Vladimir Zelenski je kasnio. Pozivnice za njegov govor u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu poslate su za nekoliko stotina gostiju, uključujući stranačke vođe u Kongresu i najviše zvaničnike Bajdenove administracije. Najavljen kao glavni događaj tokom njegove posete krajem septembra, govor bi mu dao šansu da podstakne američku podršku Ukrajini protiv Rusije govorničkom veštinom na koju je svet navikao od ukrajinskog ratnog predsednika. Međutim, stvari nisu tekle kako je planirano.
Tog popodneva, sastanci Zelenskog u Beloj kući i u Pentagonu odloženi su više od sat vremena, a kada je konačno stigao da otpočne svoj govor u 6:41 popodne, izgledao je odsutno i uzrujano. Oslanjao se na svoju suprugu, prvu damu Olenu Zelensku, kako bi prenela poruku o istrajnosti sa bine iza njega, dok je njegovo sopstveno obraćanje bilo usiljeno. Sticeo se utisak da želi što pre da ga okonča.
Razlog, rekao je kasnije, bila je iscrpljenost te noći, ne samo zbog zahteva koje pred njega stavlja vođenje zemlje tokom rata već i stalna potreba da ubeđuje svoje saveznike da – uz njihovu pomoć – Ukrajina može da pobedi. „Niko ne veruje u našu pobedu onoliko koliko ja verujem. Niko”, rekao je Zelenski Tajmu u intervjuu nakon svog putovanja. Prenošenje ovog uverenja saveznicima, rekao je, „zaokuplja svu našu snagu i energiju. Razumete li? Za to je potrebno toliko toga.”
Zamor Ukrajinom
Stvari postaju sve teže. Posle 20 meseci vođenja rata, oko petine ukrajinske teritorije i dalje je pod ruskom okupacijom. Desetine hiljada vojnika i civila su ubijeni a Zelenski tokom svojih putovanja može da oseti kako je globalno interesovanje za rat oslabilo. Baš kao što je oslabio i nivo međunarodne podrške. „Najstrašnije stvar jeste što se deo sveta privikao na rat u Ukrajini”, rekao je. „Iscrpljenost ratom širi se kao talas. To se vidi u SAD, u Evropi. I vidimo da, čim počnu da se umaraju, to za njih postaje kao predstava: ‘Ne možemo da gledamo reprizu po deseti put’”.
Podrška javnosti u SAD za politiku podrške Ukrajini već mesecima opada, a poseta Zelenskog nije promenila stvari. Oko 41% Amerikanaca želi da Kongres obezbedi više oružja Kijevu, što je pad sa 65% u junu kada je Ukrajina otpočela veliku kontraofanzivu, prema istraživanju koje je sproveo Rojters, ubrzo pošto je Zelenski završio svoju posetu. Ova ofanziva tekla je mučno sporo uz ogromne gubitke, što je učinilo još težim zadatak Zelenskog da ubedi partnere kako je pobeda nadohvat ruke. Po izbijanju rata u Izraelu, čak i održanje svetske pažnje prema Ukrajini postalo je ozbiljan izazov.
Nakon njegove posete Vašingtonu, Tajm je pratio predsednika i njegov tim nazad na putu za Kijev, nadajući se da će razumeti kako će reagovati na signale koji su im upućeni, posebno na postojane pozive upućene Zelenskom da se bori protiv korupcije unutar njegove sopstvene vlade, te na opadajući entuzijazam za rat kojem se kraj ni ne nazire. Tokom mog prvog putovanja u Kijev, pitao sam jednog pripadnika njegovog kruga saradnika kako se predsednik oseća. Odgovor je usledio bez sekunde oklevanja: „Besno”.
Uobičajeno isijavanje njegovo optimizma, njegov smisao za humor, sklonost da tokom sastanaka u radnom kabinetu uzme oduška sa malo šale ili neumesnog humora, ništa od toga nije pretrajalo tokom druge ratne godine. „Sada uđe unutra, primi izveštaje, izda naređenja i izađe napolje”, kaže dugotrajni član njegovog tima. Drugi mi je rekao da se, pre svega, Zelenski oseća izdatim od njegovih zapadnih partnera. Nisu mu dali sredstva potrebna da dobije rat, već samo ona nužna da ga preživi.
