Пише: Др Неле Карајлић
На мјесту на коме се Штросмајерова улица „улjевала“ у Обалу Војводе Степе, правећи необичну делту, смјестила се, као у инат крутом аустријском урбанистичком ткиву, усамљена кућа, троугластог облика, под чијим је окриљем радио један од најпознатијих сарајевских кафића, кафе „Естрада“.
„Естрада“ је имала два нивоа. На првом, приземном, био је смјештен шанк и шармантна стаклена башта у којој су сједила „велика раја“. Постојао је и спрат, са пар столова и погледом на цесту, у коме је била смјештена „боранија“.
Како су власници овог еминентног угоститељског објекта били Рака Марић, менаџер Бијелог дугмета и Перица Стојановић, бубњар Ватреног пољупца, било је природно да „Естрада“ буде посвећена најзначајнијем елементу југословенске популарне културе, рокенролу.
Угоститељство у мом родном граду имало је озбиљне критерије и чврсте протоколе, па се и у „Естради“ поштовао одређени ред. Тако су велике, урамљене фотографије највећих звијезда наше рок музике красиле зидове доњег спрата, тамо гдје сједи „велика раја“, док су на горњем спрату, мјесту гдје се окупља „боранија“, биле, у нереду и неповезано, повјешане мале фотографије остатка југословенске рок сцене, фотографије мање или више успјешних група и групица.
Моја фотографија, дјечака са микрофоном у руци, обученог у дрес аргентинске фудбалске репрезентације никада није успјела да се спусти на доњи спрат, на коме је, под посебним свјетлом, поред осталих великана наше рок сцене,
Управо ту, испод његове слике, имао сам први пут прилику да сједим са Бором. Имао је поглед пророка, смијех пушача и покрет онога ко има проблема са кичмом. Љуштио је лозу једнаком брзином којом сам ја пио пиво, а вицеве је причао тако да се почиње смијати прије него што их заврши.
Плијенио је духом, волио је да прича, али је умио и да слуша. Са нама је сједио и Жика вратар, духовита „сарајевска фаца“ чији је задатак био да својим шармом угоди виајпи гостима којих је „Естрада“ имала на претек.
Авион на лету Сарајево-Београд
Чинило ми се да Бора умије да говори у стиховима, да му се риме слажу као што се слажу карте код вјештог играча ремија. Тај таленат, богом дани дар, умије некад да опусти дарованог, па му лакоћа писања, сликања или компоновања отупи оштрицу јер није увијек добро да се без напора дође до првих резултата.
Ја сам, пратећи рад Рибље Чорбе, у мојим гимназијским данима, када смо се у раји оштро подјелили на оне који воле Азру и оне који воле Чорбу, био увјерен да и Бора припада тој групи аутора. Стихови „за идеале гину будале“ и римовање ријечи „сиротиња-животиња“, говорили су ми да ће му лакоћа којом пише своје пјесме доћи главе и да никакав додатни труд неће уложити у даљем свом раду.
Доктор Неле Карајлић: Цензура је добра ствар за умјетнике
Бора ме је демантовао. Написао је „Погледај дом свој, анђеле“, пјесму која би било ком аутору била довољна да уђе у све читанке свијета. А Бора их је имао на стотине.
И те је инкриминисане вечери у кафићу „Естрада“ скрпио стихове који ће, само пар мјесеци касније, пјевати цијела Југославија. У по приче (флаше) рече нам да му је жена, поподневним летом, са аеродрома Бутмир, отишла за Београд, и да му много недостаје. У оно доба кружила је легенда о страсној вези Боре и његове супруге, а начин на који је споменуо њено име давао је тој легенди јаку дозу истине.
Он се сагну, и из своје торбице, која се, узгред буди речено, никад није смјела спустити на под, извади мали нотес и хемијску оловку. Затим је, преда мном и пред Жиком, у том нотесу у стиху запријетио авиону да ће му сломити крила! Ту се сви насмијасмо.
