „jasan put ka članstvu u EU“. Ipak, nije baš najjasnije kako bilo koja od ovih „geopolitička tačka“ unapređuje mogućnosti pobede Kijeva.
Rusija se nikada nije protivila članstvu Ukrajine u Evropskoj uniji i nikada neće dozvoliti članstvo Ukrajine u NATO-u. Zaista, nacrt mirovnog sporazuma iz Istanbula predviđao je da Ukrajina može slobodno da se pridruži EU, ali da joj neće biti dozvoljeno da se pridruži Severnoatlantskoj alijansi. Članstvo u EU ne donosi ništa novo, a članstvo u NATO-u je nemoguća opcija (nonstarter). Rusija je ušla u rat da bi sprečila ulazak Ukrajine u NATO; sigurno je da rat neće okončati sa dopuštenjem tog čina.
U decembru 2021. godine, Rusija je Sjedinjenim Državama i NATO-u predstavila svoj predlog o bezbednosnim garancijama. Neuspešno pregovaranje o istim rezultiralo bi „vojno-tehničkim merama“, koje su, kako se kasnije ispostavilo, bile invazija na Ukrajinu. Ključni zahtev je tada bio da se NATO ne širi na Ukrajinu. „Koliko se sećam, oni su započeli rat zbog toga“, rekao je i Vladimir Zelenski. Dakle, zvanična pozivnica za pridruživanje NATO-u ne doprinosi okončanju rata, naprotiv, to je najsigurniji način da se obezbedi njegov nastavak.
Tačka „vojne podrške“ podrazumeva kontinuirano snabdevanje naprednim oružjem, uključujući raketne sisteme dugog dometa i slobodu da se to sve koristi bez ikakvih ograničenja. Zelenski je za CNN kazao da se ne radi samo o tome da „snažna vojna podrška“ bude dostupna Ukrajini, već i da „moramo biti slobodni u tome kako ćemo je koristiti“. Ovakav stav je daleko od puta ka okončanju sukoba, štaviše, potencijalno ispunjenje ove tačke je ruski predsednik Vladimir Putin definisao kao proširenje rata „promenom prirode sukoba“ na način da će „zemlje NATO-a biti u direktnom ratu sa Rusijom“.
Što se tiče bezbednosnih garancija: Zapad bi na njih teže pristao nego Rusija. Rusija je prihvatila različite bezbednosne aranžmane, uključujući i to da Ukrajina dobije bezbednosne garancije od drugih zemalja. Zelenski je ranije potvrdio da je Ukrajina, na pregovorima u Istanbulu, bila spremna da pristane na „neutralnost“ u zamenu za „bezbednosne garancije“. Zapad je taj koji je oklevao da iste pruži Kijevu, a sve to zbog zabrinutosti da ne dođe u direktnu konfrontaciju sa Rusijom.
Značaj Kurske ofanzive
Ako izuzmemo ekonomsku podršku, koja za Ruse verovatno nije ni kontroverzna ni provokativna, ostaje samo da ispitamo ulogu Kurske ofanzive. Zelenski kaže da će se rat završiti tek kada Ukrajina bude „veoma jaka“ i kada ruska strana shvati da je to tako. To se može dogoditi samo kada je „ruski narod doveden u opasnost“, rekao je Zelenski za CNN, i kada oni „shvate cenu rata“. On dodaje da će Putin „sedeti i pregovarati“ tek kada Ukrajina bude „snažna“.
Upravo u gorenavedenom i jeste uloga Kurske ofanzive. Ona je imala tri glavna cilja: da obezbedi zemljište koje će se u pregovorima koristiti za „trgovinu“, da natera ruski narod da „shvati cenu rata“ i da premesti trupe Kremlja sa fronta u Donbasu.
Zelenski je za CNN kazao da je „ideja“ iza invazije na Kursk „bila da Rusi na taj sektor prebace deo svojih snaga“. „I mislim da je to bila prava ideja“, dodao je on.
Za raskol u vojsci Zelenski krivi Zapad jer je zakazao u pružanju pomoći
Možda je to bila prava ideja, ali, ipak, nije uspela. To je Ukrajinu učinilo slabijom, a ne jačom. Po većini izveštaja, Rusija je zaustavila napredovanje invazije na Kursk i uspela je da vrati deo teritorije, izazvavši ogromne žrtve i gubitak tehnike kod Ukrajinaca, dok je, južno od toga, intenzivirala i ubrzala napredovanje ka Pokrovsku i u dubinu Donbasa. Umesto da oslabi ruske napore u blizini Pokrovska, Kurska ofanziva je, izgleda, oslabila ukrajinske.
Takođe, izgleda da to nije uticalo na podršku ruskog stanovništva za rat i nije uspeo da unapredi poziciju Ukrajinaca u pregovorima iz dva razloga. Prvo, malo je verovatno da će Rusija biti pod pritiskom ili u iskušenju da pregovara o razmeni malog komada privremeno zauzete teritorije koja nije od ključnog značaja u strateškom smislu, za ogroman deo veoma važne teritorije zbog koje je ušla u rat i za koju smatra da je može održati i kontrolisati.
Drugo, Kurska ofanziva očigledno nije poboljšala šanse za pregovore. Naprotiv, uništila ih je. Potencijalni pregovori, koji su mogli da spreče mnogo patnji u Ukrajini ove zime, uz dogovor obe strane da prekinu napade na energetsku infrastrukturu, prema izveštaju Vašington posta, „onemogućeni su iznenadnim upadom Ukrajine u Kurski region“. Invazija na Kursk takođe je učinila manje verovatnim buduće mirovne pregovore za okončanje rata.
Na koncu, „četiri tačke“ Vladimira Zelenskog više su ponavljanje njegove „liste želja“ nego nekakav plan. U te četiri tačke nema ničega što ukazuje na povećanje šanse za pregovore ili pobedu. Osim ako nas potpuno obelodanjivanje dotičnog plana ne demantuje, u „ukrajinskom planu pobede“ Vladimira Zelenskog neće biti ničega što doprinosi pobedi ili bar predstavlja nekakav plan.
Izvor: The American Conservative
Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