Ali njegova uverenja nisu se promenila. Uprkos nedavnim uzmacima na bojnom polju, on ne namerava da obustavi borbu ili da zatraži bilo kakav mir. Naprotiv, njegova vera u ukrajinsku konačnu pobedu nad Rusijom je toliko osnažila da to zabrinjava neke od njegovih savetnika. Ona je nepomeriva, na granici mesijanske. „On zavarava sebe”, rekao je jedan od najbližih savetnika ne krijući svoju frustriranost. „Mi nemamo mnogo mogućnosti na raspolaganju. Ne pobeđujemo. Ali probajte njemu da objasnite”.
Tabu tema
Tvrdoglavost koju pokazuje Zelenski, navode neki od njegovih pomoćnika, naškodila je naporima njegovog tima da iznađe novu strategiju, novu poruku. Dok su raspravljali o budućem toku rata jedno pitanje je ostajalo tabu: mogućnost da se pregovara o mirovnom dogovoru sa Rusijom. Sudeći prema nedavnim istraživanjima javnog mnjenja, većina Ukrajinaca bi odbacila takav potez, posebno ukoliko bi on podrazumevao gubitak bilo koje okupirane teritorije.
Zelenski je ostao strogo protiv čak i privremenog primirja. „Za nas bi to značilo ostavljanje otvorene rane budućim generacijama”, rekao mi je predsednik. „Možda bi primirilo neke ljude u našoj zemlji, i van nje, barem one koji žele da razreše stvari po svaku cenu. Ali za mene, to je problem, zato što ne bi rešilo eksplozivnu krizu, samo bi odgodili njeno detoniranje.”
Za sada, on i dalje namerava da pobedi u ratu pod ukrajinskim uslovima, i menja taktiku kojom bi se to moglo postići. Svestan da dotok zapadnog naoružanja može da presuši tokom vremena, Ukrajinci su povećali proizvodnju dronova i raketa, koje koriste da bi napadali ruske logističke rute, komandne centre i skladišta municije daleko iza neprijateljskih linija. Rusi su odgovorili bombarderskim napadima na civilne mete, povećavajući raketne napade na infrastrukturu koja će Ukrajini biti potrebna da zagreje domove i održi upaljena svetla tokom zime.
Zelenski je opisao situaciju kao rat suprotstavljenih volja i boji se da će se, ukoliko Rusi ne budu zaustavljeni u Ukrajini, borbe proširiti izvan njenih granica. „Dugo živim sa ovim strahom”, rekao je, „Treći svetski rat mogao bi da otpočne u Ukrajini, da se nastavi u Izraelu i da se odatle premesti u Aziju i da eksplodira negde drugde”. To je bila poruka koju je izneo u Vašingtonu: pomozite Ukrajini da zaustavi rat pre nego što se on proširi i pre nego što bude previše kasno. Brine ga da bi javnost mogla da prestane da obraća pažnju.
Krajem prošle godine, tokom prethodne posete Vašingtonu, Zelenski je dočekan kao heroj. Bela kuća poslala je američki avion da ga pokupi u istočnoj Poljskoj nekoliko dana pre Božića. Odatle je, zajedno sa pratnjom NATO špijunskog aviona i borbenih aviona F-15, doleteo je u Bazu Endrjuz (Joint Base Andrews) nedaleko od američke prestonice. Te večeri, Zelenski se pojavio pred zajedničkom sednicom američkog Kongresa kako bi objavio da je Ukrajina potukla Rusiju „u bici za umove sveta”.
Slušajući njegov govor sa balkona, prebrojao sam 13 stojećih ovacija pre nego što sam prestao da brojim. Jedan senator mi je rekao da ne pamti da je tokom tri decenije, koje je proveo na Kapitol hilu, jedan strani lider tako oduševljeno dočekan. Nekoliko desničarski orijentisanih republikanaca odbilo je da stoji ili da aplaudira Zelenskom, ali glasovi podrške dolazili su iz obe stranke i činili ogromnu većinu tokom prethodne godine.
Hladan prijem
Ovoga puta, atmosfera se promenila. Pomoć Ukrajini postala je problematična tema u debati o federalnom budžetu. Jedan od spoljnopolitičkih savetnika Zelenskog zatražio je da otkaže septembarski put, upozoravajući ga na otežalu atmosferu. Kongresne vođe odbile su da dopuste Zelenskom da se javno obrati na Kapitol hilu. Savetnici su pokušali da dogovore da se lično pojavi na Foks njuzu i da ga intervjuiše Opra Vinfri. Ništa od toga im nije pošlo za rukom.