Прича, међутим, оде на другу страну, па се нова Борина пјесма зауставила на другом стиху у коме је објашњавао зашто намјерава да казни боинг 747 који је, у то вријеме, редовно саобраћао на релацији Сарајево-Београд. Тек сам сутрадан ујутру, на кафи у „Холидеј Ину“, хотелу у којем је одсјео и у коме смо попили опроштајну кафу, такозвану „сиктерушу“, сазнао да је запријетио не само авиону, већ и пилоту!
Наравно, нисам имао осјећај да присуствујем рађању новог Чорбиног хита, већ само завитлавању Борином и његовом жонглирању ријечима.
Рибље пушење
Студио „О“ налазио се у подруму зграде на углу Авалске улице са Улицом Ивана Милутиновића. Та мрачна, влажна просторија, идеална за ковање завјере, била је свједок мог најплодоноснијег периода. Ту је сниман „Вукота“, „Ја нисам одавле“, музика за „Црну мачку“, и два албума за свјетско тржиште. И све то у само пар година. Око нас је све фрцало од идеја. Имао сам осјећај да нам ноте падају с неба. Било је само потребно да их лијепо сложимо.
Усред тог плодног периода, у студио уђоше наш менаџер Кики Зуровац и Бора Чорба. Кажу, моле нас из фудбалског савеза да снимимо једну пјесму, да њоме окуражимо нашу репрезентацију пред којом је стајало Свјетско првенство у Француској. Бора, миран и самоувјерен, рече да има текст.
Ми смо се у том тренутку бавили једном традиционалном бугарском мелодијом, спремљеном за динамични дио „Црне мачке“. Та мелодија се „сложи“ са Бориним ријечима као „сложена реченица“. Бенд сними матрицу, затим Бора уђе први у студио и отпјева пјесму, за њим уђох и ја. Снимисмо и пратеће вокале, па микс, остале зајебанције, све по правилима. Пјесма се звала „Ајде да их разбијемо“, а група доби име „Рибље пушење“. Како је сам назив „Рибља чорба“ асоцирао на онај период кроз који жене пролазе једном мјесечно, назив „Рибље пушење“ био је корак даље у том неукусу.
Углавном, након снимања све је изгледало како треба, добра ствар, ритам и ријечи, све фрца од енергије, али ми нисмо били задовољни. Питах Бору, да ли и он осјећа нелагоду коју осјећам и ја. Он климну главом. Ни он ни ја нисмо били ти који у својим пјесмама могу некога да хвале. Читав наш опус био је критика, нипошто похвала, нарочито не фудбалерима. Тад одлучисмо да направимо и другу верзију пјесме.
Неко од раје рече, нек се зове „Јебите се, фудбалери“. Бори је требало нешто више од седам минута да напише текст. Како је који стих излазио из његових уста, тако смо се ми бацали по студију од смијеха. Пјесму смо отпјевали „пуних плућа“. Чини ми се да смо и Бора и ја у том тренутку осјетили олакшање. Али, исто тако ми се чини да је та, друга верзија пјесме, на неки начин постала уклета за наш фудбал. Од 1998. никада ништа озбиљније нисмо урадили. Како се које такмичење заврши Србија пјева „Јебите се фудбалери!“
Бора је отишао тамо гдје ћемо сви отићи једнога дана. Ми не знамо како то тамо изгледа, јер од тамо се „нико не враћа“ да нам каже. Али логика ми говори да и тамо постоји кафе „Естрада“ и њена два нивоа. У једном гдје се скупља „велика раја“, а у другом гдје сједи „боранија“. Велика Борина фотографија и тамо стоји на видном мјесту, обасјана посебним свјетлом, баш у оном дјелу кафића у коме сједи „велика раја“. И то она фотографија из фазе „Погледај дом свој анђеле“! Тад је био најјачи!
Извор: РТС ОКО