Umesto toga, ujutro 21. septembra, Zelenski se privatno susreo sa tadašnjim predsedavajućim Predstavničkog doma, Kevinom Mekartijem, pre nego što je otišao u Staro veće Senata gde su ga zakonodavci ispitivali iza zatvorenih vrata. Većina uobičajenih kritičara Zelenskog nisu govorili tokom sednice; senator Ted Kruz došao je sa 20 minuta zakašnjenja. Demokrate, sa njihove strane, želele su da razumeju u kom pravcu se kreće rat, i koliko je zapravo Ukrajini nužna američka podrška. „Pitali su me otvoreno: ukoliko vam ne dajemo pomoć, šta će se desiti?”, priseća se Zelenski. „Desiće se naš poraz”.
Nastup Zelenskog ostavio je snažan utisak na neke od prisutnih zakonodavaca. Angus King, nezavisni senator iz Mejna, priseća se da je ukrajinski lider rekao okupljenima: „Vi dajete novac. Mi dajemo naše živote”. Ali, ni to nije bilo dovoljno. 10 dana kasnije, Kongres je usvojio zakonski predlog kojim je privremeno odgođena obustava finansiranja vlade. Taj predlog nije uključivao pomoć Ukrajini.
Do vremena kada se Zelenski vratio u Kijev, zavladala je hladnoća rane jeseni, i njegovi pomoćnici su žurili da obave pripreme za drugu zimu od početka rata. Ruski napad na ukrajinsku infrastrukturu je oštetio električne stanice i delove električne mreže – što je dovelo do toga da možda neće biti u stanju da zadovolji kompletnu potražnju kada temperatura bude pala. Trojica viših zvaničnika zaduženih za ovaj problem rekli su mi da će isključenja struje verovatno biti teža ove zime, a reakcija ukrajinske javnosti možda neće biti toliko trpeljiva. „Prošle godine ljudi su krivili Ruse”, rekao mi je jedan od zvaničnika. „Ovoga puta oni će kriviti nas zato što nismo radili dovoljno da se pripremimo.”
Hladnoća će takođe učiniti težim vojno napredovanje, ostavljajući linije fronta nepromenjenim barem do proleća. Ali Zelenski odbija da to prihvati. „Zamrzavanje rata, za mene, znači izgubiti ga”, rekao je. Pre dolaska zime, upozorili su me njegovi pomoćnici, trebalo bi da očekujem velike promene u njihovoj vojnoj strategiji i velike izmene u predsednikovom timu. Biće potrebno da bude otpušten barem jedan ministar, zajedno sa višim generalima zaduženim za izvođenje kontraofanzive, kažu, kako bi neko bio odgovoran za slabo napredovanje na frontu. „Mi ne napredujemo”, rekao je jedan od bliskih savetnika Zelenskog. Neki komandanti na frontu, nastavlja, počeli su da odbijaju naređenja o napredovanju, čak i kada stižu direktno iz predsednikovog kabineta. „Oni samo žele da sede u rovovima i da drže liniju”, kaže, „ali rat ne možemo da dobijemo na taj način.”
Kada sam ove tvrdnje izneo jednom višem vojnom zapovedniku, rekao mi je da neki komandanti nemaju mnogo izbora nego da preispituju naređenja koja stižu sa vrha. U jednom trenutku početkom oktobra, rekao je, političko vođstvo u Kijevu je zahtevalo izvođenje operacije da se preuzme grad Horlivka (ruski Gorlovka, prim. prev), strateški položaj u istočnoj Ukrajini koji Rusi drže i žestoko brane skoro 10 godina. Odgovor je došao u obliku pitanja: Sa čime? „Nemamo ljude niti oružje”, rekao je oficir. „Gde je oružje? Gde je artiljerija? Gde su novi regruti?”
U nekim segmentima vojske, manjak ljudstva postao je ozbiljniji problem od nedostatka oružja i municije. Jedan od bliskih pomoćnika Zelenskog rekao mi je da čak i ukoliko bi SAD i saveznici obezbedili svo oružje koje je obećavano, „mi nemamo ljude koji bi ga upotrebili.”
Od početka invazije, Ukrajina odbija da objavi zvanične brojke mrtvih i ranjenih. Prema nekim američkim i evropskom procenama, broj stradalih davno je prešao 100.000 ljudi na obe zaraćene strane. To je toliko proredilo redove ukrajinskih oružanih snaga da su odseci za regrutaciju prinuđeni da pozivaju sve starije ljudstvo, podižući prosečnu starost vojnika u Ukrajini na oko 43 godine. „To su sada već sredovečni ljudi, a za početak nisu više ni tako zdravi”, rekao je bliski pomoćnik Zelenskog. „Ovo je Ukrajina. Nije Skandinavija.”
Obustava regrutacije
Stvari su izgledale drugačije na početku invazije. Jedna komponenta vojske, poznata kao Teritorijalna odbrana, izvestila je da je primila 100.000 novih regruta u prvih 10 dana opšteg rata. Masovna mobilizacija bila je delimično podstaknuta optimističkim predviđanjem nekih visokih zvaničnika da bi pobeda u ratu mogla biti izvojevana za nekoliko meseci, ako ne i nedelja. „Mnogi ljudi su planirali da se prijave na kratku službu i da uzmu učešće u herojskoj pobedi”, rekao je drugi član predsedničkog tima.
Međutim sada broj novih regruta opada. Kako su se napori za sve većom mobilizacijom intenzivirali širom zemlje, na društvenim mrežama se šire priče kako oficiri koji vrše mobilizaciju odvlače ljude iz vozova i autobusa da bi ih poslali na front. Oni bogatiji ponekad daju mito i na taj način izbegavaju službu, često plaćajući za medicinsko izuzeće. Ove epizode o korupciji u okviru sistema regrutacije postale su toliko raširene do kraja leta da je 11. avgusta Zelenski otpustio šefove kancelarija za regrutaciju u svim oblastima države.
Odluka je doneta sa namerom da pokaže njegovu posvećenost borbi protiv korupcije. Ali potez je doveo do negativnih posledica, prema navodima jednog višeg vojnog oficira, pošto je regrutovanje skoro obustavljeno zbog nedostatka rukovodstva. Teško je pronaći zamenu za otpuštene oficire, delimično i zato što je narušena reputacija kancelarije za regrutaciju. „Ko želi taj posao?” pitaju se oficiri. „To je kao da stavite na leđa: korumpiran.”
Poslednjih nekoliko meseci, pitanje korupcije je otežalo odnos Zelenskog sa mnogim saveznicima. Uoči njegove posete Vašingtonu, Bela kuća je pripremila spisak anti-korupcijskih reformi koje bi Ukrajina trebalo da izvede. Jedan od pomoćnika koji je putovao sa Zelenskim u SAD rekao mi je da su ovi predlozi upereni prema vrhu državne hijerarhije. „Ovo nisu bili predlozi”, rekao je drugi predsednikov savetnik. „To su bili uslovi”.
Kako bi izašao u susret ovim zahtevima, Zelenski je preduzeo neke dramatične korake. Početkom septembra, otpustio je ministra odbrane Oleksija Režnikova, člana unutrašnjeg kruga čiji je rad bio pod prismotrom zbog korupcije u ovom ministarstvu. Dva predsednikova savetnika rekla su mi da on nije lično bio umešan u koruptivne radnje. „Ali nije uspevao da održi red u svom ministarstvu”, rekao je jedan, ukazujući na uvećane cene koje je ministarstvo plaćalo za potrepštine, kao što su zimski kaputi za vojnike ili jaja za njihovu ishranu.
Kako su se vesti o skandalima širile, predsednik je dao striktna naređenja njegovom osoblju da izbegavaju i najmanje naznake bogaćenja. „Ne kupujte ništa. Nemojte ići na odmor. Samo sedite za svojim stolom, budite tihi i radite”, sumirao je jedan član osoblja ove direktive. Neki zvaničnici srednjeg nivoa u administraciji požalili su mi se na birokratsku paralizu i nizak moral nakon što je pojačano preispitivanje njihovog rada.
„Režnikovljeva jaja”
Tipična plata u predsednikovoj kancelariji, kažu, negde je oko 1.000 dolara mesečno, ili oko 1.500 dolara za više zvaničnike, mnogo manje nego što bi mogli da zarade u privatnom sektoru. „Spavamo u prostoriji koja je dva puta tri metra”, otprilike veličine zatvorske ćelije, kaže Andrij Jermak, šef predsednikovog kabineta, ukazujući na bunker koji Zelenskom i nekolicini poverljivih službenika služi kao mesto za stanovanje od početka invazije. „Mi ovde ne živimo na visokoj nozi”, rekao mi je u svojoj kancelariji. „Po ceo dan, svakoga dana, zauzeti smo vođenjem rata.”
Usred pritisaka da se iskoreni korupcija, možda sam naivno pretpostavljao da će zvaničnici u Ukrajini dva puta razmisliti pre nego što uzmu mito ili zloupotrebe državna sredstva. Ali kada sam ovo gledište izneo predsednikovom savetniku početkom oktobra, pitao me je da isključim diktafon kako bi mogao slobodnije da govori. „Sajmon, grešite”, rekao je, „Ljudi kradu kao da sutrašnjeg dana neće biti.”
Čak i otpuštanje ministra odbrane nije „zaplašilo” zvaničnike, dodao je, zato što je bilo potrebno toliko dugo da dođe do smene. Predsednik je upozoren u februaru da u ministarstvu buja korupcija, ali je oklevao duže od šest meseci, dajući svojim saveznicima više šansi da tiho reše probleme ili da opravdaju rad ministarstva. Kada je počeo da deluje – uoči svoje posete SAD – „već je bilo kasno”, rekao je drugi viši predsednikov savetnik. Ukrajinski zapadni saveznici do tada su već postali svesni ovog skandala. Vojnici na frontu su počeli da pričaju masne viceve o „Režnikovljevim jajima”, što je nova metafora za korupciju. „Šteta reputaciji već je bila naneta”, rekao je savetnik.
Kada sam upitao Zelenskog o ovom problemu, priznao je ozbiljnost situacije i pretnju koju ona predstavlja po ukrajinski moral i odnose sa stranim partnerima. Borba protiv korupcije, uveravao me je, jeste među njegovim glavnim prioritetima. Takođe mi je sugerisao da neki strani saveznici imaju svoje razloge da preuveličavaju ovaj problem, zato što im to služi kao izgovor da obustave finansijsku pomoć. „Nije pošteno”, rekao je, „da oni prikrivaju svoj neuspeh da pomognu Ukrajini olakim iznošenjem ovakvih optužbi.”
Ali neke optužbe teško je osporiti. U avgustu, jedan ukrajinski medij poznat po istraživanju korupcije, Bihus.Info, objavio je izveštaj o jednom od najviših savetnika Zelenskog za ekonomsku i energetsku politiku – Rostislavu Šurmi. Izveštaj je razotkrio da Šurma, nekadašnji direktor u energetskoj industriji, ima brata koji je suvlasnik dve kompanije koje se bave solarnom energijom sa elektranama u južnoj Ukrajini. Čak i nakon što su Rusi okupirali delove države, isključujući ih sa ukrajinske električne mreže, njegove kompanije su nastavile da primaju državne subvencije za proizvodnju električne energije.
Antikorupcijska policija, nezavisna agencija poznata u Ukrajini kao NABU, odgovorila je na objavljivanje publikacije otvaranjem istrage za pronevere koja se povezuje sa Šurmom i njegovim bratom. Ali Zelenski nije suspendovao svog savetnika. Umesto toga, krajem septembra, Šurma se pridružio predsedničkoj delegaciji koja je otputovala u Vašington, gde sam ga video kako srdačno razgovara za istaknutim zakonodavcima i zvaničnicima Bajdenove administracije.
Ubrzo pošto se vratio u Kijev, posetio sam Šurmu u njegovoj kancelariji na drugom spratu zgrade predsedništva. Atmosfera unutar kompleksa promenila se tokom 11 meseci od moje prošle posete. Uklonjene su vreće sa peskom sa mnogih prozora od kako su novi protiv-vazduhoplovni sistemi pristigli u Kijev, uključujući i američki raketni sistem „Patriot” – koji su umanjili rizik raketnog napada na kancelariju Zelenskog. Hodnici su i dalje zamračeni, ali vojnici više ne patroliraju duž njih sa automatskim puškama, uklonjene su i njihove vreće za spavanje i druga oprema. Neki od predsednikovih pomoćnika, uključujući Šurmu, ponovo nose civilnu umesto vojničke odeće.
Kada smo seli u njegovu kancelariju, Šurma mi je rekao da su optužbe protiv njega deo političkog napada koji je platio jedan od domaćih neprijatelja Zelenskog. „Bačen je izmet na mene”, rekao je, četkajući prednji deo svoje uštirkane bele košulje. „I sada moramo da objasnimo da smo čisti.” Nije delovalo da ga brine to što je njegov brat veliki igrač u industriji koju Šurma nadgleda. Naprotiv, potrošio je skoro pola sata pokušavajući da me uveri kakva će zlatna groznica zahvatiti sektor obnovljivih izvora energije posle rata.
Možda bi, sugerisao sam, bilo mudrije da se usred zabrinutosti o korupciji u Ukrajini Šurma povuče dok je pod istragom za proneveru, ili barem da je odustao od putovanja sa Zelenskim u Vašington. Odgovorio mi je slegnuvši ramenima. „Ukoliko to učinim, sutra će mete biti svi u timu”, rekao je. „Politika se vratila, a to je problem.”
„Nije dobar čas”
Nekoliko minuta kasnije, na Šurminom telefonu se pojavila hitna poruka koja ga je prinudila da skrati intervju. Predsednik je pozvao svoje više pomoćnike na sastanak u njegovoj kancelariji. Bilo je normalno da ponedeljkom ujutru njegov tim održava strateške sastanke na kojima planiraju za narednu nedelju. Ali ovaj će biti drugačiji. Tokom vikenda, palestinski teroristi su masakrirali više stotina civila u južnom Izraelu, što je izazvalo izraelsku vladu da nametne blokadu Pojasa Gaze i da objavi rat Hamasu.
Od prvih dana ruske invazije, najviši prioritet Zelenskog i možda njegov najveći doprinos nacionalnoj odbrani bilo je održavanje pažnje prema Ukrajini i okupljanje demokratskog sveta oko ukrajinske stvari. Oba zadatka biće mnogo teža sa izbijanjem rata u Izraelu. Usredsređenje ukrajinskih savetnika u SAD i Evropi, i globalnih medija brzo se okrenulo prema Pojasu Gaze. Okupljeni oko konferencijskog stola, Zelenski i njegovi saradnici su pokušavali da shvate šta bi ova tragedija mogla da znači za njihovu borbu. „Vrti mi se u glavi“, rekao mi je jedan od njih nakon što je izašao sa sastanka tog popodneva. „Stvari će početi da se kreću veoma brzo.”
„To je logično”, rekao je Zelenski. „Naravno da mi gubimo zbog događaja na Bliskom istoku. Ljudi umiru i svetska pomoć je potrebna da bi se sačuvali životi, da bi se sačuvalo čovečanstvo.” Zelenski je želeo da pomogne. Nakon kriznog sastanka sa svojim pomoćnicima zatražio je od izraelske vlade dozvolu da poseti njihovu zemlju u znak solidarnosti. Odgovor je objavljen naredne nedelje u izraelskom medijskom izveštaju: „Nije dobar čas.”
Nekoliko dana kasnije, predsednik Bajden pokušao je da prevaziđe pat poziciju u koju je Zelenski zapao na Kapitol hilu. Umesto da zatraži od Kongresa izglasavanje još jednog paketa pomoći Ukrajini, Bajden je taj predlog povezao sa drugim prioritetima, uključujući sredstva za podršku Izraelu i za obezbeđenje američko-meksičke granice. Cena paketa bi bila 105 milijardi evra, od čega bi 61 milijarda bila za Ukrajinu. „To je pametna investicija”, rekao je Bajden, „koja će se isplatiti američkoj bezbednosti tokom više generacija.”
Ali to je takođe bilo priznanje da nema mnogo šansi da pomoć Ukrajini samostalno bude izglasana u Vašingtonu. Kada sam pitao Zelenskog o ovome, priznao je da deluje da su Bajdenu vezane ruke opozicijom Republikanske stranke. Bela kuća, rekao je, i dalje je posvećena pružanju pomoći Ukrajini. Ali argumenti o zajedničkim vrednostima nisu uverljivi američkim političarima ili ljudima koji ih biraju. „Politika je takva”, rekao mi je sa umornim osmehom na licu. „Oni gledaju sopstvene interese.”
Na početku ruske invazije, misija Zelenskog bila je da održava naklonost čovečanstva. Sada je njegov zadatak komplikovaniji. Tokom svojih putovanja u inostranstvo i telefonskih razgovora, on mora da ubedi svetske lidere da je pomaganje Ukrajini u njihovom sopstvenom nacionalnom interesu, i da će se, kako je to Bajden rekao, „isplatiti” (pay dividends). Postizanje tog cilja postaje sve teže kako se javljaju nove svetske krize.
Suočen sa dilemom između zamrzavanja rata ili poraza, Zelenski ne vidi drugi izlaz nego da pregura zimu i nastavi dalje. „Ne mislim da Ukrajina sebi može da dozvoli da se umori od rata”, rekao je. „Čak i ako se neko iznutra umori, mnogi od nas to ne priznaju”. Među njima, ponajmanje predsednik.
Sajmon Šuster
Preveo: Miloš Milojević
Izvor :Time, Novi Standard
